Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer postupak po reviziji u trajanju od godinu i dva meseca nije nerazumno dug. Ustavna žalba protiv osporenih sudskih odluka je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bobana Slavkovića iz Lazarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bobana Slavkovića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6960/07 od 18. marta 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. izreke i određuje da Upravni sud donese novu odluku po tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-06263/2007-01 od 16. jula 2007. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licu koje nije podnelo ustavnu žalbu, a kao tužilac u upravnom sporu u kome je doneta presuda iz tačke 1. se nalazi u istoj pravnoj situaciji.

O b r a z l o ž e nj e

1. Boban Slavković iz Lazarevca je 12. juna 2009. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 6960/07 od 18. marta 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova - Policijska uprava za grad Beograd - Policijska stanica Lazarevac i da je u periodu od 20. marta 2004. godine do 20. marta 2007. godine radio prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika, a da mu za to nije isplaćivana naknada, odnosno da je uvek primio istu platu bez obzira na broj časova koje je proveo na radu, što ni upravni organi, ni Vrhovni sud Srbije nisu cenili; da je Vrhovni sud Srbije u obrazloženju osporene presude našao da je pravilno postupio tuženi organ uprave pozivajući se na član 47. Zakona o unutrašnjim poslovima i član 147. stav 3. Zakona o policiji, ne utvrđujući da li su uopšte ti propisi i primenjeni u praksi, odnosno da se u konkretnoj situaciji radi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer je navedenim zakonima određeno koje kategorije zaposlenih imaju pravo na uvećanje zarade, a da su, međutim, sredstva opredeljena iz budžeta Republike Srbije u Ministarstvu unutrašnjih poslova, suprotno zakonskim odredbama, ravnomerno raspoređena na sve zaposlene, odnosno i na one koji ne rade prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika; da je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, načelo da su pred zakonom svi jednaki, te i pravo na pravično suđenje i pravo na rad, iz razloga što su u istoj pravnoj situaciji donete presude Opštinskog suda u Valjevu, koje su potvrđene presudama Okružnog suda u Valjevu, kojima je pripadnicima Policijske uprave Valjevo priznato pravo na naknadu u periodu važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, iz čega proizlazi da jedan deo pripadnika policije ima pravo na „naknadu za dodatke na platu“, a drugi ne, a sve to zbog različitog tumačenja prava od strane različitih državnih organa ili sudova. U prilog svojim tvrdnjama podnosilac ustavne žalbe je dostavio presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 874/06 od 19. februara 2008. godine i P1. 1715/06 od 4. marta 2008. godine i presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 305/08 od 28. avgusta 2008. godine i Gž1. 351/08 od 17. jula 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i policijski službenik Branko Kojić su podneli zahtev prvostepenom organu uprave za isplatu dodataka na platu, odnosno za isplatu naknade za prekovremeni i noćni rad i rad na dane državnih i verskih praznika, u periodu od 20. marta 2004. godine do 20. marta 2007. godine.

Prvostepeni organ – Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava za grad Beograd je 26. marta 2007. godine donela rešenje broj 120-383/07, kojim je podneti zahtev odbijen kao neosnovan.

Podnosioci zahteva su protiv ovog rešenja izjavili žalbu, koja je rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-06263/2007-01 od 16. jula 2007. godine odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac ustavne žalbe i Branko Kojić su podneli tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koja je osporenom presudom U. 6960/07 od 18. marta 2009. godine, odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je pravilno postupio tuženi organ kada je odbio žalbu i ocenio da je prvostepeno rešenje zakonito, jer su tužioci ostvarili pravo na uvećanje zarade u smislu člana 47. Zakona o unutrašnjim poslovima, a u vezi člana 147. stav 3. Zakona o policiji; da je tužiocima prilikom utvrđivanja koeficijenta plate koeficijent uvećan zbog uslova rada, težine, prirode posla, zadataka i poslova koje obavljaju, a što uključuje i rad na dan praznika, noćni rad, rad u smenama, prekovremeni rad, dežurstva, pripravnost i druge vidove neredovnosti u radu, te da nemaju pravo na isplatu dodataka na platu zbog posebnih uslova rada i dužine vremena provedenog na radu.

Uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odnosno presude Opštinskog i Okružnog suda u Valjevu, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Opštinskog suda u Valjevu P1. 1715/06 od 4. marta 2008. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Valjevu Gž1. 351/08 od 17. jula 2008. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca B. Đ. i obavezana tužena Republika Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava Valjevo, da tužiocu na ime neisplaćenih dodataka na platu za prekovremeni rad, rad na dan praznika i rad noću za period od 4. januara 2003. godine do 1. decembra 2005. godine isplati iznose bliže navedene u izreci prvostepene presude, kao i troškove parničnog postupka u navedenom iznosu.

Presudom Opštinskog suda u Valjevu P1. 874/06 od 19. februara 2008. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Valjevu Gž1. 305/08 od 28. maja 2008. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca tužilaca M. S, V. Ž, D. T, S. T. i V. T. i tužena obavezana Republika Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava Valjevo da tužiocima na ime neisplaćenih dodataka na platu za prekovremeni rad, rad na dan praznika i rad noću za period od maja 2003. godine do novembra 2005. godine isplati iznose bliže navedene u izreci prvostepene presude, kao i troškove parničnog postupka u navedenom iznosu.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom (član 48.).

Odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano: da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom (član 2.); da osnovicu za obračun plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije (član 3. stav 1.); da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku dana i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4.).

Odredbama člana 5. ovog zakona bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (stav 1. tač. 2), 3) i 5)), kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.

Zakon o unutrašnjim poslovima je prestao da važi 29. novembra 2005. godine, stupanjem na snagu Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05). Odredbama Zakona o policiji, uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Odredbom člana 146. stav 1. Zakona o policiji propisano je da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova.

Članom 147. istog zakona propisano je: da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (stav 3.).

Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji uređeno je da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.), a da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Opštim aktom Ministarstva unutrašnjih poslova koji su, u skladu sa Zakonom o unutrašnjim poslovima, bile bliže uređene plate zaposlenih u Ministarstvu, bilo je predviđeno uvećanje koeficijenta na osnovu koga se obračunava plata, ali nije bilo propisano po kom osnovu ovo uvećanje pripada zaposlenom, odnosno da se radi o uvećanju po osnovu prekovremenog rada, rada noću i/ili rada na dan praznika koji je neradni dan.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, koja pravom na pravično suđenje učesnicima u postupcima pred sudovima i drugim nadležnim organima jemči pre svega procesne garancije da će postupak, u celini posmatrano, biti vođen pravično, što znači da će biti obezbeđena i poštovana zakonom propisana procesna prava svakog učesnika u postupku, Ustavni sud i u ovom predmetu ističe da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivne propise, osim ako nađe da je primena materijalnog prava bila proizvoljna i arbitrerna, što je dovelo do povrede ili uskraćivanja prava podnosiocu ustavne žalbe, a time i do povrede prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima doneo odluku na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku. Međutim, Ustavni sud ukazuje da pravo garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava obuhvata i obavezu organa koji je nadležan za odlučivanje da donetu odluku obrazloži na taj način što će izneti razloge koji potvrđuju da utvrđeno činjenično stanje u konkretnom slučaju upućuje na primenu relevantnih propisa na kojima se doneta odluka zasniva. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i argumente koje su stranke u toku postupka iznosile. Posebno rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu isključivo proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe, ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i ukoliko su u tom postupku ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i odlučio o njihovoj osnovanosti.

U konkretnom slučaju, polazeći od odredaba materijalnopravnih propisa koji su od značaja za rešavanje spornog pravnog pitanja – da li je podnosiocima zahteva pripadalo pravo na isplatu naknade za prekovremeni i noćni rad i rad na dane državnih i verskih praznika, u upravnom postupku i upravnom sporu koji su prethodili podnošenju ustavne žalbe, morala je kao bitna biti utvrđena činjenica da li je koeficijent za utvrđivanje i obračun plata svim zaposlenima uvećan za 30%, odnosno da li je prekovremeni rad, rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Ovo iz razloga što se zahtev podnosioca ustavne žalbe i drugih policijskih službenika odnosio na period od 8. avgusta 2003. godine do 8. avgusta 2006. godine, dakle na period u kome je ostvarivanje prava na naknadu po ovom osnovu propisima bilo različito uređeno.

Naime, član 147. stav 1. Zakona o policiji, koji je stupio na snagu 29. novembra 2005. godine, propisuje da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, ali i zbog rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika može vrednovati uvećanjem koeficijenta, čime se isključuje primena odredaba opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi. Naravno, ukoliko rešenjem o utvrđivanju koeficijenta vrednovanje prekovremenog rada, rada noću i rada u dane državnih i verskih praznika nije izvršeno uvećanjem koeficijent po ovom osnovu, zaposlenom uvećana naknada za rad pripada i dalje po opštim propisima kojima se ova vrsta prava iz rada uređuje za sve državne službenike i ostale zaposlene u Republici Srbiji (vid. Odluka Ustavnog suda Už broj 1530/2008 od 21. januara 2010. godine).

Međutim, odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je važio do 29. novembra 2005. godine, odnosno do stupanja na snagu Zakona o policiji, pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bila su drugačije regulisana. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, između ostalog, propisano da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom, te da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Odredbama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji je važio u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz navedenog proizlazi da, za razliku od Zakona o policiji koji izričito propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika, te isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona u unutrašnjim poslovima ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. Dakle, odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, između ostalog, propisano da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je utvrđeno da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.

Ustavni sud konstatuje da se iz obrazloženja prvostepenog rešenja ne može zaključiti da je prvostepeni organ na nesumnjiv način utvrdio da li je podnosiocu ustavne žalbe koeficijent na osnovu koga mu je utvrđena plata uvećan upravo na osnovu vrednovanja prekovremenog rada, rada noću i rada u dane praznika. U žalbi protiv prvostepenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je ukazao na nedostatke prvostepenog rešenja, ističući da su uvećanje koeficijenta za 30% ostvarili svi zaposleni u Ministarstvu, odnosno i oni zaposleni koji nisu radili prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika. Ustavni sud nalazi da je stoga bilo nužno da drugostepeni organ razmotri žalbene navode i da se u upravnom postupku ova činjenica na nesumnjiv način utvrdi, odnosno da se dâ adekvatno obrazloženje zbog čega navodi podnosioca ustavne žalbe nisu osnovani. Međutim, Žalbena komisija Vlade, kao drugostepeni organ, je dala samo opšti zaključak o tome da je prvostepeni organ potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo, dok se u najvećem delu obrazloženja ponavlja obrazloženje prvostepenog rešenja.

Uvidom u osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije U. 6960/07 od 18. marta 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da se ni nadležni sud nije izjasnio povodom ponovljenih navoda podnosioca ustavne žalbe da se uvećanje koeficijenta plate za 30% odnosilo na sve zaposlene, pa i na one zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova koji nisu radili prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika, odnosno da ovo uvećanje nije obuhvatilo dodatke na platu po prethodno navedenim osnovima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se može zaključiti da je u konkretnom slučaju materijalno pravo primenjeno proizvoljno, jer ni Vrhovni sud Srbije nije cenio navode tužbe koji nisu ocenjeni u upravnom postupku, a bili su od uticaja na rešenje stvari. Na osnovu iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Takođe, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu (presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 874/06 od 19. februara 2008. godine i P1. 1715/06 od 4. marta 2008. godine i presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 305/08 od 28. avgusta 2008. godine i Gž1. 351/08 od 17. jula 2008. godine), Ustavni sud je utvrdio da su redovni sudovi u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajali zahteve za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za periode koji su se odnosili na vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, sa obrazloženjem da je, na osnovu upoređivanja rešenja o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji su bili službena lica sa posebnim ovlašćenjima i ostalih radnika, utvrđeno da su svim radnicima uvećani koeficijenti za 30%, tako da posebno nisu obračunati dodaci na platu za prekovremeni, noćni i rad na dan državnog ili verskog praznika za ona lica koja su ovakav rad obavljala.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava. Istovremeno, Sud je poništio osporenu presudu, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da nadležni sud o izjavljenoj tužbi podnosioca ustavne žalbe donese novu, obrazloženu odluku.

6. Zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava navedenih u ustavnoj žalbi, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ostalih naznačenih prava biti preispitana u upravnom sporu pred nadležnim sudom, zbog čega je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio.

Ustavni sud je isti stav je zauzeo u svojoj Odluci broj Už–1341/2009 od 22. jula 2010. godine.

7. Ustavni sud konstatuje da ova odluka, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, ima pravno dejstvo i prema licu koje nije podnelo ustavnu žalbu, a koje se kao tužilac u upravnom sporu koji se vodio pred Vrhovnom sudom Srbije u predmetu U. 6960/07, nalazi u istoj pravnoj situaciji.

8. Na osnovu svega navedenog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti