Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete. Deo žalbe koji se odnosi na ishod spora se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. J, D. P.(1), D. P.(2), N. Đ. i M. P, svih iz Ljubovije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba V. J, D. P.(1), D. P.(2), N. Đ. i M. P. i utvrđuje da je u postupku koji se vodio Osnovnim sudom u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji u predmetu P. 628/18 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. V. J, D. P.(1), D. P.(2), N. Đ. i M. P, svi iz Ljubovije, podneli su Ustavnom sudu, 30. septembra 2020. godine, preko punomoćnika M. A, advokata iz Malog Zvornika, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji u predmetu P. 628/18 i protiv presude Osnovnog suda u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji P. 628/18 od 17. januara 2020. godine i presude Višeg suda u Šapcu Gž. 339/20 od 4. avgusta 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, između ostalog istakli: da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku imajući u vidu da je tužba za naknadu štete podneta Osnovnom sudu u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji 25. aprila 2012. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Šapcu Gž. 339/20 od 4. avgusta 2020. godine; da je osporena drugostepena presuda doneta paušalnim potvrđivanjem prvostepene presude, bez pravog odgovora i kritičke analize navoda iznetih u žalbi. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, a istakli su i zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji P. 628/18, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci D.J, Lj.L. i R.L. podneli su 25. aprila 2012. godine tužbu Osnovnom sudu u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji protiv tuženih ovde podnosilaca ustavne žalbe i N.G, Z.N. i I.P, radi naknade štete zbog uništenja lovačke kućice.

Po dostavljanju odgovora tuženih na tužbu (25. maja, 13. juna i 4. decembra 2012. godine) prvo ročište za glavnu raspravu koje je zakazano 11. decembar 2012. godine nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tuženih (pristup na ročištima u drugim predmetima).

Ročišta zakazana za 7. mart i 12. april 2013. godine nisu održana na saglasan predlog stranka, a radi eventualnog dogovora, dok je ročište 21. juna 2013. godine odloženo radi eventualnog dogovora stranaka.

Ročište zakazano za 20. septembar 2013. godine nije održano jer se istom nije odazvao tuženi Vladimir Jerotić, ovde jedan od podnosilaca ustavne žalbe, a koji je na tom ročištu trebalo da bude saslušan u svojstvu stranke, iako je bio uredno pozvan na prethodnom ročištu na kome je prisustvovao.

Ročište zakazano za 29. oktobar 2013. godine nije održano jer je punomoćnik tuženih tražio odlaganje zbog sprečenosti (pristup na ročištima u drugim predmetima).

Ročište zakazano za 27. decembar 2013. godine nije održano jer su punomoćnici stranaka tražili odlaganje zbog sprečenosti pojedinih tužilaca i tuženih, dok ročište zakazano za 29. januar 2014. godine nije održano, jer je punomoćnik tuženih tražio odlaganje zbog sprečenosti (pristup na ročištima u drugim predmetima).

Na ročištu održanom 21. februara 2014. godine izvedeni su dokazi saslušanjem stranaka, odnosno jednog tužioca i jednog tuženog, saslušanjem dva svedoka i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem sudskog veštaka građevinske struke.

Ročište zakazano za 25. april 2014. godine nije održano zbog nedostavljanja nalaza sa mišljenje sudskog veštaka.

Sudski veštak je predmet vratio prvostepenom sudu, a podneskom od 4. maja 2015. godine obavestio je sud o tome koji su mu podaci potrebni radi izrade nalaza sa mišljenjem. U periodu do održavanja sledećeg ročišta sud je obaveštavao stranke o tome koji su podaci sudskom veštaku neophodni radi izrade nalaza sa mišljenjem. Punomoćnici stranaka su podnescima od 19. juna 2015. godine i 3. avgusta 2015. godine dostavili tražene podatke neophodne za izradu nalaza sa mišljenjem.

Prvostepeni sud je do 25. novembra 2016. godine pokušao da zakaže dva ročišta - za 16. septembar i 18. novembar 2016. godine, ali je iste odložio na predlog punomoćnika tuženih zbog privatnih obaveza i obaveza pristupa na ročištima u drugim predmetima.

Kako je izmenjen godišnji raspored poslova Osnovnog suda u Loznici za 2015. godinu, na ročištu zakazanom za 25. novembra 2016. godine glavna rasprava je počela iznova i pročitani su ranije izvedeni dokazi, a određeno je i izvođenje dokaza putem sudskog veštaka građevinske struke.

Ročište zakazano za 10. mart 2017. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki (tuženi nisu uredno pozvani).

Prvostepeni sud je rešenjem P. 485/12 od 20. marta 2017. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem putem sudskog veštaka građevinske struke na okolnost vrednosti objekta od nejjeftinijeg materijala.

Na ročištu održanom 19. maja 2017. godine izveden je dokaz saslušanjem šestoro prisutnih tužilaca, odnosno tuženih i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem drugog sudskog veštaka građevinske struke.

Prvostepeni sud je rešenjem P. 485/12 od 21. juna 2017. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem putem drugog sudskog veštaka građevinske struke na okolnosti vrednosti objekta od nejjeftinijeg materijala koji je svoj nalaz sa mišljenjem dostavio sudu 18. septembra 2017. godine.

Na ročištu održanom 22. septembra 2017. godine izveden je dokaz saslušanjem dva svedoka, dok je na sledećem ročištu, održanom 28. decembra 2017. godine, zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Loznici - Sudska jedinica u Ljuboviji P. 485/12 od 28. decembra 2017. godine su, u stavu prvom izreke, obavezani tuženi da tužiocima solidarno na ime naknade štete zbog uništene lovačke kućice – objekta vikendice sagrađene od drveta u mestu Baurić, opština Ljubovija predaju u svojinu i državinu na licu mesta u Bauriću, taksativno navedenu količinu i oblik građevinskog materijala ili da solidarno tužiocima isplate naknadu štete u iznosu od 294.242,28 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od veštačenja do isplate. Stavom drugim izreke su obavezani tuženi da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 188.684,84 dinara, a stavom trećim izreke je odbijen zahtev tuženih da se tužioci obavežu da im isplate troškove parničnog postupka u iznosu od 628.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženih, Viši sud u Šapcu je rešenjem Gž. 237/18 od 19. aprila 2018. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku održano je ročište 22. juna 2018. godine, a rešenjem Osnovnog suda u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji P. 628/18 od 31. jula 2018. godine dozvoljeno je stupanje u parnicu umešača I.L. na strani tužilaca.

Ročišta zakazana za 26. oktobar 2018. godine, 1. februar i 19. april 2019. godine nisu održana jer nisu postojale procesne pretpostavke.

Na ročištu održanom 6. septembra 2019. godine izvedeni su dokazi saslušanjem tužilaca i tuženih u svojstvu stranke, dok je na ročištu održanom 13. decembra 2019. godine izveden dokazi saslušanjem dva svedoka.

Na ročištu održanom 17. januara 2020. godine izvedeni su dokazi saslušanjem tuženih, suočenjem tužilaca i tuženih i saslušanjem umešača na strani tužilaca.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji P. 628/18 od 17. januara 2020. godine, u stavu prvom izreke obavezani su tuženi da tužiocima solidarno na ime naknade štete, zbog uništene lovačke kućice – objekta vikendice sagrađene od drveta u mestu Baurić, opština Ljubovija predaju u svojinu i državinu na licu mesta u Bauriću, taksativno navedenu količinu i oblik građevinskog materijala ili da umesto predaje građevinskog materijala solidarno isplate iznos od 294.242,28 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja presude do isplate. Stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi N.G, Z.N. i I.P. da im umesto taksativno navedene količine i oblika građevinskog materijala solidarno isplate iznos od 294.242,28 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja do isplate. Stavom trećim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Višeg suda u Šapcu Gž. 339/20 od 4. avgusta 2020. godine u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovan žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda u obavezujućem delu stava prvog izreke. Stavom drugim izreke preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što su obavezani tuženi podnosioci ustavne žalbe da tužiocima solidarno na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 256.868,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom trećim izreke obavezani su tužioci da tuženima N.G, Z.N. i I.P. solidarno, na ime troškova parničnog postupka, isplate iznos od 266.868,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5532/20 od 23. decembra 2020. godine u stavu prvom izreke nije prihvaćeno odlučivanje o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Šapcu Gž. 339/20 od 4. avgusta 2020. godine kao izuzetno dozvoljenoj. Stavom drugim izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženih izjavljena protiv presude Višeg suda u Šapcu Gž. 339/20 od 4. avgusta 2020. godine. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova revizijskog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 25. aprila 2012. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji i da je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Šapcu Gž. 339/20 od 4. avgusta 2020. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je sporni parnični postupak trajao osam godina i četiri meseca, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, Ustavni sud nalazi da se, u konkretnom slučaju, nije radilo o složenom postupku, iako su izvedeni dokazi saslušanjem tužilaca i tuženih u svojstvu parničnih stranaka, kao i njihovo suočenje, saslušanjem četiri svedoka i umešača na strani tužilaca i veštačenjem putem sudskog veštaka građevinske struke i uvidom u pismenu dokumentaciju priloženu u toku postupka.

Po oceni Ustavnog suda, podnosioci su imali interes da se postupak okonča u kratkom roku. Međutim, i pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci i njihov punomoćnik u određenoj meri doprineli dužini trajanja parničnog postupka. Naime, punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe nije pristupio na tri ročišta (11. decembra 2012. godine i 29. oktobra 2013. godine i 29. januara 2014. godine), pravdajući svoje izostanke obavezama pristupa na ročištima u drugim predmetima. Takođe je, punomoćnik podnosilaca tražio odlaganje dva zakazana ročišta - 16. septembra i 18. novembra 2016. godine, navodeći da nije u mogućnosti da prisustvuje zbog privatnih obaveza i obaveza pristupa na ročištima u drugim predmetima. Ustavni sud primećuje da ročište 20. septembra 2013. godine nije održano zbog izostanka uredno pozvanog podnosioca Vladimira Jerotića, koji je na tom ročištu trebalo da bude saslušan u svojstvu stranke, iako je bio uredno pozvan na prethodnom ročištu na kome je prisustvovao. Naime, podnosioci ustavne žalbe i njihov punomoćnik su svojim pasivnim ponašanjem produžili trajanje parničnog postupka za osam i po meseci.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi nisu preduzeli sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da je odgovornost za trajanje postupka od osam godina i četiri meseca i pored doprinosa podnosilaca ustavne žalbe i njihovog punomoćnika, prevashodno na njihovoj strani. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je, uz odlaganje tri ročišta na saglasan predlog punomoćnika stranaka, a radi postizanja eventualnog dogovora, prvostepena presuda doneta nakon pet godina i osam meseci od podnošenja tužbe, koja je bila ukinuta u celosti. Iako je u ponovnom postupku prvostepena presuda doneta nakon jedne godine i devet meseci, posmatrajući od njenog ukidanja i vraćanja predmeta na ponovno suđenje, i da je drugostepeni sud o žalbama stranaka odlučio nakon sedam meseci od donošenja prvostepene presude, Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da je osporeni parnični postupak trajao osam godina i četiri meseca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji u predmetu P. 628/18, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a krećući se u granicama zahteva ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu po 500 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, činjenicu da se nije radilo o složenom postupku, doprinos podnosilaca i doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

7. U odnosu na osporene presude, Ustavni sud je, razmatrajući sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih presuda.

Što se tiče pozivanja podnosilaca ustavne žalbe na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ističe da isti nisu dostavili dokaze o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.