Odluka Ustavnog suda o promeni izvršnog dužnika u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavne žalbe i izvršnog poverioca i novog izvršnog dužnika. Potvrđena je odluka suda da se izvršenje nastavi protiv sticaoca nepokretnosti na kojoj je upisana zabeležba rešenja o izvršenju, ali samo na toj nepokretnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnim žalb ama Z. K . iz Novog Sada i D . V . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z . K . izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu I. 2247/13 od 5. juna 2017. godine i IPV(I). 817/17 od 19. septembra 2017. godine.

2. Odbacuje se predlog Z . K . za odlaganje izvršenja rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu IPV(I). 817/17 od 19. septembra 2017. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba Z. K . izjavljena protiv radnje sprovođenja izvršenja u predmetu javnog izvršitelja V . M. I.I. 409/17 – prodaje katastarske parcele 934/7 K.O. Novi Sad .

4. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. V . izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu I. 2247/13 od 5. juna 2017. godine i IPV(I). 817/1 7 od 19. septembra 2017. godine.

5. Odbacuje se ustavna žalba D. V . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 2247/13, a sada se vodi pred javnim izvršiteljem V . M . u predmetu I.I. 409/17.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. K . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 1. novembra 2017. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu I. 2247/13 od 5. juna 2017. godine i IPV(I). 817/17 od 19. septembra 2017. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja izvršnog suda kojima je određen nastavak izršnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je po predlogu za izvršenje izvršnog poverioca D. V . određeno izvršenje protiv izvršnog dužnika I. M; da je usled smrti izvršnog dužnika I . M . izvršni postupak prekinut; da je podnosilac ustavne žalbe kao treće lice obave stio izvršni sud da je ostavinski postupak iza smrti I . M . obustavljen, jer zaveštalac u trenutku smrti nije imala imovine osim imovine koja je obuhvaćen ugovorom o doživotnom izdržavanju, zaključen im između I . M, primaoca izdražavanja, i podnosioca ustavne žalbe Z . K, davaoca izdržavanja; da je izvršni poverilac podneskom od 28. septembra 2016. godine tražio da se , saglasno odredbi člana 23. i člana 107. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, nastavi izvršni postupak protiv podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika, kao i da se dalje izvršenje sprovede pred javnim izvršiteljem V . M , a što je osporenim rešenjima izvršnog suda prihvaćeno; da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za primenu člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, jer izvršni poverilac nije dokazao na osnovu zakonskih isprava da je obaveza izvršnog dužnika preneta ili prešla na podnosioca ustavne žalbe; da član 107. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine ne govori o promeni izvršnog dužnika u toku izvršnog postupka, već daje pravo izvršnom poveriocu da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti u slučaju da treće lice, nakon upisa založnog prava u javnu knjigu, stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine; da je izvršni sud trebalo po službenoj dužnosti da obustavi izvršni postupak, u smislu odredbe člana 547. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine , jer se izvršni poverilac u zakonskom roku nije izjasnio da li želi da se izvršenje dalje sprovede pred javnim izvršiteljem ili izvršnim sudom.

Podnosilac ustavne žalbe je dopunom od 12. aprila 2019. godine, između ostalog, ukazao na to da je javni izvršitelj V . M . odredio nastavak izvršnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe prodajom katastarske parcele broj 934/7 K. O. Novi Sad, iako je osporenim rešenji ma izvršnog suda pravnosnažno odbijen predlog izvršnog poverioca za nastavak izvršnog postupka protiv podnosioca na predmetnoj katastarskoj parceli; da do današnjeg dana, a zbog izjavljenih zahteva za otklanjanje nepravilnosti, javni izvršitelj nije doneo zaključak o predaji nepokretnosti izvršnom poveriocu.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno drugostepeno rešenje. U ustavnoj žalbi je istaknut predlog za odlaganje izvršenja rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu IPV(I). 817/17 od 19. septembra 2017. godine. Tražio je naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i troškove za sastavljanje ustavne žalbe.

Po navedenoj ustavnoj žalbi je formiran predmet Už-9632/2017.

2. D. V . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 8. novembra 2017. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu I. 2247/13 od 5. juna 2017. godine i IPV(I). 817/17 od 19. septembra 2017. godine, zbog povrede načela iz člana 19. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na j ednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu , zajemčenih članom 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe D. V . je osporio i ista rešenja izvršnog suda koja su ustavnom žalbom osporena od strane podnosioca Z . K, a u kom izvršnom postupku je podnosilac D . V . i mao svojstvo izvršnog poverioca.

U ustavnoj žalbi je , između ostalog, navedeno: da izvršni sud u fazi sprovođenja izvršenja nije mogao da određuje sredstvo i predmet izvršenja, jer je podnosilac već predložio da se izvršenje dalje sprovede pred javnim izvršiteljem; da je izvršni sud neosnovano od izvršenja izuzeo određene nepokretnosti, iako je ranije pravnosnažno određeno da se izvršenje sprovede i na tim nepokretnostima; da predmetni izvršni postupak traje više od sedam godina.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno drugostepeno rešenje.

Po navedenoj ustavnoj žalbi je formiran predmet Už-10058/2017.

3. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio postupke po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što je predmet Už-10058/2017 pripojen predmetu Už-9632/2017.

4. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

5. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnova navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Izvršni poverilac D. V , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 11. marta 2010. godine, predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv izvršnog dužnika I. M, na osnovu izvršne isprave, radi namirenja novčanog postraživanja, između ostalog, na nepokretnostima – katastarskoj parceli broj 934/4 K.O. Novi Sad i katas tarskoj parceli broj 934/5 K.O. Novi Sad . Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem I. 13194/10 od 9. juna 2010. godine odredio izvršenje.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem I. 2247/13 od 16. juna 2015. godine prekinuo izvršni postupak, zbog smrti izvršnog dužnika I. M . 15. maja 2015. godine .

Podnosilac ustavne žalbe D. V . je kao izvršni poverilac podneskom od 27. juna 2016. godine predložio da se postupak sprovođenja izvršenja nastavi pred javnim izvršiteljem V. M.

Podnosilac ustavne žalbe Z. K . je kao treće lice podneskom od 25. avgusta 2016. godine obavestio izvršni sud da je ostavinski postupak iza smrti I . M . obustavljen, jer zaveštalac u trenutku smrti nije imale imovine osim imovine koja je obuhvaćen a ugovorom o doživotnom izdržavanju, zaključen im između nje , kao primaoca izdražavanja, i podnosioca ustavne žalbe Z. K, kao davaoca izdržavanja.

Podnosilac ustavne žalbe D. V . je kao i zvršni poverilac podnescima od 19. i 28. septembra 2016. godine tražio da se odredi nastavak izvršnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe Z . K . kao izvršnog dužnika.

Osnovni sud u Novom Sadu je doneo osporeno rešenje I. 2247/13 od 5. juna 2017. godine . U stavu jedan iz reke ovog rešenja , određen je nastavak izvršnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe Z. K . kao izvršnog dužnika , i to prodajom nepokretnosti - katastarske parcele broj 934/4 K.O. Novi Sad i katastarske parcele broj 934/5 K.O. Novi Sad ; u stavom drugom izreke obustavljeno je sprovođenje izvršenja pred sudom prodajom nepokretnosti iz stava jeda n izreke i određeno je da će se izvršenje dalje sprovesti pred javni m izvršitelj V . M ; u stavu trećem izreke odbijen je predlog podnosioca ustavne žalbe D. V . kao izvršnog poverioca da se izvršni postupak nastavi protiv podnosioca ustavne žalbe Z . K . kao izvršnog dužnika prodajom nepokretnosti - katastarske parcele broj 937/2 K.O. Novi Sad i katastarske parcele broj 934/7 K.O. Novi Sad, porodična stambena zgrada ; u stavu četvrtom izreke odbačen je prigovor podnosioca ustavne žalbe Z . K . kao trećeg lica od 6. jula 2016. godine ; u stavu petom izreke odbačen je predlog za izvršenje od 11. marta 2010. godine u delu u kojem je traženo da se odredi izvršenje prodajom nepokretnosti – katastarske parcele broj 934 /2 K.O Novi Sad i katastarske parcele broj 934/6 K.O Novi Sad. U stavu šestom izreke odbijen je predlog podnosioca ustavne žalbe Z. K . za obustavu izvršnog postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu je osporenim rešenjem IPV(I). 817/17 od 19. septembra 2017. godi ne odbio kao neosnovane prigovore podnosioca ustavne žalbe D . V , kao izvršnog poverioca i podnosioca ustavne žalbe Z . K , kao izvršnog dužnika i potvrdio je prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da se pasivna legitimicija podnosioca ustavne žalbe Z. K . kao izvršnog dužnika zasniva na tome da je isti pravo svojine na katastarskoj parceli broj 934/4 K.O. Novi Sad i katastarskoj parceli broj 934/5 K.O. Novi Sad stekao na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, a nakon što je na predmetnim katastarskim parcelama upisana zabeležba rešenja o izvršenju u javnu knjigu 3. aprila 2013. godine ; da je pravo svojine na predmetnim katastarskim parcelama, saglasno odredbi člana 194. stav 1. Zakono nasleđivanju, prešlo na podnosioca ustavne žalbe Z. K . kao izvršnog dužnika u trenutku smrti prethodnog izvršnog dužnika (15. maja 2015. godine), a u tom momentu je rešenje o izvršenju bilo upisano u javnu knjigu na predmetnim katastarskim parcelama; da je pasivna legitimacija podnosioca ustavne žalbe Z . K . kao izvršnog dužnika određena primenom odredbe člana 107. Zakona o izvrše nju i obezbeđenju iz 2011. godine, koja je lex specialis u odnosu na odredbu člana 23. istog zakona, i u skladu sa navedenom zakonskom odredbom izvršni poverilac može direktno, bez pokretanja parničnog postupka, u izvršnom postupku namiriti svoje potraživanje, ali samo u odnosu na nepokretnosti koje su obuhvaćene ugovorom o doživotnom izdržavanju i na kojima je upisana zabeležba rešenja o izvršenju; da su neosnovani navodi izvršnog poverioca da je sud trebalo da odredi nastavak postupka, bez određenja predmeta i sredstva izvršenja; da kako je podnosilac ustavne žalbe D. V . tražio nastavak postupka u odnosu na podnosioca Z . K, to je sud mogao da odluči o predlogu za nastavak izvršnog postupka jedino na nepokretnostima koje su obuhvaćene ugovorom o doživotnom izdržavanju i na kojima je upisana zabeležba rešenja o izvršenju, a shodno odredbi člana 107. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine; da je pravilno odbijen predlog izvršnog poverioca da se odredi nastavak postupak protiv podnsoioca ustavne žalbe Z. K . prodajom nepokretnosti – katarske parcele broj 937 /2. K.O. Novi Sad, budući da na istoj nije upisana zabeležba rešenja o izvršenju, dok katastarska parcela broj 934/7 K.O. Novi Sad nije obuhvaćena ugovorom o doživotnom izdržavanju.

6. Odredbom člana 32. stav 1. Usta va, na čiju povredu podnosioci usta vne žalbe ukazuju, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16-autentično tumačenje i 113/17 -autentično tumačenje), koji je počeo da se primenjuje od 1. jula 2016. godine, propisano je da su izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ili rešenje o obezbeđenju i koji na dan 1. maja 2016. godine još vode izvršni postupak ili postupak obezbeđenja dužni da se u roku od 1. maja 2016. godine do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj, da ako se ne izjasne u roku, izvršni postupak se obustavlja (st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11-dr. zakon, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14), koji je bio merodavan u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da "izvršni dužnik" označava lice prema kome se ostvaruje potraživanje u postupku izvršenja i obezbeđenja (član 11. stav 1. tačka 3)); da je sud, odnosno izvršitelj dužan da preduzme radnje sprovođenja izvršenja kada su za to ispunjeni uslovi (član 8. stav 2.); da se izvršenje određuje i sprovodi i na predlog i u korist lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao izvršni poverilac, ako ono javnom ili u skladu sa zakonom overenom ispravom dokaže da je potraživanje na njega preneto ili da je na njega na drugi način prešlo pre ili u toku postupka, a ako to nije moguće, prenos ili prelaz potraživanja dokazuje s pravnosnažnom, odnosno konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku i odredba stava 1. ovog člana shodno se primenjuje i u slučaju izvršenja protiv lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao dužnik (član 23. st. 1. i 2.); da se izvršenje na nepokretnosti sprovodi zabeležbom rešenja o izvršenju ili zaključka izvršitelja o sprovođenju izvršenja u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem izvršnih poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom (član 104.).

Odredbama člana 107. istog zakona (koji član zakona nosi na slov: „upis rešenja o izvršenju i zabeležba javne prodaje“), bilo je propisano: da izvršni poverilac stiče pravo upisa založnog prava na osnovu rešenja, odnosno zaključka izvršitelja o izvršenju na nepokretnosti izvršnog dužnika (stav 1.); da će se na zahtev izvršnog poverioca u javnoj knjizi izvršiti upis založnog prava na osnovu rešenja o izvršenju, odnosno zaključka izvršitelja o sprovođenju izvršenja, kao i zabeležba javne prodaje, odnosno drugi odgovarajući upis predviđen propisima o upisu prava na nepokretnostima u javnu knjigu (stav 2.); da upisom u javnu knjigu izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine (stav 3.).

7. Ustavni sud najpre ukazuje da je ustavnu žalbu podneo podnosilac Z . K, koji je u izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom imao svojstvo izvršnog dužnika. O sporenim rešenjima izvršnog suda određen je nastavak izvršnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe Z. K . kao izvršnog dužnika u pogledu tačno određenih nepokretnosti. Ustavni sud konstatuje da se članom 32. stav 1. Ustava jemči pravo na pravično suđenje u postupcima u kojima se odlučuje o građanskim pravima i obavezama. U kontekstu iznetog, Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava po pitanju ispunjenosti uslova za primenu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prema kojoj ishod postupka mora biti odlučujući za privatna prava i obaveze (videti presudu Tre Traktörer Aktiebolag protiv Švedske, broj predstavke 10873/84, od 7. jula 1989. godine, stav 41.). Dakle, za primenu garancija prava na pravično suđenje od značaja da li se osporenim aktom odlučuje o podnosiočevim građanskim pravima i obavezama . U vezi sa navedenim, Ustavni sud ocenjuje da je osporenim rešenjima izvršnog suda sadržinski određeno izvršenje protiv podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika, da je osporenim aktima podnosilac po prvi put označen kao izvršni dužnik i njemu su utvrđene obaveze osporenim rešenjima izvršnog suda.

Ustavni sud zatim ukazuje na praksu Evropske komisije za ljudska prava, koja je, odlučujući o primenljivosti garancija sadržanih u pravu na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na izvršni postupak, zaključila da se odluke koje donosi sud u postupku izvršenja nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava i obaveza, u poređenju sa parničnim postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka (takvo pravno stanovište je zauzeto u predmetu Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke, broj 11258/84, odluka od 4. decembra 1986. godine, stav 46.). Ovakvo stanovište je zauzeo i Ustavni sud. Međutim, ovakvo stanovište nije primenljivo u konkretnom slučaju, jer je podnosilac ustavne žalbe osporenim rešenjima izvršnog suda tek u fazi sprovođenja izvršenja po prvi put označen kao izvršni dužnik .

Osnovni sud u Novom Sadu rešenjem I. 13194/10 od 9. juna 2010. godine usvojio predlog za izvršenje, radi namirenja novčanog potraživanja, između ostalog, na nepokretnostima – katastarske parcele broj 934/4 K.O. Novi Sad i katastarske parcele broj 934/5 K.O. Novi Sad . Upis zabeležbe rešenja o izvršenju na predmetnim katastarskim parcelama u javnu knjigu izvršen je 3. aprila 2013. godine, a podnosilac ustavne žalbe Z . K . je, na osnovu ugovora o doživotnom izdražavanju, stekao pravo svojine na predmetnim katastarskim parcelama 15. maja 2015. godine. Osnovni sud u Novom Sadu je osporenim rešenjima nastavio izvršni postupak protiv podnosioca ustavne žalbe Z. K . kao izvršnog dužnika , i to prodajom katastarske parcele broj 934/4 K.O. Novi Sad i katastarske parcele broj 934/5 K.O. Novi Sad, pozivajući se na član 107. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

Ustavni sud ukazuje da prvo pitanje koje se postav ilo u ovom ustavnosudskom postupku jeste da li pravo izvršnog poverioca da svoje potraživanje namiri iz vrednosti nepokretnosti koja je predmet izvršenja, u slučaju kada treće lice na toj nepokretnosti stekne pravo svojine, nastaje samom zabeležbom rešenja o izvršenju, kao izvršnom radnjom iz člana 104. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine , ili ovo pravo nastaje tek upisom založnog prava na osnovu rešenja o izvršenju u skladu sa članom 107. st av 3. istoga zakona . Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine nije imao jasnu i preciznu zakonsku odredbu (kao drugi izvršni zakoni) da upisom zabeležbe rešenja o izvršenju u javnu knjigu, izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine. U konkretnom slučaju, utvrđeno da je u korist podnosioca ustavne žalbe D. V , kao izvršnog poverioca , izvršen upis zabeležbe rešenj a o izvršenju u javnu knjigu na katastarskoj parceli broj 934/4 K.O. Novi Sad i katastarskoj parceli broj 934/5 K.O. Novi Sad, ali ne i da je izvršen upis založnog prava u javnu knjigu.

Ustavni sud ocenjuje da pravo izvršnog poverioca da svoje potraživanje namiri iz vrednosti nepokretnosti koje je predmet izvršenja u slučaju kada treće lice na toj nepokretnosti stekne pravo svojine, nastaje upisom zabeležbe rešenja o izvršenju, a što predstavlja obaveznu izvršnu radnju, iz čl ana 104. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Uslov je da je upis zabeležbe rešenja o izvršenju u javnoj knjizi izvršen pre nego što je treće lice steklo pravo svojine na nepokretnosti koja je predmet izvršenja. Zakonodavac nije bio potpuno jasan u odredbi čl ana 107. Zakona o izvrše nju i obezbeđenju. Ovo iz razloga jer se u istoj odredbi, osim zabeležbe javne prodaje, reguliše i pitanje upisa založnog prava na zahtev izvršnog poverioca. Zbog toga treba razlikovati zabeležbu rešenja o izvršenju i s tim u vezi upis u javnu knjigu, a koja predstavlja obaveznu izvršnu radnju, iz čl ana 104. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koja treba da se preduzima po službenoj dužnosti, u smislu čl ana 8. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, od mogućnosti da se na zahtev izvršnog poverioca, što je njegova dispozicija, u javnoj knjizi izvrši i upis založnog prava. Stoga, pravo izvršnog poverioca na namirenje iz vrednosti nepokretnosti, u odnosu na treće lice koje svojinu nepokretnosti stekne nakon upisa zabeležbe rešenja o izvršenju, nije uslovljeno upisom založnog prava, a u smislu odredbe člana 107. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

Drugo pitanje koje se postavlja je – ko je izvršni dužnik u situaciji kada treće lice stekne pravo svojine na nepokretnosti koja je predmet izvršenja, nakon upisa zabeležbe rešenja o izvršenju u javnu knjigu - da li je to izvršni dužnik iz izvršne isprave ili je to treće lice koje je steklo pravo svojine u toku izvršnog postupka. Zakon o izvršenju i obezbeđu iz 201 1. godine nije izričito regulisao ovo pitanje. Ovo pitanje dobija na značaju u konkretnom predmetu, jer je izvršni dužnik I. M . preminula u toku izvršnog postupka, a ostavinski postupak iza nje je obustavljen , jer nije imala imovine u trenutku njene smrti. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je izvršni dužnik lice koje je dužnik potraživanja iz izvršne isprave , što znači da je izvršni sud dužan da utvrdi istovetnost dužnika navedenog u izvršnoj ispravi i izvršnog dužnika navedenog u predlogu za izvršenje. Ako te istovetnosti nema, dužan je da zatraži da izvršni poverilac dostavi javnu ili po zakonu overenu ispravu kojom dokazuje da je obaveza preneta ili prešla s dužnika koji je naveden u izvršnoj ispravi na treće lice koje je navedeno u predlogu za izvršenje, a ako takvom ispravom ne raspolaže, dužan je da prenos ili prelaz obaveze dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku, a saglasno odredbama člana 23. st. 1. i 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. Primenjujući navedeno na konkretni slučaj i osporena rešenja izvršnog suda, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije dužnik novčanog potraživanja iz izvršne isprave, niti je na podnosioca ustavne žalbe preneta ili prešla obaveza izvršnog dužnika, u smislu odredaba člana 23. st. 1. i 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

Međutim, s obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe Z. K . stekao pravo svojine na katastarskoj parceli broj 934/4 K.O. Novi Sad i katastarskoj parceli broj 934/5 K.O. Novi Sad, koje su predmet i zvršenja, a nakon upisa zabeležbe rešenja o izvršenju u javnu knjigu, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljivo pravno stanovište izvršnog suda da prizna pravo na namirenje podnosiocu ustavne žalbe D . V . i odredi izvršenje protiv podnosioca ustavne žalbe Z . K . kao izvršnog dužnika, ali samo u pogledu predmetnih katastarskih parcela. Novi vlasnik može biti izvršni dužnik samo u pogledu nepokretnosti na koje je započeto sprovođenje izvršenja.

U vezi posebne tvrdnje podnosioca ustavne žalbe Z. K . da je izvršni sud trebalo po službenoj dužnosti da obustavi izvršni postupak, u smislu odredbe člana 547. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, jer se izvršni poverilac u zakonskom roku nije izjasnio da li želi da se izvršenje sprovede pred javnim izvršiteljem ili izvršnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je u osporenim rešenjima utvrđeno da je izvršni poverilac podneskom od 27. juna 2016. godine (u zakonskom roku) predložio da se postupak sprovođenja izvršenja nastavi pred javnim izvršiteljem V . M , a što podnosilac ustavne žalbe Z. K . nije osporio.

Imajuću u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe Z. K . osporenim rešenjima Osnovnog suda u Novom Sadu I. 2247/13 od 5. juna 2017. godine i IPV(I). 817/17 od 19. septembra 2017. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

8. S obzirom na to da je Ustavni sud meritorno odlučio o ustavnoj žalbi, to je predlog podnosilaca ustavne žalbe Z . K . za odlaganje izvršenja rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu IPV(I). 817/17 od 19. septembra 2017. godine bespredmetan, te je Sud navedeni predlog odbacio i rešio kao u tački 2. izreke, saglasno odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Kako podnosilac navode o povredi prava na imovinu zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnoj tački obrazloženja, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava na imovinu .

10. Podnosilac ustavne žalbe Z. K . je u dopuni ustavne žalbe istakao da je javni izvršitelj V . M . odredio nastavak izvršnog postupka protiv podnosioca prodajom nepokretnosti – katastarske parcele broj 934/7, iako je osporenim rešenjima izvršnog suda obijen predlog izvršnog poverioca za nastavak izvršnog postupka protiv podnosioca na predmetnoj katastarskoj parceli. S obzirom na to da je izvršni sud osporenim rešenjima pravnosnažno odbio predlog izvršnog poverioca za nastavak izvršnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe prodajom predmetne katastarske parcele, a da je zaključkom javnog izvršitelja određen nastavak izvršnog postupka protiv podnosioca na toj parceli, a koji akt, kao i drugi zaključci javnog izvršitelja, u krajnjoj instanci podl ežu sudskoj kontroli, u postupcima o zahtevu za otklanjanje nepravilnosti, to Ustavni sud ocenjuje da su u konkretnom slučaju od ustavnopravnog značaja sudske odluke kojima se eventulno potvrđuju zaključci javnog izvršitelja o sprovođenju izvršnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe u pogledu predmetne katastarske parcele . Takva sudska odluka nije priložena uz dopunu ustavne žalbe, niti je naknadno osporena. Sam podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je kroz izjavljivanje zahteva za otklanjanje nepravilnosti, o kojima odlučuje izvršni sud, sprečio javnog izvršitelja da donese poslednji akt u fazi prodaje nepokretnosti – zaključak o predaji predmetne katastarske parcele izvršnom poveriocu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu Z. K . u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

11. Ustavni sud ukazuje da je ustavnu žalbu podneo i D. V, koji je u izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom , imao svojstvo izvršnog poverioca . Razmatrajući ovu ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava.

Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe D . V . o povredi prava na pravično suđenje zasniva se na tome da izvršni sud u fazi sprovođenja izvršenja nije mogao da određuje sredstvo i predmet izvršenja, jer je on već predložio da se izvršenje dalje sprovede pred javnim izvršiteljem. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je o predlogu podnosioca ustavne žalbe D. V . kao izvršnog poverioca da se izvršni postupak sprovede pred javnim izvršiteljem, Osnovni sud u Novom Sadu osporenim rešenjem I. 2247/13 od 5. juna 2017. godine, u stavu drugom drugom izreke, obustavio sprovođenje izvršenja pred sudom i odredio da se izvršenje dalje sprovede pred javnim izvršitelj V . M. S obzirom na to da je izvršni postupak bio u prekidu zbog smrti izvršnog dužnika, izvršni sud je morao prethodno (pre obustave izvršnog postupka pred sudom i nastavka izvršenja pred javnim izvršiteljem) da odredi nast avak izvršnog postupka protiv novog izvršnog dužnika. Osnovni sud u Novom Sadu je osporenim rešenjem I. 2247/13 od 5. juna 2017. godine, u stavu prvom izreke, odredio nastavak izvršnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe Z. K . kao izvršnog dužnika. Podnosilac ustavne žalbe Z. K . kao i zvršni dužnik, u konkretnom slu čaju, nije određen primenom odredaba člana 23. st. 1. i 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, jer na njega nije preneta ili prešla obaveza prethodnog izvršnog dužnika. Prenosom ili prelazom obaveze na novom izvršnog dužniku , to lice celokupnom svojom imovinom odgovora za izmirenje obaveze prema izvršnom poveriocu (izvršni dužnik za ceo postupak izvršenja). Podnosilac ustavne žalbe Z . K . je označen kao izvršni dužnik zbog toga što je na predmetnim katastarskim parcelama, koje su predmet izvršenja, stekao pravo svojine u toku sprovođenja izvršenja, odnosno nakon upisa zabeležbe rešenja o izvršenju u javnu knjigu. O n je, stoga, izvršni dužnik samo za sprovođenje izvršenja na predmetnim katastarskim parcelama, što znači da prodajom tih nepokretnosti prestaje njegovo svojstvo izvršnog dužnika, bez obzira na to što potraživanje izvršnog poverioca nije u celosti namireno.Ustavni sud je, stoga, ocenio da je izvršni sud na ustavnopravno prihvatljivi način postupio kada je odredio nastavak izvršnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe Z. K . kao izvršnog dužnika prodajom predmetnih katastarskih parcelama, na kojima je stekao pravo svojine u toku sprovođenja izvršenja .

U pogledu drugih nepokretnosti, koje su i dalje formalno predmet izvršenja, podnosilac ustavne žalbe D. V . kao izvršni poverilac ima mogućnost da traži nastavak izvršnog postupka, ali protiv lica na koje je eventualno preneta ili prešla obaveza izvršnog dužnika , u smislu odredaba 23. st. 1. i 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, ili lica koja su eventualno stekla pravo svojine na tim nepokretnosti, koje su predmet izvršenja, nakon upisa zabeležbe rešenja o izvršenju u javnu knjigu.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je izvršni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da je u konkretnom slučaju određenje sredstva i predmeta izvršenja bilo uslovljeno pasivnom legitimacijom podnosioca ustavne žalbe Z . K . Ustavni sud je, stoga, utvrdio da pod nosiocu ustavne žalbe D . V . osporenim rešenjima Osnovnog suda u Novom Sadu I. 2247/13 od 5. juna 2017. godine i IPV(I). 817/17 od 19. septembra 2017. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je njegovu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 4. izreke

12. Kako isti podnosilac navode o povredi načela iz člana 19, prava na jednaku zaštitu prava i na pravna sredstvo i prava na imovinu zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnoj tački obrazloženja, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede navedenog načela i navedenih ustavnih prava.

13. U vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe D. V . da izvršni postupak traje više od sedam godina, Ustavni sud ukazuje da je predmetni postupak još u toku pred javnim izvršiteljem V. M . u predmetu I.I. 409/1 7. Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), koji je stupio na snagu 1. januara 2016. godine, propisano je da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni „redovni sud“, a ne Ustavni sud. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 5. izreke.

14. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9 ) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o promeni izvršnog dužnika u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti