Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu B. L., utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko četrnaest godina. Iako je spor bio složen, dugotrajnost odlučivanja pred revizijskim sudom dovela je do povrede Ustava, dok su ostali navodi odbačeni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9623/2021
19.03.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Rajka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Mihajlo Rabrenović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. L. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba B. L. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 79/14 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 207/07) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. L. iz Novog Sada je 7. jula 2021. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1133/17 od 25. aprila 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava. Podnosilac je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 79/14 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 207/07).

U ustavnoj žalbi podnosilac, koji je u parnici, vođenoj radi utvrđenja po osnovu sticanja u bračnoj zajednici i neosnovanog obogaćenja, imao svojstvo drugotuženog (prvotuženi – bivši suprug tužilje), koja je okončana delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva tužilje, iznosi hronološki tok parnice i svoje viđenje imovinsko – pravnog spora među strankama. Smatra da su sudovi odugovlačili postupak, posebno drugostepeni i revizijski, te da mu je dvanaestogodišnjim trajanjem postupka do donošenja osporene presude, a zatim još dve godine do uručenja iste, kada je i saznao ishod parnice, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ističe da su tokom postupka, donošene odluke koje se dijametralno razlikuju jedna od druge, čime je stvorena potpuna neizvesnost u pogledu pravičnosti postupka. Takođe, ističe da je Vrhovni kasacioni sud u svojoj odluci mimoišao činjenicu da je između tuženih sačinjen Sporazum o zasnivanju založnog prava, kao izvršna isprava, koji je zakonit osnov za sticanje založnog prava, a koji tužilja nije pravnosnažno poništila do donošenja pobijane odluke. Takođe, u ovom sporu radi raspravljanja bračne tekovine, podnosilac smatra da prema njemu kao drugotuženom – savesnom sticaocu prava svojine, koje je upisano u Javni registar na njegovo ime, se nije mogao isticati tužbeni zahtev tužilje, već samo prema bivšem supružniku sa kojim je tužilja živela kada se sticala bračna imovina, pa i sporna imovina na kojoj je bila zasnovana hipoteka u njegovu korist. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu revizijsku presudu i odloži izvršenje osporene presude. Podnosilac ustavnom žalbom nije tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) sadržinski odgovara navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Višeg suda u Novom Sadu P. 79/14 (inicijalno predmet ranijeg Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 207/07), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv D.K. iz Bačke Palanke, kao prvotuženog (supružnika tužilje) i podnosioca ustavne žalbe, kao drugotuženog, tužilja B.K. iz Bačke Palanke je 16. marta 2007. godine podnela Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi utvrđenja prava svojine na ½ nepokretnosti, bliže opisanoj u tužbi, po osnovu sticanja u braku, sa predlogom za određivanje privremene mere – zabranu tuženima otuđenja nepokretnosti. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 207/07.

Opštinski sud je rešenjem P. 207/07 od 22. marta 2007. godine odredio predloženu privremenu meru, ali je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2821/07 od 17. maja 2007. godine ukinuto navedeno rešenje u odnosu na tuženog B. L. i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Predmet je u Opštinskom sudu dobio novi broj P. 376/07.

Nakon četiri zakazana i održana ročišta pred Opštinskim sudom doneta je presuda P. 376/07 od 8. novembra 2007. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je tužilja vlasnik na ½ nepokretnosti, bliže opisanoj u prvom stavu izreke presude, po osnovu sticanja u braku sa prvotuženim, a što su tuženi dužni priznati i trpeti upis vlasništva tužilje. Istovremeno odbijen je i prigovor drugotuženog o nedostatku pasivne legitimacije na njegovoj strani (drugi stav izreke), te zahtev tužilje da se usvoji privremena mera i tuženima zabrani otuđenje sporne nepokretnosti (treći stav izreke). Četvrtim stavom izreke tužilja je obavezana da tuženima naknadi troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1407/08 od 2. oktobra 2008. godine usvojena je žalba tužilje i ukinuta navedena presuda u pobijanom delu kojim je odbijen tužbeni zahtev (stav prvi izreke) i u delu odluke o troškovima (stav 4 izreke) i predmet vraćen na ponovni postupak. Između ostalog, u obrazloženju rešenja, je navedeno da će prvostepeni sud u ponovnom postupku pravilnom primenom odredbi Porodičnog zakona, koje regulišu pitanje zajedničke imovine supružnika, utvrditi sve odlučne činjenice u ovoj pravnoj stvari. Predmet je u Opštinskom sudu dobio novi broj P. 712/08.

U ponovnom postupku održano je jedno ročište, a dva odložena, i zatraženi su na uvid spisi predmeta Opštinskog suda u Beočinu I. 88/05 (u kom postupku je rešenjem od 29. novembra 2006. godine predata u posed i vlasništvo sporna nepokretnost u korist izvršnog poverioca, ovde drugotuženog B. L, kao posledica nevraćanja hipotekarnog zajma od strane izvršnog dužnika D.K, ovde prvotuženog). Zbog uspostavljanja nove mreže sudova i reorganizacije pravosuđa u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci pod brojem P. 7911/10. Podneskom tužilje od 1. juna 2010. godine proširena je tužba na još jednog tuženog DOO „P.“ Bačka Palanka.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica Bačkoj Palanci P. 7911/10 od 9. novembra 2010. godine odbijen je predlog tužilje za proširenje tužbe.

Nakon tri održana i dva neodržana ročišta, zaključena je glavna rasprava 25. januara 2012. godine, ali je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P. 7911/10 od 28. marta 2012. godine ponovo otvorena radi dopune dokaznog postupka i prva naredna rasprava zakazana za 19. april 2012. godine.

Do donošenja rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P. 7911/10 od 26. novembra 2013. godine kojim se ovaj sud oglasio stvarno nenadležnim za postupanje, zakazano je sedam ročišta, od kojih su tri održana. U dokaznom postupku, između ostalog, sprovedeno je veštačenje putem veštaka građevinske struke, veštak je dao dopunu nalaza, i saslušana dva svedoka. Punomoćnik tužilje je „precizirao“ tužbeni zahtev 25. novembra 2013. godine, ističući uz zahtev da se utvrdi da je tužilja stekla pravo svojine na ½ sporne nepokretnosti po osnovu sticanja u braku i da je bila suvlasnik do dana 31. oktobra 2007. godine, što su tuženi dužni da priznaju i trpe, i zahtev da se obavežu tuženi da joj kao solidarni dužnici, na ime sticanja bez osnova, isplate iznos ½ građevinske vrednosti predmetnih nekretnina na dan ulaganja. Na zapisniku sa ročišta održanog 26. novembra 2013. godine sud je doneo rešenje da se dozvoljava podnošenje „preciziranog“ tužbenog zahteva tužilje od 25. novembra 2013. godine, da se utvrđuje da je vrednost spora 20.678.863,84 dinara i da je taj sud stvarno nenadležan, a da se spisi ustupe stvarno nadležnom sudu. Preostala četiri ročišta su odložena iz sledećih razloga: jedno na predlog punomoćnika tužilje, dva puta jer veštak nije dostavio svoj nalaz i jedno radi izjašnjenja stranaka na nalaz veštaka koji je primljen u sudu neposredno pred zakazano ročište. Po pravnosnažnosti rešenja kojim se sud oglasio nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, spisi predmeta su dostavljeni Višem sudu u Novom Sadu, pred kojim je predmet dobio broj P. 79/14.

Viši sud u Novom Sadu je održao jedno ročište i zaključio glavnu raspravu 21. avgusta 2014. godine, ali je rešenjem toga suda P. 79/14 od 21. avgusta 2014. godine glavna rasprava ponovo otvorena radi dopune dokaznog postupka i dat nalog veštaku građevinske struke da se izjasni o tržišnoj vrednosti nekretnine na dan kada je u izvršnom postupku rešenjem Opštinskog suda u Bačkoj Palanci I. 88/05 od 29. novembra 2006. godine izvršnom poveriocu, drugotuženom predata nepokretnost. Nakon dva održana i četiri neodržana ročišta za glavnu raspravu, 5. juna 2015. godine je zaključena glavna rasprava, a 9. juna 2015. godine je objavljena presuda. U ovom delu postupka veštak je dao svoj dopunski nalaz, saslušan je veštak i tužilja je precizirala svoj tužbeni zahtev.

Viši sud u Novom Sadu je presudom P. 79/14 od 9. juna 2015. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje, tako što je, u prvom stavu izreke, utvrđeno da je tužilja na osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa prvotuženim D.K. stekla pravo svojine na ½ nepokretnosti, bliže opisanoj u izreci; dok su u drugom stavu izreke prvotuženi i drugotuženi obavezani da tužilji solidarno isplate iznos od 13.919.116.39 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. novembra 2006. godine pa do konačne isplate, a u trećem stavu izreke su tuženi obavezani da tužilji solidarno isplate troškove parničnog postupka u iznosu od 672.620,00 dinara. U četvrtom stavu izreke navedene presude je tužbeni zahtev tužilje preko utvrđenog i dosuđenog iznosa u stavu drugom izreke ove presude pa do traženog iznosa od 21.769.071,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13. februara 2012. godine pa do konačne isplate, odbijen. U petom stavu izreke presude je odbijen zahtev tužilje za oslobađanje pod plaćanja sudskih taksi. Protiv navedene presude je drugotuženi uložio žalbu 13. jula 2015. godine.

Odlučujući o žalbi drugotuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 3101/15 od 12. maja 2016. godine, usvojio žalbu drugotuženog B. L. i preinačio ožalbenu presudu u usvajajućem delu, tako što je tužbeni zahtev tužilje, u tom delu, u odnosu na drugotuženog B. L. odbio (prvi stav izreke), te je obavezana tužilja da drugotuženom isplati određen iznos na ime troškova žalbenog postupka (drugi stav izreke), a odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka (treći stav izreke).

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu P. 79/14 od 20. juna 2016. godine ispravljena je presuda tako što se u uvodu presude, četvrtom redu, umesto prezimena „L.“ navodi prezime „L.“, dok u ostalom delu rešenje ostalo neizmenjeno.

Revizija tužilje je izjavljena 28. jula 2016. godine, a u spisima predmeta se nalaze dopisi Višeg suda u Novom Sadu o otpremanju spisa predmeta Vrhovnom kasacionom sudu, putem Apelacionog suda u Novom Sadu, od 31. oktobra 2016. godine, pa zatim ponovo 10. aprila 2017. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1133/17 od 25. aprila 2019. godine preinačena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3101/15 od 12. maja 2016. godine u stavu prvom izreke, kojim je odlučeno o glavnim tužbenim zahtevima i troškovima prvostepenog postupka, tako što je odbijena žalba drugotuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 79/14 od 5. juna 2015. godine, ispravljena rešenjem toga suda od 20. juna 2016. godine, u usvajajućim delovima odluke o glavnim tužbenim zahtevima i troškovima prvostepenog postupka, sadržanim u stavovima prvom, drugom i trećem izreke, u odnosu na drugotuženog B. L. U drugom stavu izreke je preinačena drugostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen zahtev drugotuženog kojim je tražio da mu tužilja na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 78.000,00 dinara, dok je u trećem stavu osporene revizijske presude odbijena revizija tužilje u odnosu na treći stav izreke drugostepene presude, kojim je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka. Četvrtim stavom izreke osporene revizijske presude je obavezan drugotuženi da tužilji na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 270.000,00 dinara. Revizijska presuda je primljena u Apelacioni sud u Novom Sadu 21. maja 2021. godine, a u Višem sudu u Novom Sadu 25. maja 2021. godine, s tim da je naredba za dostavljanje strankama data 27. maja 2021. godine. Punomoćniku prvotuženog i drugotuženog je navedena osporena presuda uručena 7. juna 2021. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, započet podnošenjem tužbe tužilje protiv tuženih, među kojima i ovde podnosioca ustavne žalbe, 16. marta 2007. godine Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci, a okončan za podnosioca 7. juna 2021. godine uručenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1133/17 od 25. aprila 2019. godine.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao preko 14 godina i dva meseca.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak bio relativno složen, kako činjenično tako i procesno, jer se raspravljalo o utvrđivanju prava svojine po osnovu bračne tekovine među supružnicima, ali i neosnovanom obogaćenju drugotuženog, o pravnom odnosu podnosioca - drugotuženog sa sticaocima bračne tekovine, njegovoj pasivnoj legitimaciji, kao i prethodnom pitanju - ništavosti založne izjave i njenim posledicama. Postupak je bio usložnjen i preinačenjem tužbenog zahteva i promenom nadležnosti suda.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede i on svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njegovog punomoćnika, nije doprineo dužem trajanju postupka.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da postupajući sudovi u toku ovog postupka vođenog u tri sudske instance nisu preduzeli sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za trajanje postupka od preko 14 godina, leži, pre svega, na sudovima koji su postupali u prvom i trećem stepenu u ovom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je, najpre, prva prvostepena presuda doneta posle nepunih devet meseci od dana podnošenja tužbe, ali da je ona ukinuta nakon nepune godine trajanja žalbenog postupka. Ponovni prvostepeni postupak trajao je još šest godina i osam meseci, mada se prvostepenom sudu ne mogu staviti na teret okolnosti koje su uticale da se ovaj deo postupka oduži, a koje se odnose na preinačenje tužbenog zahteva (što je uslovilo veštačenje u postupku) i promenjenu stvarnu nadležnost suda. Drugostepeni sud je žalbeni postupak okončao za 11 meseci, preinačivši drugu po redu donetu prvostepenu presudu. Ustavni sud ocenjuje, posmatrajući trajanje postupaka pred drugostepenim sudovima (jedno rešenje o ukidanju prvostepene presude i jedna presuda o preinačenju prvostepene presude u postupcima po žalbi) da drugostepeni sudovi svojim postupanjem, a nasuprot navodima ustavne žalbe, nisu doprineli dužem trajanju navedenog postupka. Međutim, na strani revizijskog suda postoji doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka, a na šta ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi. Bez obzira na to što je prvostepenom sudu trebalo preko osam meseci da dostavi reviziju tužilje, na koju nije bilo odgovora, i spise predmeta, Vrhovnom kasacionom sudu, Ustavni sud nalazi da je revizijski sud tek posle pune dve godine doneo osporenu presudu, a zatim nakon više od dve godine je navedenu presudu dostavio prvostepenom sudu, preko drugostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 79/14 (inicijalno predmet ranijeg Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 207/07). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i doneo Odluku kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1133/17 od 25. aprila 2019. godine, po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca iz ustavne žalbe ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene sudske odluke.

Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom prevashodno ukazuje na nepravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporene odluke. Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka, tj. pravnosnažne obaveze da na ime neosnovanog obogaćenje isplati tužilji određen novčani iznos, nisu navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava. Ustavni sud smatra da je revizijski sud na razumljiv i ustavnopravno prihvatljiv način primenio merodavno pravo, te jasno i dovoljno obrazložio osporenu odluku, a da donošenje „različitih“ odluka tokom postupka (odbijanje, te delimično usvajanje tužbenog zahteva tužilje), u ovom postupku gde je zakonitost i pravilnost odluke cenjena u sve tri sudske instance, nije razlog takve prirode koji dovodi u sumnju pravičnost sprovedenog postupka.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu označenog prava zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je i navode o povredi prava zajemčenog članom 58. Ustava ocenio ustavnopravno neprihvatljivim.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1133/17 od 25. aprila 2019. godine, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Imajući u vidu da je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1133/17 od 25. aprila 2019. godine, odlučivanje o zahtevu za odlaganje izvršenja je bespredmetno.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti