Odbijanje ustavne žalbe protiv odluke o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Vrhovni sud je, odlučujući o vanrednom pravnom sredstvu, pravilno primenio procesno pravo i delovao u granicama svoje nadležnosti, bez povrede prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ace Đorđevića, na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno popravnom zavodu Požarevac-Zabela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ace Đorđevića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 112/07 od 16. aprila 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Ace Đorđevića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kž. III 7/06 od 27. oktobra 2006. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2386/05 od 6. februara 2006. godine i presude Okružnog suda u Nišu K. 188/04 od 22. avgusta 2005. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Aca Đorđević, na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno popravnom zavodu Požarevac-Zabela, podneo je Ustavnom sudu 6. avgusta 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 112/07 od 16. aprila 2008. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž. III 7/06 od 27. oktobra 2006. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2386/05 od 6. februara 2006. godine i presude Okružnog suda u Nišu K. 188/04 od 22. avgusta 2005. godine, zbog povrede člana 29, člana 32. stav 1, člana 33. st. 1, 2. i 3. i člana 34. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da su „navedene presude donete na nezakonit način, grubim kršenjem odredaba krivičnog postupka, krivičnog zakona i da je sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje, povredio pravo na pravično suđenje i pravo na odbranu“. Podnosilac dalje navodi niz radnji činjenja i nečinjenja Odeljenja unutrašnjih poslova Bela Palanka, prvostepenog, drugostepenog i trećestepenog suda kojima su, po tvrdnjama podnosioca, povređena njegova ljudska prava, a koje se svode na to da u sprovedenom krivičnom postupku činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, da je njegov branilac bio nestručan i nezainteresovan i da prilikom izricanja kazne sudovi nisu primenili zakon koji je najpovoljniji za njega kao izvršioca. Od Ustavnog suda podnosilac traži da njegovu ustavnu žalbu „detaljno razmotri i utvrdi navedene povrede, propuste i nepravilnosti koje su učinjene u istražnom postupku i na glavnom pretresu, da se izvrši rekonstrukcija događaja, provere izvedeni dokazi i činjenice i da se razjasne stvari i dokazi, lažni i pristrasni iskazi svedoka... da se saslušaju novi svedoci... i da Ustavni sud Srbije dopusti ponavljanje postupka kako je propisano u članu 34. stav 5. Ustava RS... da Ustavni sud ukine pravosnažne presude i vrati predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje“.

2. Ustavni sud je izvršio uvid u osporene presude i na osnovu toga utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je presudom Okružnog suda u Nišu K. 188/04 od 22. avgusta 2005. godine oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela ubistva iz člana 47. stav 2. tačka 6) Krivičnog zakona Republike Srbije i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina.

Vrhovni sud Srbije je 6. februara 2006. godine, odlučujući o žalbi podnosioca, njegovog branioca i zamenika Republičkog javnog tužioca protiv prvostepene presude, doneo osporenu presudu Kž. I 2386/05 kojom je po službenoj dužnosti prvostepenu presudu preinačio u pogledu pravne ocene krivičnog dela, tako što je protivpravne radnje optuženog kvalifikovao kao krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) Krivičnog zakonika, pa ga je osudio na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina, dok je prvostepenu presudu u nepreinačenom delu potvrdio. Vrhovni sud je pravnu kvalifikaciju krivičnog dela preinačio s obzirom na to da je 1. januara 2006. godine stupio na snagu Krivični zakonik kojim je krivično delo ubistva iz člana 47. stav 2. tačka 6. Krivičnog zakona Republike Srbije, predviđeno kao krivično delo teškog ubistva iz člana 114. tačka 9) Krivičnog zakonika.

Vrhovni sud Srbije je, postupajući kao sud trećeg stepena i odlučujući o žalbama podnosioca i njegovog branioca protiv drugostepene presude, 27. oktobra 2006. godine doneo osporenu presudu Kž. III 7/06 kojom je izjavljene žalbe odbio kao neosnovane i drugostepenu presudu potvrdio.

Odlučujući o podnosiočevom zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, Vrhovni sud Srbije je 16. aprila 2008. godine doneo takođe osporenu presudu Kzp. 112/07 kojom je ovaj zahtev odbio kao neosnovan. S obzirom na činjenicu da je ovo vanredno pravno sredstvo izjavljeno zbog povrede prava na odbranu optuženog na glavnom pretresu, sud se u obrazloženju osporene presude usredsredio samo na postojanje istaknute povrede, utvrđujući da je zahtev podnosioca neosnovan, jer navedene povrede prava nije bilo. Vrhovni sud je detaljno obrazložio svoj stav, ukazujući na to: da je podnosiocu i njegovom braniocu na glavnom pretresu prezentiran neuropsihijatrijski nalaz i mišljenje veštaka u pogledu podnosiočeve uračunljivosti; da na taj i takav nalaz i mišljenje podnosilac i njegov branilac nisu imali primedbi; da je u toku glavnog pretresa podnosilac aktivno učestvovao, menjajući svoju odbranu u pravcu smanjenja sopstvene krivične odgovornosti, što ukazuje na njegovu sposobnost da zaštiti svoje interese tokom krivičnog postupka a, time, i na mogućnost da angažuje drugog branioca.

3. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu. Ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Prema odredbi člana 84. stav 1. navedenog zakona, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Članom 113. istog zakona je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Razmatrajući dopuštenost ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od svog utvrđenog pravnog stava da, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv odluke Vrhovnog suda Srbije donete po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, kao i protiv sudskih odluka koje su prethodile tom zahtevu, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke sudova donete u redovnom postupku pre stupanja na snagu Ustava, odbaciti kao nedopuštenu.

U konkretnom slučaju, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. III 7/06 od 27. oktobra 2006. godine, odlučeno je o žalbi podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2386/05 od 6. februara 2006. godine, dok je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2386/05 od 6. februara 2006. godine, odlučeno o žalbama protiv prvostepene presude Okružnog suda u Nišu K. 188/04 od 22. avgusta 2005. godine.

Kako iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine, a osporene presude Vrhovnog suda Srbije Kž. III 7/06 od 27. oktobra 2006. godine, Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2386/05 od 6. februara 2006. godine i Okružnog suda u Nišu K. 188/04 od 22. avgusta 2005. godine su donete pre stupanja na snagu Ustava, Sud je ocenio da je ustavna žalba u odnosu na ove presude nedopuštena, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Odredbama Ustava na čiju povredu se u ustavnoj žalbi ukazuje, a koje se odnose na povredu ljudskih prava podnosioca u celokupnom krivičnom postupku, utvrđeno je: da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati (član 29. stav 1.); da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član 29. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (član 33. stav 3.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, a krivična dela i krivične sankcije se određuju zakonom (član 34. stav 2.).

6. Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02, i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 46/06), koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i presuđenja, bilo je propisano: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1.); da sudovi sude u granicama svoje stvarne nadležnosti određene zakonom (član 23); da okrivljeni koji je pravnosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora ili maloletničkog zatvora može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude zbog povrede zakona u slučajevima predviđenim ovim zakonikom (član 428. stav 1.); da o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude rešava sud određen zakonom (član 429.). Odredbama člana 430. ovog zakonika bilo je predviđeno da se zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude može podneti u sledećim slučajevima: 1- zbog povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog propisane u članu 369. tač. 1) do 4) i tački 6) ovog zakonika, ili zbog povrede iz tačke 5) tog člana ako se prekoračenje ovlašćenja odnosi na odluku o kazni, meri bezbednosti ili oduzimanju imovinske koristi; 2- zbog povrede odredaba krivičnog postupka propisanih u članu 368. stav 1. tač. 1), 5), 8), 9) i 10) ovog zakonika, ili zbog učestvovanja u rešavanju u drugom, odnosno trećem stepenu sudije ili sudije-porotnika koji se morao izuzeti (član 40. tač. 1) do 5)), ili zbog toga što je okrivljenom, protivno njegovom zahtevu, uskraćeno da na glavnom pretresu ili pretresu pred drugostepenim sudom upotrebljava svoj jezik (član 9.); 3- zbog povrede prava osuđenog na odbranu na glavnom pretresu ili zbog povrede odredaba krivičnog postupka u žalbenom postupku, ako je ta povreda bila od uticaja na donošenje pravilne presude. Član 368. stav 1. Zakonika, između ostalog, propisuje da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji: ako je sud bio nepropisno sastavljen ili ako je u izricanju presude učestvovao sudija ili sudija-porotnik koji nije sudelovao na glavnom pretresu ili koji je pravnosnažnom odlukom izuzet od suđenja (tačka 1)); ako je sud povredio propise krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca ili predloga oštećenog, odnosno odobrenja nadležnog organa (tačka 5)); ako je optužba prekoračena (član 351. stav 1) (tačka 8)); ako je presudom povređena odredba člana 382. ovog zakonika (tačka 9)); ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati (tačka 10)). Odredbom člana 351. stav 1. ovog zakonika bilo je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo za delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj, odnosno na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Prema članu 382. Zakonika, ako je izjavljena žalba samo u korist optuženog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije. Član 369. Zakonika je glasio: „Povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen u pitanju: 1) da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo; 2) da li ima okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost; 3) da li ima okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, a naročito da li je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja, ili je stvar već pravnosnažno presuđena; 4) da li je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti; 5) da li je odlukom o kazni, uslovnoj osudi ili sudskoj opomeni, odnosno odlukom o meri bezbednosti ili o oduzimanju imovinske koristi ili o opozivanju uslovnog otpusta, prekoračeno ovlašćenje koje sud ima po zakonu; 6) da li su povređene odredbe o uračunavanju pritvora i izdržane kazne". Prema odredbi člana 431. tačka 5) Zakonika, o sednici veća obavestiće se okrivljeni i njegov branilac.

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 i 46/06), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da Vrhovni sud Srbije o pravnim sredstvima odlučuje u veću od pet sudija (član 29. stav 1.), odnosno da veće od sedam sudija Vrhovnog suda Srbije odlučuje o pravnom sredstvu izjavljenom na odluku veća Vrhovnog suda Srbije. (član 29. stav 2.).

Krivičnim zakonom Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03), koji se primenjivao do 1. januara 2006. godine, pored ostalih, bilo je propisano krivično delo ubistva. Odredbom člana 47. stav 2. tačka 6) ovog zakona bilo je propisano da će se zatvorom najmanje dvanaest godina ili zatvorom od četrdeset godina, kazniti ko sa umišljajem liši života više lica a ne radi se o ubistvu na mah ili ubistvu deteta pri porođaju. Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, pored ostalih, propisano je krivično delo teško ubistvo. Odredbom člana 114. tačka 9) Zakona predviđeno je da će se zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina kazniti ko sa umišljajem liši života više lica, a ne radi se o ubistvu na mah, ubistvu deteta pri porođaju ili ubistvu iz samilosti.

7. Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrđivao da li je u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije, po podnetom zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, odnosno presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 112/07 od 16. aprila 2008. godine, došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava podnosioca.

Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona u kome će se javno raspraviti i odlučiti o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv nekog lica. Ustavni sud je stanovišta da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti, u pravilno i zakonito vođenom postupku, u kome je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno sudelovanje, pa je Sud utvrdio da se osporena presuda zasniva na zakonito sprovedenom postupku i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog i procesnog prava. Pored toga, Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju ove osporene presude analizirao sve navode iz zahteva podnosioca, ocenio ih, za svaki pojedini navod pružio argumente zbog kojih zahtev smatra neosnovanim i svoje zaključke potkrepio činjenicama i dokazima sa glavnog pretresa. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da ovakvo postupanje Vrhovnog suda Srbije ne ukazuje na postojanje povrede prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 112/07 od 16. aprila 2008. godine nije povređeno podnosiočevo pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je u postupku odlučivanja o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Vrhovni sud Srbije održao sednicu veća o kojoj je uredno izvestio podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca (u skladu sa obavezom suda iz člana 431. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku), iz čega proizlazi da mu je omogućeno pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, posebno imajući u vidu da prisustvo okrivljenog i njegovog branioca na sednici veća Vrhovnog suda Srbije (kada odlučuje o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda) nije obavezno. Stoga, po oceni Ustavnog suda, u osporenom postupku pred Vrhovnim sudom Srbije podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena ni posebna prava okrivljenog zajemčena odredbom člana 33. stav 2. Ustava.

Ostale navode ustavne žalbe Ustavni sud nije ispitivao, s obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe ukazuje da je do povrede ostalih ustavnih prava koja se ističu došlo u prvostepenom i drugostepenom krivičnom postupku koje Ustavni sud ratione temporis u konkretnom ustavnosudskom postupku ne ocenjuje, jer se odnose na period pre 8. novembra 2006. godine, kada je važeći Ustav stupio na snagu.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 112/07 od 16. aprila 2008. godine nisu povređena ustavna prava podnosioca ustavne žalbe, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio, kao neosnovanu.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić