Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, te poništava rešenje Višeg suda. Tužba je nakon deset godina postupka proizvoljno odbačena zbog navodnog nekorišćenja pravnog leka, iako sporni akt nije sadržao pouku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9648/2012
09.07.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. V . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. V . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 97/11 od 12. septembra 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž1. 97/11 od 12. septembra 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke ustavne žalbe, izjavljenoj protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 751/07 od 2. februara 2009. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba A. V . i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 751/07 (ranije P1. 19/05 i P1. 1706/02) .

4. Odbacuje se predlog podnositeljke ustavne žalbe za odlaganje izvršenja pravnosnažnog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 97/11 od 12. septembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. V . iz Beograda podnela je, 17. decembra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 751/07 i protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 97/11 od 12. septembra 2012. godine zbog povrede načela i prava iz člana 32. stav 1. i čl. 21, 22, 23. i 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak trajao deset godina, a da je okončan osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 97/11 od 12. septembra 2012. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđeno rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 751/07 od 2. februara 2009. godine, kojim je tužba odbačena kao nedozvoljena, sa obrazloženjem da tužilja nije iskoristila obavezno pravno sredstvo interne zaštite – pravo na prigovor, koje je uslov za dozvoljenost sudske zaštite, imajući u vidu odredbu člana 71 Zakona o radnim odnosima u državnim organima, iako rešenje o dodeli stana solidarnosti, koje je bilo predmet parničnog postupka, nije sadržalo pouku o pravnom leku.

Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da poništi rešenje Višeg suda u Beogradu Gž1. 97/11 od 12. septembra 2012. godine i predmetno rešenje o dodeli stana, da postupak vrati u stanje pre donošenja „nezakonitog“ rešenja o dodeli stana, da odloži „plaćanje troškova parničnog postupka“, odnosno izvršenje osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 97/11 od 12. septembra 2012. godine, kojim je podnositeljka ustavne žalbe obavezana da tuženoj naknadi parnične troškove, dok se ne odluči o ustavnoj žalbi, kao i da sudska odluka bude objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 890/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 751/07, P1. 19/05 i P1. 1706/02) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja A. V . iz Beograda, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 17. jula 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog – OŠ „Z .“ iz Beograda, radi poništaja rešenja o dodeli stana solidarnosti, sa predlogom za određivanje privremene mere.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P1. 1706/02. Pripremno ročište je održano 3. oktobra 2002. godine, a nakon toga održana su još dva ročišta (od 6. decembra 2002. i 31. januara 2003. godine). Na održanim ročištima sud je dozvolio učešće umešača na strani tuženog, saslušao svedoka sekretara tuženog, i izvršio uvid u pismenu dokumentaciju.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1706/02 od 31. januara 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje pa je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog broj 145 od 7. juna 2002. godine, obavezan tuženi da izvrši ponovnu raspodelu stanova solidarnosti, shodno opštem aktu o raspoređivanju, određena privremena mera zabrane tuženoj da zaključi ugovor o otkupu predmetnog stana do okončanja ovog radnog spora i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Tuženi su izjavili žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu Pv. 10/03 od 19. maja 2003. godine ukinuta je privremena mera kojom je zabranjeno tuženoj da zaključi ugovor o otkupu stana do okončanja spora.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1199/03 od 18. juna 2003. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1706/02 u preostalim delovima i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen nov broj P1. 902/03. Do donošenja druge po redu prvostepene presude održano je pet ročišta za glavnu raspravu, na kojima je izvršen uvid u dostavljenu dokumentaciju, saslušane su parnične stranke i predloženi svedoci.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 902/03 od 30. juna 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje pa je poništeno kao nezakonito rešenje o dodeli stana broj 145 od 7. juna 2002. godine, obavezan tuženi da izvrši ponovnu raspodelu stanova solidarnosti shodno opštem aktu o raspoređivanju i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove radnog spora.

Tuženi su izjavili žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3004/04 od 8. decembra 2004. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 902/03 od 30. juna 2004. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 19/05. Do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet ročišta održano. Jedno ročište nije održano jer tužilja nije pristupila na ročište. Na održanim ročištima su saslušani tužilja, umešač na strani tuženog, predloženi svedoci, izvršeno je suočenje tužilje i svedoka i određeno je grafološko veštačenje.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 19/05 od 7. decembra 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Tuženi su izjavili žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1054/06 od 13. septembra 2007. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 19/05 od 7. decembra 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 751/07. Do odlučivanja suda zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih nisu održana tri ročišta i to jedno zato što tužiljin punomoćnik nije pristupio na ročište, a dva zbog dostavljanja podnesaka za sud i suprotnu stranu neposredno pred zakazano ročište, pa je strankama ostavljen dodatni rok za izjašnjenje. U sprovedenom dokaznom postupku sud je ponovo saslušao tužilju i predložene svedoke na okolnosti iz rešenja Gž1. 1054/06 od 13. septembra 2007. godine.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 751/07 od 2. februara 2009. godine tužba je odbačena kao nedozvoljena i obavezana tužilja da tuženoj – OŠ „Z.“ sa sedištem u Beogradu naknadi parnične troškove, a odbijen kao neosnovan zahtev umešača na strani tužene kojim je tražila da sud obaveže tužilju da joj naknadi troškove parničnog postupka.

Tužilja je izjavila žalbu protiv navedenog rešenja.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 97/11 od 12. septembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđeno ožalbeno rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 751/07 od 2. februara 2009. godine. U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da rešenje od 7. juna 2002. godine koje je predmet tužbenog zahteva ne sadrži pravnu pouku niti je tužilja u roku od osama dana od uručenja rešenja tužilji 5. jula 2002. godine tražila njegovu dopunu shodno članu 200 Zakona o upravnom postupku, a takođe protiv istog nije izjavila prigovor što je uslov za dozvoljenost sudske zaštite po članu 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima koji se primenjuje na osnovu člana 23. Zakona o javnim službama te je tužba odbačena kao nedozvoljena.

Pismeni otpravak osporenog drugostepenog rešenja je 19. novembra 2012. godine dostavljen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Ispitujući navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 97/11 od 12. septembra 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog toga što nije iskoristila obavezno pravno sredstvo interne zaštite – pravo na prigovor, koje je uslov za dozvoljenost sudske zaštite, imajući u vidu odredbu člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, iako rešenje o dodeli stana solidarnosti, koje je bilo predmet parničnog postupka, nije sadržalo pouku o pravnom leku, Ustavni sud ukazuje da se pravom iz člana 32. stav 1. Ustava jemče osnovna procesna prava u postupku pred sudom, kao što su pravo na obrazloženu sudsku odluku, pravo na pristup sudu, pravo na "jednakost oružja", itd. Ovlašćenje Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi jeste da, sagledavajući postupak kao celinu, oceni da li je konkretan sudski postupak vođen na način koji je podnositeljki omogućio pravično suđenje.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da je, nakon što je prvostepena presuda (P1. 19/05 od 7. decembra 2005. godine) po treći put ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1054/06 od 13. septembra 2007. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu, u ponovnom prvostepenom postupku, doneo rešenje P1. 751/07 od 2. februara 2009. godine, kojim je utvrdio da je tužba nedozvoljena. Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž1. 97/11 od 12. septembra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 751/07 od 2. februara 2009. godine, sa obrazloženjem da rešenje koje je predmet tužbenog zahteva ne sadrži pravnu pouku niti je tužilja u roku od osam dana od uručenja rešenja tražila njegovu dopunu, niti je izjavila prigovor, što je uslov za dozvoljenost sudske zaštite po članu 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima koji se primenjuje na osnovu člana 23. Zakona o javnim službama, te je tužba odbačena kao nedozvoljena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u konkretnoj situaciji nije bilo mesta primeni Zakona o radnim odnosima u državnim organima, već primeni odredaba Zakona o stanovanju, te da je merodavno pravo apsolutno arbitrerno primenjeno.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 97/11 od 12. septembra 2012. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odlučio kao u tački 1. izreke. Pri tome, Sud je ocenio da se štetne posledice prava mogu ukloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu i određivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 751/07 od 2. februara 2009. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. navedenog Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi ostalih označenih ustavnih prava.

6. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak započeo 17. jula 2002. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je (privremeno) pravnosnažno okončan donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 97/11 od 12. septembra 2012. godine. Navedeno trajanje postupka od deset godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda prava, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka od deset godina može samo po sebi da ukaže da postupak nije okončan u razumnom roku. Ovo posebno ako se ima u vidu da su tri presude Prvog opštinskog suda u Beogradu (P1. 1706/02 od 31. januara 2003. godine, P1. 902/03 od 30. juna 200. godine i P1. 19/05 od 7. dece,bra 2005. godine) tri puta ukidane rešenjima Okružnog suda u Beogradu (Gž1. 1199/03 od 18. januara 2003. godine, Gž1. 3004/04 od 8. decembra 2004. godine i Gž1. 1054/06 od 13. septembra 2007. godine) iz čega sledi zaključak da je glavni razlog dugog vremenskog trajanja parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom sudskom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. presude u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

S druge strane, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka, kao i da je imala legitimni interes da sud okonča predmetu parnicu koju je vodila radi poništaja rešenja tuženog o dodeli stana solidarnosti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 751/07 (ranije P1. 19/05 i P1. 1706/02) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je stoga ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe.

7. U skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 4. izreke, odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenog rešenja, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi, kojom je poništio osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Gž1. 97/11 od 12. septembra 2012. godine čije odlaganje izvršenja zbog naknade dosuđenih parničnih troškova je tražila podnositeljka ustavne žalbe.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti