Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za isplatu naknade za prekovremeni rad, koji je trajao preko osam godina, dosuđujući podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. januara 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 738/15 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4257/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bojan Mančić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 16. decembra 2016. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 738/15.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da je osporeni parnični postupak trajao sedam godina, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 738/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 14. maja 2008. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog preduzeća AD „D.“ iz Zrenjanina, radi isplate naknade za prekovremeni rad. Po tužbi je formiran predmet P1. 804/08.

Prvo ročište u postupku održano je 22. oktobra 2008. godine, a sledeće 20. februara 2009. godine. Do kraja 2009. godine održana su još tri ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem troje svedoka, te je doneto rešenje o sprovođenju ekonomsko-finansijskog veštačenja.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4257/10.

Nalaz i mišljenje određenog sudskog veštaka dostavljeni su sudu 4. maja 2010. godine, a dopuna nalaza 22. juna iste godine.

Tužilac je podneskom od 28. juna 2010. godine precizirao tužbeni zahtev.

Ročište zakazano za 29. jun 2010. godine nije održano na predlog punomoćnika tužioca.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4257/10 od 29. novembra 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 12. januara 2011. godine, a tužilac je podneo odgovor na žalbu, 1. februara iste godine. Spisi predmeta su dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu 8. februara 2011. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 657/11 od 26. aprila 2012. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu, radi dopune postupka, imajući u vidu da odgovor na žalbu koju je podneo tužilac nije dostavljen tuženom, te da na povratnici o uručenju presude punomoćniku tužioca nema označenog datuma uručenja. Nakon postupanja po nalogu drugostepenog suda, spisi predmeta su vraćeni Apelacionom sudu 9. jula 2012. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 4026/12 od 29. maja 2015. godine ukinuo ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4257/10 od 29. novembra 2010. godine.

Nakon dva održana ročišta u ponovnom prvostepenom postupku, presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 738/15 od 26. oktobra 2016. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Presuda je 28. novembra 2016. godine dostavljena parničnim strankama, a postala je pravnosnažna 14. decembra 2016. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao više od osam godina. Naime, postupak je pokrenut podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, 14. maja 2008. godine, a okončan je donošenjem presude Trećeg osnovnog suda P1. 738/15 od 26. oktobra 2016. godine, koja je postala pravnosnažna 14. decembra 2016. godine.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena isplata određenog novčanog iznosa na ime naknade za prekovremeni rad. Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da on nije doprineo dužem trajanju postupka, imajući u vidu da jedno ročište zakazano za 29. jun 2010. godine nije održano na predlog njegovog punomoćnika.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dugom trajanju postupka doprinelo neefikasno postupanje Prvog osnovnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu. Naime, postupak po žalbi protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4257/10 od 29. novembra 2010. godine trajao je duže od četiri godine. Najpre su rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 657/11 od 26. aprila 2012. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu, radi dopune postupka, a nakon postupanja prvostepenog suda po nalogu iz navedenog rešenja i ponovnog dostavljanja spisa Apelacionom sudu u Beogradu, taj sud je odluku o žalbi doneo tek nakon skoro tri godine.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 738/15 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4257/10) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Ustavni sud je ovakav stav zauzeo i u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.