Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu privrednog društva „K.“ d.o.o. utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu pred Upravnim sudom. Sud je ocenio da četvorogodišnje trajanje spora bez utvrđivanja novih činjenica predstavlja neefikasno postupanje, dok je ostale navode odbacio.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9622/2019
19.03.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije i dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i Maja Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „K.“ d.o.o. Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „.K.“ d.o.o. Novi Sad i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 9719/19 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „K.“ d.o.o. Novi Sad podnelo je Ustavnom sudu, 25. septembra 2019. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9719/19 od 13. avgusta 2019. godine, zbog povrede načela iz čl. 3, 19, 20. i 21. Ustava Republike Srbije i prava zajemčenih odredbama čl. 32, 50, 58. i 60, kao i zbog povrede odredaba čl. 83, 84. i 91. Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 9719/19.

Isti podnosilac je, preko punomoćnika E. V, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu 22. juna 2020. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Regulatornog tela za elektronske medije broj 02-445/15-35 od 28. aprila 2015. godine, presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9719/19 od 13. avgusta 2019. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 322/19 od 28. februara 2020. godine, a 9. decembra iste godine ustavnom žalbom je osporio rešenje Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu Up. 59/19 od 19. oktobra 2020. godine, zbog povrede istih odredaba Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, ukazuje na to da je postupak vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 9719/19 trajao duže od četiri godine, iako „nije zakazano nijedno ročište (…) uprkos nizu urgencija i insistiranja na zakazivanju rasprave“.

Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud poništi osporene akte i utvrdi pravo podnosiocu na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Takođe je istaknut zahtev da Ustavni sud obaveže Regulatorno telo za elektronske medije na postupanje opisano u ustavnoj žalbi i na naknadu štete koju je podnosilac imao od momenta donošenja osporenog rešenja tog tela od 28. aprila 2015. godine do podnošenja ustavne žalbe. Podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporene akte i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenim rešenjem Regulatornog tela za elektronske medije broj 02-445/15 od 28. aprila 2015. godine dato je pravo na pristup drugom multikompleksu u zoni raspodele Čot – Venac za mrežu J. „E.“ pružaocima medijskih usluga na području regiona i lokalnom području, među kojima i privrednom društvu „K.“ d.o.o. Novi Sad (podnosiocu ustavne žalbe).

Podnosilac ustavne žalbe je 3. juna 2015. godine podneo tužbu Upravnom sudu protiv rešenja Regulatornog tela za elektronske medije broj 02-445/15 od 28. aprila 2015. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9719/19 od 13. avgusta 2019. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao zakonitost navedenog rešenja Regulatornog tela za elektronske medije.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 322/19 od 28. februara 2020. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne sudske odluke – presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9719/19 od 13. avgusta 2019. godine.

Osporenim rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu Up. 59/19 od 19. oktobra 2020. godine odbačena je tužba za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9719/19 od 13. avgusta 2019. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetu U. 9719/19 Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da je predmetni upravni spor započeo 3. juna 2015. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe protiv rešenja Regulatornog tela za elektronske medije broj 02-445/15 od 28. aprila 2015. godine i okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu 13. avgusta 2019. godine, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u predmetnom upravnom sporu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u konkretnom slučaju, Ustavni sud je našao da se rešavanje upravnog spora nakon četiri godine i dva meseca ne može smatrati efikasnim postupanjem, posebno stoga što Upravni sud nije utvrđivao nove činjenice, ni izvodio nove dokaze, već je odluku doneo na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao pravni interes da nadležni sud u razumnom roku oceni zakonitost odlučivanja Regulatornog tela za elektronske medije o pristupu multikompleksu.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama nije doprineo trajanju predmetnog upravnog spora.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku adekvatan način pravičnog zadovoljenja podnosioca.

6. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome su osporeni rešenje Regulatornog tela za elektronske medije broj 02-445/15 od 28. aprila 2015. godine, presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9719/19 od 13. avgusta 2019. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 322/19 od 28. februara 2020. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, ispita zakonitost odluka donetih u predmetnom upravnom postupku i upravnom sporu, kao i presude Vrhovnog kasacionog suda donete po vanrednom pravnom sredstvu. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koji su isticani u postupku koji je prethodio ustavnosudskom i koji su, po nalaženju ovog suda, ocenjeni na ustavnopravno prihvatljiv način. Ustavni sud stoga ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava zajemčenih Ustavom.

Navodi ustavne žalbe o visini naknade, investiranju radi dobijanje dozvole, oduzimanju dodeljene analogne frekvencije i uslovima javnog konkursa, po nalaženju ovog suda, ne mogu se dovesti u vezu sa sadržinom osporenih akata.

U vezi sa dostavljenom presudom Upravnog suda U. 8525/15 od 7. februara 2018. godine, kojom podnosilac ukazuje na različito postupanje tog suda, Ustavni sud je konstatovao da je u tom upravnom sporu ocenjivana zakonitost rešenja o oduzimanju dodeljene radio frekvencije i da je Upravni sud tužbu uvažio, nalazeći da pobijano rešenje nije moglo biti doneto u skraćenom postupku, primenom člana 131. stav 1. tačka 2) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, budući da se na taj način može doneti samo rešenje koje je povoljno za stranku. Polazeći od toga da osporenim rešenjem Regulatornog tela za elektronske medije nije odlučeno o oduzimanju dozvole za emitovanje programa, već je, naprotiv u obrazloženju ukazano da imaoci dozvola nastavljaju da pružaju usluge do isteka perioda na koji su izdate, Sud je ocenio da osporena presuda Upravnog suda i presuda Upravnog suda U. 8525/15 od 7. februara 2018. godine nisu donete u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 3. Ustava ne jemči nijedno samostalno pravo koje može biti predmet zaštite u postupku po ustavnoj žalbi, već se njima utvrđuje načelo Ustava o vladavini prava.

Ustavni sud ističe da načela iz čl. 19, 20. i 21. Ustava mogu biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom na to da je našao da razlozi ustavne žalbe ne ukazuju na povredu navedenih prava zajemčenih Ustavom na koje se pozvao podnosilac ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa istaknutom povredom načela iz čl. 19, 20. i 21. Ustava.

Ustavni sud ukazuje na to da su odredbama čl. 83. i 84. Ustava utvrđena načela na kojima se zasniva ekonomsko uređenje u Republici Srbiji, a da u oblasti javnih finansija Ustav utvrđuje, pored ostalog, da se obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina zasniva na ekonomskoj moći obveznika (član 91. stav 2.). Imajući to u vidu, Sud je konstatovao da se ni navedenim odredbama Ustava ne jemči nijedno samostalno pravo koje može biti predmet zaštite u postupku po ustavnoj žalbi.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu Up. 59/19 od 19. oktobra 2020. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava, takođe, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Saglasno odredbi člana 49. stav 1. tačka 1) Zakona o upravnim sporovima, protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka može da podnese Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke kada je to zakonom predviđeno. Odredbom člana 64. istog zakona propisano je da se navedeni zahtev može podneti, pored ostalog, protiv pravnosnažnog rešenja Upravnog suda o odbacivanju tužbe za ponavljanje postupka završenog pravnosnažnom presudom tog suda.

Kako iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije koja je uz nju dostavljena proizlazi da podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, to je Ustavni sud i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 2. izreke.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti