Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je drugostepena presuda proizvoljna jer ne sadrži obrazloženje o svim relevantnim osnovama odgovornosti za štetu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bojana Milenkovića iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bojana Milenkovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4372/12 od 12. septembra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4372/12 od 12. septembra 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi koju je tužena izjavila protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu P1. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bojan Milenković iz Kruševca je, preko punomoćnika Dragana Ćirkovića, advokata iz Kruševca, podneo je, 22. novembra 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4372/12 od 12. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbijei prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i povrede prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Dopunom ustavne žalbe od 12. novembra 2015. godine podnosilac je istakao i povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu preinačena delimična presuda Osnovnog suda u Kruševcu P1. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine, u prvom i drugom stavu izreke, tako što je usvojeni tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe u pogledu tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne i materijalne štete odbijen; da je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo osporenu presudu jer je ocenio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da je Apelacioni sud našao da se životni događaj – ustajanje iz kreveta - prilikom koga je došlo do povređivanja tužioca ne može podvesti pod povredu na radu, jer uzroci povređivanja nisu ni u kakvoj funkcionalnoj vezi sa radom, te da tužilac tada nije obavljao nikakvu opasnu delatnosti po osnovu koje bi odgovarala tužena; da je ovakav zaključak Apelacionog suda u svemu neprihvatljiv, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže; da mimo toga, stoji činjenica da se tužilac povredio na način koji nije sporan, a do povređivanja je došlo usled destabilizacije kreveta i loše podloge; da krevet po prirodi stvari nije opasna stvar, ali u određenim situacijama on to postaje, što je bio u konkretnom slučaju; da tuženi čak nije ni osporio nedostatke na krevetu koji je uslovio povređivanje, što u krajnjem pravilno utvrđuje prvostepeni sud; da su objekat u kome se krevet nalazi i sam krevet vlasništvo tuženog, a shodno članu 154. stav 2. i članu 174. ZOO, imalac opasne stvari odgovara za štetu koja od te stvari potiče, bez obzira na krivicu; da sve ovo Apelacioni sud „elegantno zaobilazi“ i u svojoj presudi ne kaže ni jednu reč o šteti koja potiče od opasne stvari, tako da presuda sadrži nedostatke koji čine bitnu povredu odredaba parničnog postupka koja se tiče nedostatka razloga o odlučnim činjenicama, a i dati razlozi su u suprotnosti sa stanjem dokaza u spisima; da je to uslovilo pogrešnu primenu materijalnog prava od strane Apelacionog suda, na koji način je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje; da je, pored toga, tužilac žalbu tuženog protiv prvostepene presude primio 21. novembra 2012. godine, nakon čega je predmet dostavljen Apelacionom sudu u Kragujevcu radi odlučivanja po žalbi; da je odluka po žalbi doneta tek 12. septembra 2013. godine, što je prilično dugačak period, tako da je tužiocu povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku; da je navedenom presudom povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, jer je odbijanje tužbenog zahteva direktno uzrokovalo sprečavanje uvećanja imovine podnosioca ustavne žalbe, budući da mu nije dosuđena šteta na koju ima pravo po zakonu. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnog prava podnosioca, poništi osporenu presudu i donese novu odluku kojom će usvojiti tužbeni zahtev podnosioca, te mu dosuditi naknadu nematerijalne štete zbog duševne patnje koju je pretrpeo zbog povrede prava u iznosu od 5.000 evra, kao i troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Delimičnom presudom Osnovnog suda u Kruševcu P1. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova, Žandarmerija Kraljevo, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljeni strah, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i za duševne bolove zbog naruženja isplati novčane iznose kao u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate; stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izmakle koristi u vidu terenskog dodatka isplati novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, kao u izreci, a stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova i na ime pretrpljenog straha preko dosuđenih, a do potraživanih iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja.

U sprovedenom postupku prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac zaposlen u Žandarmeriji Kraljevo na mestu policijskog službenika; da je 3. avgusta 2007. godine, dok se nalazio na posebnom zadatku u selu Breznički Muhadžiri u opštini Bujanovac, prilikom ustajanja iz kreveta radi odlaska na stražarsku dužnost pretrpeo običnu tešku telesnu povredu izraženu prelomom prsta desne šake; da je usled ove povrede tužilac pretrpeo više vidova nematerijalne i materijalne štete; da je konkretno tužilac pretrpeo bolove, strah, duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i zbog naruženja, a pretrpeo je i štetu u vidu izgubljene zarade na ime terenskog dodatka. U obrazloženju se, takođe, pored ostalog, navodi: da je sud utvrdio da je do štetnog događaja došlo na taj način što je tužilac u tom momentu, kako je i ranije činio, počeo da silazi sa kreveta u nameri da se pomogne gaženjem donjeg kreveta, s obzirom na to da je spavao na krevetu na sprat, a da nije bilo merdevina kojima bi se na krevet penjao, odnosno sa njega silazio, da se tom prilikom zaljuljala celokupna konstrukcija gornjeg i donjeg kreveta, da usled toga što greda kojom je krevet sa strane bio pričvršćen nije bila dovoljno fiksirana, da bi izbegao pad, uhvatio se za šipku – stranicu od kreveta i u tom gibanju prst mu se zaglavio između šina, te se na taj način povredio; da tužena strana ničim nije osporila navode tužioca u pogledu nedostataka na krevetu koji je uslovio povređivanje; da se samim tim, odgovornost tuženog zasniva na odredbama čl. 154. ZOO, jer tuženi nije dokazao da je štete nastala bez njegove krivice, a ovo posebno imajući u vidu da je stavom 2. istog člana propisano da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost od štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu, kao i na odredbi člana 174. ZOO; da kada je osnov odgovornosti tužene u pitanju, pored već rečenog, sud objašnjava da je odredbama člana 173. ZOO propisano da se šteta nastala u vezi sa opasnom delatnošću smatra da potiče od te delatnosti; da je odredbama člana 174. ZOO propisano da za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi; da je u konkretnom slučaju tužilac bio u radnom odnosu kod tužene, koja je nesporno obavljala opasnu delatnost; da odatle proizlazi odgovornost tužene koja je po svojoj pravnoj prirodi objektivna; da je tužilac zadobio povredu tokom terenskog rada, te da je zbog te povrede pretrpeo više vidova štete, među strankama nije ni sporno; da je postojanje uzročno-posledične veze između propusta tužene i štete koju je zadobio tužilac, sud napred objasnio; da sud smatra da nisu osnovane tvrdnje zastupnika tužene da na strani tužene ne postoji odgovornost za predmetnu štetu, jer se tužilac povredio pripremajući se za rad, a ne tokom rada; da je za ovakvu ocenu odlučujuća činjenica da je tužilac povredu zadobio tokom obavljanja posebnih zadataka na terenu, odnosno tokom terenskog rada koji podrazumeva višednevni i celodnevni boravak na terenu.

Rešavajući o žalbi tužene protiv prvostepene presude, koja je izjavljena zbog pogrešene primene materijalnog prava, Apelacioni sud u Kragujevcu je, osporenom presudom Gž1. 4372/12 od 12. septembra 2013. godine, preinačio prvostepenu delimičnu presudu u stavovima prvom i drugom njene izreke tako tako što je usvojeni tužbeni zahtev tužioca u pogledu tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne i materijalne štete odbio. Drugostepeni sud je našao da prvostepena presuda u pobijanom delu nije doneta uz bitne povrede odredaba parničnog postupka na koju sud pazi po službenoj dužnosti, ali da je doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, usled čega je ista morala biti preinačena. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan, polazeći od toga da postoji objektivna odgovornost poslodavca za nastanak štete, u smislu čl. 154. i 174. ZOO, što predstavlja osnov odgovornosti tužene za štetu koju je tužilac kritičnom prilikom pretrpeo; da se, po oceni Apelacionog suda, ovakav zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilan, jer je prvostepeni sud, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca, odnosno o postojanju odgovornosti tužene za nastalu štetu, pogrešno primenio materijalno pravo; da za štete zbog povrede zaposlenog na radu, poslodavac u smislu odredbe člana 154. ZOO može odgovarati po osnovu krivice i po osnovu rizika; da ako je povreda nastala nezavisno od opasne stvari ili opasne delatnosti, angažuje se krivica, a ako je nastala od opasne stvari ili opasne delatnosti, angažuje se rizik; da je šteta nastala u radu ili u vezi sa radom samo ako je uzročno povezana sa nedozvoljenim postupkom poslodavca, odnosno sa opasnom stvari ili opasnom delatnosti, koje poslodavac kontroliše; da su, dakle, za odgovornost poslodavca bitni samo oni uzroci povređivanja koji su u unutrašnjoj i funkcionalnoj vezi sa radom; da, međutim, kada se jedan životni događaj ne može podvesti pod povredu na radu, onda se ne može govoriti ni o kauzalnom odnosu između sredstava i uslova rada, odnosno postupaka poslodavca, na jednoj strani, i štetnih posledica tog događaja, na drugoj strani; da je, u konkretnom slučaju, do povrede tužioca došlo pri uobičajenim jutarnjim aktivnostima tužioca prilikom buđenja, odnosno ustajanja iz kreveta, koje ni na koji način ne mogu biti prouzrokovane nijednom radnjom tužene, niti postoji bilo kakvo propuštanje na strani tužene koje bi se moglo dovesti u vezu sa nastupelom posledicom i da u momentu povređivanja tužilac nije obavljao nikakvu radnju koja bi se mogla okarakterisati kao opasna delatnost, delatnost vezana za rizik; da dakle, kako je do povrede tužioca kritičnom prilikom došlo usled silaska s kreveta prilikom ustajanja, a da pri tome tužilac nije obavljao nikakvu intervenciju u vezi sa njegovim redovnim radnim zadacima, niti je preduzimao bilo kakvu radnju koja bi ukazivala na postojanje rizika, to proizlazi da između radnje tužioca i nastupele posledice ne postoji uzročno-posledična veza, koja bi predstavljala osnov odgovornosti tužene za štetu koju je tužilac tom prilikom pretrpeo; da iz navedenog proizlazi da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 154. ZOO, na osnovu kojih bi se mogla zasnovati odgovornost poslodavca, ovde tužene, za pretprljenu, kako nematrijalnu, tako i materijalnu štetu tužioca; da je sa napred navedenih rzaloga, Apelacioni sud, primenom odredbe čalna 380. stav 1. taka 4) ZPP, preinačio prvostepenu presudu i odlučio kao u izreci ove presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Kako su odredbama čl. 32. i 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud postojanje povred e ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08, 104/09 i 99/14), članom 125. stav 1, je propisano da Republika Srbija odgovara za štetu prouzrokovanu državnom službeniku na radu ili u vezi s radom, prema opštim pravilima obligacionog prava.

Zakonom o policiji "Službeni glasnik RS", br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09), članom 169, je propisano da se na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju se propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), odredbama člana 154, je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (stav 1.), da se z a štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu (stav 2.), da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom. (stav 3.); odredbom člana 173. je propisano da se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete; člana 174. je propisano da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini zasniva na navodima kojima se ukazuje na proizvoljnu primenu merodavnog prava od strane drugostepenog suda i nedostatak obrazloženih razloga za donošenje osporene presude.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje i da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akti moraju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke , od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da se u obrazloženju presude prvostepenog suda o pravnom osnovu na kome je sud zasnovao odluku o odgovornosti tužene za naknadu štete, koju je tužilac pretrpeo usled telesne povrede, iznose protivrečni stavovi. Sa jedne strane, prvostepeni sud je utvrdio da je „nedostatak na krevetu“ uslovio povređivanje, te da se odgovornost tužene zasniva na odredbi člana 154. ZOO, jer tužena nije dokazala da je šteta nastala bez njene krivice. Sa druge strane, navodi se da je tužena odgovorna po osnovu objektivne odgovornosti za štete od opasne delatnosti, zbog toga što tužena nesporno obavlja opasnu delatnost, a tužilac koji je u radnom odnosu kod tužene je povredu zadobio tokom obavljanja posebnih zadataka na terenu, tj, tokom terenskog rada koji podrazumeva višednevni i celodnevni boravak na terenu.

Apelacioni sud u Kragujevcu, pak, u obrazloženju osporene presude kojom je usvojio žalbu tužene, nalazeći da je prvostepeni sud u konkretnom slučaju pogrešno primenio materijalno pravo, po oceni Ustavnog suda, opravdano ukazuje na to da se odgovornost za naknadu štete u konkretnom slučaju ne može istovremeno zasnivati i po osnovu subjektivne i po osnovu objektivne odgovornosti. Drugostepeni sud je zatim obrazložio zašto smatra da tužena u konkretnom slučaju ne može biti odgovorna po osnovu objektivne odgovornosti za štetu od opasne delatnosti, i to zato što tužilac u momentu povređivanja nije obavljao nikakvu radnju koja bi se mogla okarakterisati kao opasna delatnost, tj. da je do povrede tužioca došlo usled silaska s kreveta prilikom ustajanja, a da pri tom tužilac nije obavljao nikakvu intervenciju, u vezi sa njegovim redovnim radnim zadacima, niti je preduzimao bilo kakvu radnju, koja bi ukazivala na postojanje rizika. Međutim, imajući u vidu činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom posutpku, koje nije osporeno žalbom tužene, da je tužilac u vreme povređivanja boravio na terenu, da je spavao u krevetu na sprat koji nije bio dobro pričvršćen, a povreda je nastupila prilikom silaženja sa kreveta, kao i okolnost da se prvostepeni sud u obrazloženju svoje presude pozvao na propust tužene usled koga krevet nije bio odgovarajuće fiksiran, kao osnov njene odgovornosti, Apelacioni su u Kragujevcu je, po oceni Ustavnog suda, bio dužan da se u obrazloženju osporene presude izjasni i o odgovornosti tužene po osnovu krivice. S obzirom na to da je drugostepeni sud propustio da to učini, obrazloženje osporene presude ne može da zadovolji kriterijume adekvatnog obrzloženja sudske odluke.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je ocenio da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4372/12 od 12. septembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, zbog toga što je odluka o žalbi tužene protiv prvostepene presude, koju je tužilac primio 21. novembra 2012. godine, doneta tek 12. septembra 2013. godine, Ustavni sud je utvrdio da je od dostavljanja žalbe protivnoj stranci na odgovor do donošenja drugostepene odluke prošlo manje od deset meseci. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno n e može smatrati nerazumno dugim, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi navedenog prava.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, poništio osporenu presudu i odredio da nadležan sud ponovno odluči o žalbi tužene, Ustavni sud je našao da je ustavna žalba u pogledu povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava preuranjena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u delu koji se odnosi na povredu navedenih ustavnih prava ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava podnosioca na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, koja je izneta u dopuni ustavne žalbe od 12. novembra 2015. godine, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom. Kako je povreda navedenog ustavnog prava istaknuta u dopuni ustavne žalbe podnetoj po proteku navedenog zakonskog roka, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao neblagovremenu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu i određivanjem da isti sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu P1. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Pri razmatanju zahteva za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je pošao od toga da je ovom odlukom utvrđena povreda ustavnog prava podnosioca na pravično suđenje i nadležnom drugostepenom sudu naloženo da ponovo odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude kako bi se u novoj presudi otklonila utvrđena povreda prava, te je ocenio da je utvrđenje povrede prava dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe , pa je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, takav zahtev odbio, kao u tački 3. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti