Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava od strane Upravnog suda i povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja upravnog postupka za izdavanje građevinske dozvole preko 14 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. G . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. marta 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. G . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 2134/14 od 28. decembra 201 7. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 2134/14 od 28. decembra 201 7. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosi oca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 351.1-330/2013 od 9. decembra 2013. godine .

3. Usvaja se ustavna žalba Z. G . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za građevinske i komunalne poslove Uprave gradske opštine Novi Beograd u predmetu broj VIII-351-302/13 (ranije predmet broj III-351-84/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Utvrđuje se pravo podnosi oca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. G . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 26. januara 2018. godine, preko punomoćnika Z. L, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2134/14 od 28. decembra 201 7. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je dopunjena podneskom od 30. novembra 2018. godine.

U ustavnoj žalb i se najpre navodi: da se zahtev podnosioca za izdavanje građevinske dozvole nesumnjivo odnosi na zajedničke prostorije, iz čega sledi da je priloženi ugovor zaključen sa skupštinom stambene zgrade dokaz o pravu korišćenja tih prostorija; da se iz izvoda iz projekta navedene stambene zgrade može utvrditi da svaki od stanova u toj zgradi ima posebnu ostavu u svom stanu, te da se ostave koje su predmet ugovora o otkupu stanova ne odnose na spornu zajedničku prostoriju, već isključivo na ostave unutar stanova.

U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi da ospo rena presuda ne sadrži razloge za ocenu Upravnog suda da podnosilac nije dostavio kompletnu tehničku dokumentaciju, odnosno urbanističku saglasnost. Podnosilac, s tim u vezi, ističe da je dostavio ispravu „koja zamenjuje tu saglasnost“, budući da zbog promene propisa ista više nije potrebna.

Prema navodima ustavne žalbe, podnosiocu je nezakonitim postupanjem upravnih organa i Upravnog suda uskraćena mogućnost da ostvari svoja prava u predmetnom postupku izdavanja građevinske dozvole, koji traje 17 godina, a „posledice osporene presude“ su i troškovi kojima je izložen usled takvog postupanja, kao i šteta koju za to vreme trpi zbog nemogućnosti realizacije ugovora zaključenog sa stambenom zgradom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u osporeni akt , spise predmeta Odeljenja za građevinske i komunalne poslove Uprave gradske opštine Novi Beograd broj VIII-351-302/13 (ranije predmet broj III-351-84/03) i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3. 1. Podnosilac ustavne žalbe je 12. februara 2003. godine podneo zahtev za izdavanje građevinske dozvole za pretvaranje zajedničke prostorije – tavanskog prostora u stan.

Zaključkom Odeljenja za građevinske i komunalne poslove opštine Novi Beograd broj III-351-84/03 od 22. februara 2005. godine odbačen je predmetni zahtev kao nepotpun.

Rešenjem drugostepenog organa od 23. maja 2005. godine poništen je navedeni zaključak, sa obrazloženjem da je trebalo doneti meritornu odluku o zahtevu.

Podnosilac je 1. oktobra 2007. godine podneo žalbu zbog „ćutanja administracije“.

Prvostepeni organ je rešenjem od 19. oktobra 2007. godine odbio zahtev kao neosnovan, jer podnosilac nije dostavio saglasnost svih vlasnika stanova kojima služe ostave koje su predmet pretvaranja. Po oceni tog organa, predmetne prostorije ne predstavljaju zajedničke delove zgrade koji služe svim stanarima, već samo vlasnicima stanova kojima te ostave pripadaju. Rešenjem drugostepenog organa od 26. marta 2008. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja o predmetnom zahtevu . Presudom Okružnog suda u Beogradu U. 747/08 od 8. jula 2008. godine uvažena je tužba podnosioca ustavne žalbe i poništeno pobijano drugostepeno rešenje, jer u postupku nije utvrđeno da li su predmetne prostorije sastavni deo stanova ili se radi o zajedničkim prostorijama. Drugostepeni organ je u izvršenju sudske presude rešenjem od 13. avgusta 2008. godine poništio rešenje prvostepenog organa od 19. oktobra 2007. godine.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku rešenjem od 11. n ovembra 2010. godine ponovo odbio zahtev podnosioca kao neosnovan, a drugostepeni rgan je rešenjem od 21. januara 2011. godine poništio novodoneto rešenje prvostepenog organa, kako bi se u ponovnom postupku utvrdilo da li su ostave sastavni deo stana i „obrazložio zahtev investitora u odnosu na hodnik“.

Zaključkom prvostepenog organa od 5. maja 2011. godine prekinut je predmetni postupak do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu po tužbi Stambene zgrade u ulici Omladinskih brigada broj 50, radi poništaja ugovora Ov. broj 879/2001 od 2. februara 2001. godine i aneksa tog ugovora od 30. jula 2001. godine. Drugostepeni organ je rešenjem od 23. juna 2011. godine poništio navedeni zaključak, jer je ocenio da postupak radi poništaja predmetnog ugovora nije prethodno pitanje u postupku izdavanja građevinske dozvole, u kome se utvrđuje da li je investitor podneo svu dokumentaciju, u skladu sa zakonom, pri čemu ugovor koji je zaključio investitor sa stambenom zgradom predstavlja valjan pravni osnov dok pravnosnažnom sudskom presudom ne bude poništen.

Rešenjem prvostepenog organa broj VIII -351-302/13 od 19. septembra 2013. godine ponovo je odbijen zahtev podnosioca kao neosnovan, a u obrazloženju je najpre konstatovano: da je podnosilac uz zahtev, pored ostalog, dostavio – pismenu saglasnost vlasnika stanova stambene zgrade u ulici Omladinskih brigada broj 50 u Beogradu, iz koje se utvrđuje da saglasnost za pretvaranje nije dalo sedam vlasnika stanova; odluku skupštine predmetne stambene zgrade o prenameni zajedničkog tavanskog prostora u stambeni prostor, ugovor o uređenju međusobnih odnosa u vezi sa pretvaranjem zajedničkih prostorija u stambeni prostor, zaključen između skupštine predmetne stambene zgrade i podnosioca ustavne žalbe kao investitora, overen od strane Četvrtog opštinskog suda u Beogradu 20. februara 2001. go dine, Ov. broj 879/2001, kao i aneks tog ugovora overen 30. jula iste godine, Ov. broj 9443/2001. Prvostepeni organ je, na osnovu priložene tehničke i pravne dokumentacije, iz iskaza vlasnika stanova predmetne stambene zgrade i uvidom u ugovore o otkupu stanova utvrdio: da su vlasnici stanova od broja 8 do broja 24 ujedno i vlasnici stanarskih ostava koje su dobili zajedno sa stanovima i otkupili ih, odnosno da je u otkupnu cenu stana uračunata i površina stanarskih ostava-šupa; da iz navedenog proizlazi da predmetne prostorije ne predstavljaju zajedničke prostorije kojima bi Skupština zgrade mogla da raspolaže u smislu odredaba člana 21. Zakona o održavanju stambenih zgrada , „zbog specifičnosti ostava kao sastavnih delova stana“; da stanarske ostave predstavljaju delove zgrade koji služe samo nekim, a ne svim vlasnicima zgrade i na njima pravo korišćenja imaju vlasnici tih posebnih delova, odnosno svaki vlasnik raspolaže i konkretno određenom ostavom koja predstavlja pripadak stana u smislu odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da pismenu saglasnost nije potpisal o 7 vlasnika stanova u zgradi, među kojima i vlasnici stanova br. 12, 14 i 18, pa kako tu saglasnost nisu potpisali svi vlasnici stanova od broja 8 do broja 24, nije prihvaćena sporna odluka skupštine stambene zgrade, niti ugovor koji je na osnovu te odluke zaključen. Prvostepeni organ je, polazeći od navedenog, ocenio da p odnosilac nije ispunio uslove iz člana 27. Zakona o izgradnji objekata, koji se primenjivao na dan podnošenja predmetnog zahteva, jer nije dostavio urbanističku saglasnost, ni dokaz o pravu korišćenja predmetnih prostorija.

Rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 351.1-330/2013 od 9. decembra 2013. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog rešenja, sa obrazloženjem da je podnosilac, prema ranije važećim propisima bio u obavezi da uz zahtev dostavi urbanističku saglasnost, što nije učinio ni u toku postupka, ali da zbog izmene propisa, može podneti zahtev za izdavanje rešenja na osnovu člana 145. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine, prema kome mu nije potrebna ni lokacijska dozvola, ni informacija o lokaciji. U vezi sa navodima žalbe koji se odnose na pribavljenu saglasnost većine vlasnika stanova, drugostepeni organ je ocenio da odluka skupštine predmetne stambene zgrade ne može biti osnov za prenos prava korišćenja na stanarskim ostavama vlasnika stanova, jer one predstavljaju zajedničke delove zgrade koji služe samo nekim, a ne svim posebnim delovima, te na njima trajno pravo korišćenja imaju vlasnici tih posebnih delova, koji su jedini ovlašćen i da raspolažu tim prostorijama,

Osporenom presudom Upravnog suda U. 2134/14 od 28. decembra 2017. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe, podneta 10. februara 2014. godine, protiv navedenog konačnog rešenja. Upravni sud je svoju odluku zasnovao na razlozima koji su navedeni u pobijanom rešenju tuženog organa i istakao da sporne prostorije ne predstavljaju zajedničke prostorije stambene zgrade koje služe svim stanarima i korisnicima zgrade, pri čemu saglasnost za pretvaranje u stambeni prostor nisu dali svi vlasnici stanova čije se ostave nalaze u prostoriji planiranoj za adaptaciju.

3.2. Postupajući po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za izdavanje urbanističke saglasnosti, Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove je dopisom od 22. oktobra 2010. godine obavestio podnosioca da nema uslova za postupanje po odredbama Zakona o izgradnji objekata , kojim je ta saglasnost bila predviđena i da se po važećem Zakonu o planiranju i izgradnji izdaje lokacijska dozvola. U dopisu je, takođe, navedeno da je predmet zahteva prenamena zajedničkih prostorija stambene zgrade, a da se radovi na promeni namene i adaptaciji postojećeg prostora u okviru gabarita i volumena izvode na osnovu odobrenja za izvođenje radova u smislu člana 145. Zakona o planiranju i izgradnji, kao i da sa stanovišta urbanizma nema smetnji za izvođenje predmetnih radova.

3.3. Podnosilac ustavne žalbe je 24. aprila 2014. godine podneo Odeljenju za građevinske i komunalne poslove i investiciono projektovanje Uprave gradske opštine Novi Beograd zahtev za izdavanje rešenja kojim se odobrava izvođenje radova za koje se ne izdaje građevinska dozvola, koji je zaveden pod brojem VIII 351-277/14, a odnosi se na adaptaciju i pretvaranje predmetne zajedničke prostorije u stan u potkrovlju stambene zgrade u ulici Omladinskih brigada broj 50 u Beogradu .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o održavanju stambenih zgrada („Službeni glasnik RS“, br. 44/95…88/11) bilo je propisano: da upravljanje stambenom zgradom, u smislu tog zakona, jeste staranje o održavanju stambene zgrade kao celine i zajedničkih delova u zgradi, odlučivanje o obezbeđivanju i korišćenju finansijskih sredstava za održavanje, o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade i o drugim pitanjima od značaja za održavanje stambene zgrade (član 10.); da skupština zgrade, pored ostalog, uređuje način korišćenja zajedničkih delova zgrade (član 14. stav 1. tačka 8)); da skupština zgrade većinom od ukupnog broja članova može doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji ravnog krova odnosno krovne konstrukcije kojom se, saglasno propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata, može izgraditi, odnosno adaptirati novi stan (član 18. stav 1.); da investitor radova i stambena zgrada svoje međusobne odnose uređuju ugovorom, koji se zaključuje u pismenoj formi i overava u sudu (član 18. stav 3.); da ugovor iz stava 3. ovog člana sadrži, između ostalog, uslove pod kojima se daje na korišćenje zajednički deo zgrade (član 18. stav 4.); da ugovor iz stava 3. ovog člana služi kao dokaz o pravu izvođenja radova u smislu propisa o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekta (član 18. stav 5.); da lice koje smatra da mu je odlukom skupštine zgrade povređeno neko pravo ili pravni interes na zakonu zasnovan, može tu odluku pobijati pred nadležnim sudom (član 20.); da s kupština zgrade može doneti odluku da se zajedničke prostorije pretvore u stan ili poslovni prostor, ako su za to ispunjeni uslovi po propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata (član 21. stav 1.); da se o dluka iz stava 1. ovog člana donosi većinom od ukupnog broja članova skupštine zgrade (član 21. stav 3.); da se n a zaključivanje ugovora o uređivanju međusobnih odnosa zgrade i investitora pretvaranja shodno primenjuju odredbe člana 18. st. 3, 4. i 5. ovog zakona (član 21. stav 4.) .

Odredbom člana 19. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je da na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine.

Odredbama člana 27. stav 1. Zakona o izgradnji objekata („Službeni glasnik SRS“, br. 10/84, 24/85, 35/86, 37/88, 41/88 i 6/89), koji se primenjivao na dan podnošenja predmetnog zahteva podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole investitor podnosi, između ostalog, dokaz o pravu svojine, odnosno pravu korišćenja građevinskog zemljišta radi izgradnje, odnosno dokaz o pravu svojine, odnosno pravu korišćenja objekta radi rekonstrukcije objekta (tačka 2)) ; saglasnosti, mišljenja i druge dokaze utvrđene posebnim propisima (tačka 4)) .

Odredbom člana 46. stav 1. Zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja („ Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 23/96, 16/97 i 46/98 ) bilo je propisano da se urbanističkom saglasnošću na tehničkoj dokumentaciji potvrđuje da je tehnička dokumentacija izrađena u skladu sa urbanističkom dozvolom.

Članom 171. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06) bilo je propisano da će se rešavanje zahteva za izdavanje građevinske dozvole, upotrebne dozvole i drugih zahteva za rešavanje o pojedinačnim pravima i obavezama, podnetih do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 , 64/10, 24/11 i 121/12 ), u tekstu koji je bio na snazi na dan donošenja rešenja prvostepenog organa o predmetnom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole prilaže dokaz o pravu svojine, odnosno zakupa na građevinskom zemljištu, odnosno dokaz o pravu svojine na objektu ako se izvode radovi na nadziđivanju objekta (član 135. stav 1. tačka 3)); da se izvođenje radova koji se odnose, između ostalog, na adaptaciju i promenu namene uz izvođenje građevinskih radova vrši na osnovu rešenja kojim se odobrava izvođenje tih radova, koje izdaje organ nadležan za izdavanje građevinske dozvole (član 145. stav 1.); da se uz zahtev za izdavanje rešenja iz stava 1. ovog člana podnosi dokaz o pravu svojine u skladu sa članom 135. ovog zakona (član 145. stav 2. tačka 1)).

Odredbama ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1. ); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2. ).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima ( „Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da iz dokaza koji se nalaze u spisima predmeta nesumnjivo proizlazi da je u konkretnom slučaju predmet adaptacije i promene namene zajednička prostorija stambene zgrade, u kojoj se nalaze stanarske ostave i da etažni vlasnici nisu otkupili te ostave, već one koje se nalaze unutar svakog stana u predmetnoj zgradi. Podnosilac, takođe, ističe da se iz osporene presude ne može utvrditi zbog čega Upravni sud smatra da nije dostavljena kompletn a tehnička dokumentacija, odnosno urbanistička saglasnost, imajući u vidu dopis nadležnog organa u kome se navodi da zbog promene propisa nije potrebna saglasnost organa nadležnog za poslove urbanizma za izvođenje spornih radova.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Po oceni Ustavnog suda, u upravnom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda bila su sporna sledeća pravna pitanja:

- da li stanarska ostava koja se nalazi u tavanskom prostoru stambene zgrade može biti otkupljena zajedno sa stanom u toj zgradi,

- da li odluka o ustupanju prava trajnog korišćenja prostorije u kojoj se nalaze stanarske ostave mora biti doneta saglasnošću svih vlasnika stanova koji imaju ostave u toj prostoriji,

- da li je nakon stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine investitor bio u obavezi da dostavi urbanističku saglasnost, radi odlučivanja o zahtevu za izdavanje građevinske dozvole podnetom 2003. godine, ako za izvođenje radova koji su predmet zahteva više nije potrebna građevinska dozvola.

Ustavni sud je, polazeći od navedenih odredaba zakona, konstatovao: da skupština zgrade uređuje način korišćenja zajedničkih delova zgrade većinom od ukupnog broja članova i može doneti odluku da se zajedničke prostorije pretvore u stan; da investitor radova i stambena zgrada svoje međusobne odnose uređuju ugovorom, koji se zaključuje u pismenoj formi, overava u sudu i služi kao dokaz o pravu izvođenja radova u smislu odredaba Zakona o planiranju i izgra dnji objekata; da na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine; da se postupak po zahtevu za izdavanje građevinske dozvole podnetom pre stupanja Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine nastavljao po odredbama Zakona o izgradnji objekata; da se, prema odredbama Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine, radovi koji se odnose na adaptaciju i promenu namene uz izvođenje građevinskih radova vrše na osnovu rešenja kojim se odobrava izvođenje tih radova, a ne na osnovu građevinske dozvole; da za izvođenje tih radova nije potrebno pribaviti akte organa nadležnog za poslove urbanizma – lokacijsku dozvolu, niti informaciju o lokaciji.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je dat ustavnopravno prihvatljiv od govor na prvo sporno pravno pitanje, imajući u vidu da Upravni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog organa da su pojedini vlasnici posebnih delova predmetne stambene zgrade stekli pravo svojine na ostavama koje se nalaze u prostoriji planiranoj za adaptaciju , već je ocenio da te ostave predstavljaju zajedničke delove zgrade koji služe samo nekim posebnim delovima zgrade .

Razmatrajući kako je rešeno drugo sporno pravno pitanje, Ustavni sud je imao u vidu da odredbama ranije važećeg Zako na o održavanju stambenih zgrada nije bio posebno uređen postupak odlučivanja o ustupanju prava korišćenja zajedničkog dela zgrade koji koriste samo neki vlasnici posebnih delova zgrade. Po nalaženju Ustavnog suda, ukoliko zajednički deo zgrade koriste samo pojedini vlasnici posebnih delova zgrade, odluku o ustupanju prava korišćenja tog dela zgrade ne može doneti većina od ukupnog broja članova skupštine zgrade, ako među njima nisu vlasnici posebnih delova zgrade koji koriste taj deo zgrade. Ustavni sud konstatuje da iz osporene presude, takođe, proizlazi navedeni zaključak, pri čemu je Upravni sud na stanovištu da saglasnost za pretvaranje stanarskih ostava u stambeni prostor moraju dati svi vlasnici stanova čije se ostave nalaze u prostoriji planiranoj za adaptaciju.

U vezi sa odlukama o pitanjima koja se odnose na promenu namene zajedničke nedeljive svojine , Ustavni sud ukazuje na stanovište koje je izrazio u Odluci IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine, prema kome se takve odluke mogu donositi pod uslovom da svi etažni vlasnici imaju pravo jednakog odlučivanja o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade, ali da t akav pravni stav ne podrazumeva da je za odluku o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade neophodna saglasnost svih etažnih vlasnika. Sud je Rešenjem IUz-729/2011 od 3. jula 2014. godine odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 1. do 3. Zakona o dopunama Zakona o održavanju stambenih zgrada („Službeni glasnik RS“ broj 88/11), kojima je predviđeno da se većinom od ukupnog broja članova skupštine zgrade donose odluke o izvođenju radova na sanaciji krova, pretvaranju zajedničkih prostorija u stan ili poslovni prostor i pripajanju zajedničkih prostorija susednom stanu ili poslovnoj prostoriji. Baveći se pitanjem saglasnosti novih zakonskih rešenja sa ranijim stavovima i ocenama iznetim u O dluci od 17. marta 2011. godine, Sud je našao da pravo jednakog odlučivanja etažnih vlasnika o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade znači da glas svakog pojedinog etažnog vlasnika ima jednaku vrednost, nezavisno od površine stana koje ovo lice poseduje ili nekog drugog kriterijuma, a ne i da se ovakve odluke mogu doneti isključivo jednoglasno, odnosno saglasnošću svih etažnih vlasnika.

Polazeći od izloženog, a imajući u vidu da osporena presuda ne sadrži odredbe materijalnog prava čijom primenom je ocenjeno da je za odluku o ustupanju prava korišćenja na predmetnim stanarskim ostavama potrebna saglasnost svih vlasnika stanova koji imaju ostave u toj prostoriji, Ustavni sud smatra proizvoljnim navedeno stanovišt e Upravnog suda.

U vezi sa trećim spornim pravnim pitanje m, Ustavni sud je konstatovao da je Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove dopisom od 22. oktobra 2010. godine obavestio podnosioca ustavne žalbe da nema uslova za postupanje po odredbama Zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja, kojim je bila previđena urbanistička saglasnost, kao i da se radovi na promeni namene i adaptaciji postojećeg prostora u okviru gabarita i volumena izvode na osnovu odobrenja za izvođenje radova u smislu člana 145. Zakona o planiranju i izgradnji, te da sa stanovišta urbanizma nema smetnji za izvođenje predmetnih radova. Ustavni sud stoga nalazi da osporena presuda ne sadrži ustavnopravno prihvatljiv e razloge za ocenu da nedostavljanje urbanističke saglasnosti, u konkretnom slučaju, znači da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio kompletnu tehničku dokumentaciju .

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je našao da je u osporenoj presud i proizvoljnom primenom materijalnog prava ocenjeno da je predmetni zahtev podnosioca ustavne žalbe trebalo odbiti kao neosnovan. Ustavni sud je , stoga , ne prejudicirajući odluku u predmetnoj upravnoj stvari, utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zaje mčenog članom 32. stav 1. Ustava i , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je , imajući u vidu prirodu utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredb i člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 2134/14 od 28. decembra 201 7. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosi oca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 351.1-330/2013 od 9. decembra 2013. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja osporene presude Upravnog suda, biti ponovo ispitana zakonitost rešenja drugostepenog organa kojim je okončan predmetni upravni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

8. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac ukazuje i na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za građevinske i komunalne poslove Uprave gradske opštine Novi Beograd u predmetu broj VIII-351-302/13 (ranije predmet broj III-351-84/03), te je Sud ocenjivao osnovanost ustavne žalbe i sa stanovišta označenog ustavnog prava. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje na to da je „vezan“ razlozima i zahtevom iz ustavne žalbe, što je konstatovao i Evropski sud za ljudska prava u predmetu Šaćirović i drugi protiv Srbije. Uprkos tome, Evropski sud je smatrao da je, kada je u pitanju pritužba o povredi prava na suđenju u razumnom roku koja ne zahteva mnogo ispitivanja, dovoljno da se ona iznese na sažet način, što su podnosioci i učinili , korist eći reči: „u razumnom roku“, „postupak je trajao više od deset godina“, „prekomerna dužina“. Takođe, Evropski sud je u navedenoj presudi istakao da ukoliko bi, u izuzetnom slučaju, Ustavnom sudu bile neophodne dodatne informacije ili dokumentacija, isti bi od podnosilaca predstavki mogao zatražiti da ih dostave ( predstavke br. 54001/15 i dr, presuda od 20. februara 2018. godine, st. 11. i 12.).

Ustavni sud je najpre konstatovao da je osporeni postupak započeo 12. februara 2003. godine podnošenjem zahteva podnosioca za izdavanje građevinske dozvole za pretvaranje zajedničke prostorije u stan i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 2134/14 od 28. decembra 2017. godine, dakle, da je trajao 14 godina i deset meseci , što samo po sebi, ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, i majući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno suda u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu efikasno odluči.

Ispitujući postupanje upravnih organa i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihova neaktivnost i nedelotvornost prevashodno dovela do dugog trajanja osporenog postupka, u kome su doneta tri rešenja i dva zak ljučka prvostepenog organa, četiri drugostepena rešenja i dve presude suda u upravnom sporu . Ustavni sud posebno ukazuje na to da je prvostepeni organ dve godine nakon podnošenja predmetnog zahteva ocenio da se po njemu ne može postupati, nakon čega je doneo zaključak o odbacivanju zahteva kao nepotpunog , kao i da je u ponovnom postupku odlučio posle dve godine i pet meseci. Sud, takođe, primećuje da je i u daljem toku postupka prvostepeni organ neefikasno postupao, jer je tri puta odlučivao u ponovnom postupku duže od dve godine nakon poništavanja ranije donetih akata od strane drugostepenog organa. Ustavni sud nalazi da je drugostepeni organ, u konkretnom slučaju, propustio da koristi ovlašćenja iz člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku da sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopuni postupak i otkloni nedostatke koje je uočio u postupanju prvostepenog organa. Ovaj sud, takođe, ocenjuje da je Upravni sud osporenu presudu doneo nepune četiri godine nakon podnošenja tužbe, što se nikako ne može smatrati efikasnim postupanjem.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je iz spisa predmeta i priložene dokumentacije utvrdio da podnosilac ustavne žalbe u periodu koji je ukupno trajao duže od osam godina nije koristi o procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima – najpre žalbu, a potom, eventualno, tužbu nadležnom sudu , kako bi doprineo skraćenju postupka u kome se odlučuje o nje govom zahtevu.

Ustavni sud je, međutim, ocenio da u postupku u kome je nešto kraće od 15 godina odlučivano o zahtevu za izdavanje građevinske dozvole, navedeni doprinos podnosioca ustavne žalbe ne može uticati na ocenu o tome da je povređeno njegovo prav o na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je i u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, pored toga, imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16 ) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

10. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti