Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu o faktičkoj eksproprijaciji

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu Ž. N. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednik a Suda dr Goran P. Ilić , zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. N. iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. N. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 387/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 1176/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba Ž. N. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2618/13 od 4. oktobra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. N. iz Kruševca je, 21. novembra 2013. godine, preko punomoćnika B. U, advokata iz Kruševca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 387/11, kao i protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2618/13 od 4. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je tokom 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Kruševcu tužbu protiv D. u. i. JP Kruševac, radi duga; da je presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 387/11 od 11. aprila 2013. godine usvojen njegov tužbeni zahtev, dok je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2618/13 od 4. oktobra 2013. godine preinačena prvostepena presuda i odbijen je tužbeni zahtev; da je osporenom drugostepenom presudom podnosiocu povređeno pravo svojine tako što je odbijen njegov tužbeni zahtev iako je predmetna nepokretnost faktički eksproprisana, jer je Planom detaljne regulacije Opštine Kruševac bilo predviđeno da se sporna parcela smatra parcelom javne namene, odnosno ulicom; da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je postupak, koji nije bio složen, trajao osam godina. Zahtevao je naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 387/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 15. decembra 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženog D. u. i. JP Kruševac, radi duga. Predmet je dobio broj P. 1176/06.

Prvo ročište je bilo zakazano tek za 19. oktobar 2006. godine, ali nije bilo održano jer na strani tuženog niko nije došao. Pred Opštinskom sudom u Kruševcu bilo je ukupno održano 11 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka građevinske struke, saslušani su svedoci, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju Odseka za urbanizam i Odseka za stambeno-komunalne poslove Opštine Kruševac i Službe za katastar nepokretnosti u Kruševcu, dok tri ročišta nisu bila održana, i to: dva jer na strani tuženog niko nije došao i jedno zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga. Tužbeni zahtev je preciziran 11. novembra 2008. godine.

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 560/10 od 2. novembra 2010. godine, u stavu prvom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade za oduzetu katastarsku parcelu isplati iznos od 524.875,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati troškove postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 194/11 od 16. februara 2011. godine uvažena je žalba tuženog, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 560/10 od 2. novembra 2010. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 387/11 i održano je sedam ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršen je uviđaj suda na licu mesta i izvršeno je dopunsko veštačenje od strane veštaka građevinske struke, dok tri ročišta nisu bila održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Tužbeni zahtev je preciziran 20. septembra 2011. i 17. avgusta 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 387/11 od 11. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime nadoknade za oduzetu katastarsku parcelu isplati iznos od 617.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2618/13 od 4. oktobra 2013. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 387/11 od 11. aprila 2013. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da na ime nadoknade za oduzetu katastarsku parcelu tužiocu isplati iznos od 617.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i određeno je da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

U obrazloženju te presude je navedeno: da je po oceni toga suda, prvostepeni sud na potpuno utvrđeno činjenično stanje izveo pogrešan pravni zaključak nalazeći da je u konkretnom slučaju izvršena faktička eksproprijacija predmetne nepokretnosti, jer se radi o javnom građevinskom zemljištu; da iz svih izvedenih dokaza proizlazi, a i po izjavi samog tužioca, da je na predmetnoj parceli zasnovana službenost prolaza u korist trećih lica koja su istu koristila da bi došli do svojih parcela, kao i da je predmetna parcela kao neplodno zemljište upisana u Službi za katastar nepokretnosti Opštine Kruševac sa pravom korišćenja tužioca, što znači, da ista nije upisana kao javno građevinsko zemljište; da iz izvedenih dokaza i same konstatacije prvostepenog suda proizlazi da predmetna parcela nikada i ni na koji način nije od strane tuženog faktički eksproprisana, te da je korišćena kao javno građevinsko zemljište, odnosno kao ulica, već je, suprotno tome, korišćena od strane trećih lica koja su imala pravo službenosti prolaza.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 58. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen oko godinu dana, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe - 15. decembra 2005. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak trajao nepunih osam godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, isključivu odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon pet godina od podnete tužbe. Takođe, taj sud je prvo ročište zakazao nakon skoro godinu dana po podnošenju tužbe. Međutim, Ustavni sud konstatuje da su ostali postupajući sudovi efikasno i redovno postupali i odlučivali. Tako je drugostepeni sud odlučio nakon tri meseca, tako što je ukinuo prvu prvostepenu odluku i predmet je vratio na ponovni postupak, a u ponovnom postupku prvostepeni sud je odlučio nakon dve godine, a drugostepeni sud posle šest meseci.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen, tako da nema bilo kakvog opravdanja za ukupno trajanje postupka od skoro osam godina.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Sud je našao da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima i tokom trajanja postupka nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 387/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 1176/06), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi navoda podnosioca da mu je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2618/13 od 4. oktobra 2013. godine povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, ocenio da je Apelacioni sud u Kragujevcu u svojoj odluci dao detaljno argumentovane, jasne i pravno utemeljene razloge kada je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe koji se odnosio na naknadu štete za oduzetu katastarsku parcelu, a takve razloge ovaj sud ne smatra proizvoljnim.

Naime, polazeći od nesumnjivo utvrđenih činjenica da sporna katastarska parcela nikada i ni na koji način nije bila faktički eksproprisana od strane tuženog i da nije bila upisana u Katastar nepokretnosti u Kruševcu kao javno građevinsko zemljište, odnosno zemljište koje je određeno da ima status ulice, već je na toj parceli zasnovana službenost prolaza u korist trećih lica, drugostepeni sud je u svojoj odluci na ustavnopravno prihvatljiv način, a što prihvata i ovaj Sud, obrazložio razloge za zauzeti stav.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2618/13 od 4. oktobra 2013. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.