Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni sud Srbije nije dao razloge o ključnom dokaznom predlogu tužioca u upravnom sporu oko carinske tarife, čime je povredio pravo na obrazloženu odluku. Osporena presuda je poništena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. K, R . S, Lj . B . i Z . B, svih iz Žablja, J. M . iz Gospođinaca, opština Žabalj, D. Đ . i M . D, obojice iz Čuruga, opština Žabalj, M. O, K . P . i B . M, svih iz Sremskih Karlovaca kod Novog Sada , G. V, R . G, R . V, A . Č, G . K, B . R . i L . E, svih iz Temerina, V. S . i D . K , obojice iz Novog Sada, I . M . iz Kisača kod Novog Sada i M. S . iz Kovilja kod Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. novembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. K, R . S, Lj . B, Z . B, J . M, D . Đ, M . D, M . O, K . P, G . V, R . G, R . V, A . Č, G . K, B . R, L . E, V . S, D . K, I . M . i M . S . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 444/20 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba tih podnosilaca odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. izreke na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba B. M . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 444/20.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. K . iz Žablja i ostala lica navedena u uvodu i u tač. 1. i 4. izreke podneli su Ustavnom sudu, 30. januara 2019. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 9. januara i 17. juna 2020. godine, kao i od 18. juna i 6. jula 2021. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, „u postupcima koji su vođeni pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor finansija , ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse u predmetu broj 120- 1-623/09, Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 421-01/18 , Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-346/2013-01, Upravnim sudom u predmetima U. 8623/10, U. 16399/12 i U. 6469/18, Ustavnim sudom u predmetu Už-3810/2010 i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01- 19/2019-01“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je vođen do donošenja presude Upravnog suda U. 8623/10 (2009) od 25 . juna 201 0. godine, kojom je isti bio pravnosnažno okončan, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-3810/2010 i postupka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-3810/2010 od 8. novembra 2012. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok pomenutih postupaka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije broj 444/20 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe iz tačke 1. izreke (u daljem tekstu: podnosioci) su 8 . decembra 2008. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Sektor za zaštitu i spasavanje podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva, kao i zahtev za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade troškova za ishranu u toku rada , za period od 1. januara 2006. do 1. januara 2009. godine.

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 8623/10 (2009) od 2 5. juna 201 0. godine, kojom je odbijena tužba podnosilaca.

Đ. K, J . M, D . Đ, R. S . i Lj . B , ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 16. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv označene presude Upravnog suda. Odlukom Ustavnog suda Už-3810/2010 od 8. novembra 201 2. godine, u prvom delu tačke 1. izreke, usvojena je navedena ustavna žalba i utvrđeno da je tom presudom u delu kojim je odlučeno o isplati dodataka na platu za prekovremeni rad, rad noću i na dane državnih i verskih praznika, povređeno pravo navedenih podnosilaca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je naloženo nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po tužbi podnetoj protiv rešenja drugostepenog organa od 2. aprila 2009. godine, kao i da Odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Istom odlukom je u drugom delu tačke 1. izreke odbijena kao neosnovana ustavna žalba izjavljena protiv navedene presude Upravnog suda u delu koji se odnosi na odlučivanje o zahtevu za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade troškova za ishranu u toku rada . Navedena odluka Ustavnog suda dostavljena je 6. decembra 2012. godine Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud je, na sednici održanoj 25. aprila 2013. godine, doneo presudu U. 16399/12, kojom je ponovljen postupak završen pravnosnažnom presudom tog od 25. juna 2010. godine, ukinuta navedena presuda, uvažena tužba podnosilaca i poništeno drugostepeno rešenje od 2. aprila 2009. godine.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-346/2013-01 od 8. jula 201 3. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje od 20. februara 2009. godine u delu kojim je odbijen njihov zahtev za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, rad noću i na dane državnih i verskih praznika i predmet u tom delu vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 23. novembra 2016. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-1399/2016-01 od 21 . decembra 2016. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje. S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, isti podnosioci su 31. marta 2017. godine po drugi put izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“ , a potom i urgencije od 7. juna i 12. decembra 2017. godine. Drugostepeni organ je aktima od 4. aprila, 9. juna i 18. decembra 2017. godine ukazao prvostepenom organu na obavezu postupanja u izvršenju drugostepenog rešenja od 21. decembra 2016. godine. Pošto drugostepeni organ ni naknadno nije odlučio o drugoj žalbi zbog „ćutanja administracije“, podnosioci su 17. aprila 2018. godine podneli tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 6469/18 od 19. oktobra 2018. godine uvažena je tužba podnosilaca i naloženo drugostepenom organu da u roku od 30 dana od dana prijema ove presude donese odluku o njihovoj žalbi od 31. marta 2017. godine.

Drugostepeni organ je, postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo zaključak broj 120-01-1283/2018-01 od 29. novembra 2018. godine kojim je obustavio postupak po žalbi zbog „ćutanja administracije“ od 31. marta 2017. godine, iz razloga što je prvostepeni organ doneo rešenje broj 421-01/18 od 27. novembra 2018. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca.

Nakon što je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-19/2019-01 od 15. januara 2019. godine usvojio žalbu podnosilaca i poništio navedeno prvostepeno rešenje, prvostepeni organ ponovo nije doneo rešenje u zakonom propisanom roku, zbog čega su podnosioci 10. septembra 2019. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 112-01-656/2019-01 od 8. oktobra 2019. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje. Kako prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 8. januara 2020. godine ponovo izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, a potom 30. marta 2020. godine i naknadni zahtev za donošenje rešenja.

Rešenjem prvostepenog organa broj 444/20 od 15. maja 2020. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 27. juna 2006. do 1. januara 2009. godine, dok je u pogledu zahteva za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 1. januara do 26. juna 2006. godine određeno da će o njemu biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-283/2020-01 od 22. juna 2020. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Kako prvostepeni organ nije odlučio o preostalom delu zahteva, podnosioci su 21. avgusta 2020. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-400/2020-01 od 21. septembra 2020. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje. S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 6. novembra 2020. godine po drugi put izjavili žalbu zbog istog „ćutanja administracije“, a potom i naknadne zahteve od 3. februara i 17. juna 2021. godine.

3.3. Kada je u pitanju podnosilac ustavne žalbe B. M, Ustavni sud je konstatovao sledeće: da navedeni podnosilac nije podneo zahtev povodom koga se vodi osporeni postupak; da je presudom Upravnog suda U. od 25. juna 2010. godine bila odbačena tužba navedenog podnosioca jer pobijanim rešenjem drugostepenog organa od 2. aprila 2009. godine nije bilo odlučeno o njegovoj žalbi; da je jedino presudom Upravnog suda od 25. aprila 2013. godine , donetom u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-3810/2010 od 8. novembra 2012. godine, očiglednom omaškom, bila uvažena tužba i navedenog podnosioca, iako pobijanim rešenjem drugostepenog organa od 2. aprila 2009. godine nije bilo odlučeno o njegovoj žalbi, pa se nije nalazio u istoj pravnoj situaciji kao ostali podnosioci ustavne žalbe; da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu od 19. oktobra 2018. godine odbačena tužba navedenog podnosioca zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, jer nije izjavio žalbu zbog „ćutanja administracije“, niti je drugostepenim rešenjem od 21. decembra 2016. godine odlučeno o njegovoj žalbi; da rešenjima prvostepenog organa od 27. novembra 2018. i 15. maja 2020. godine nije odlučeno o zahtevu tog podnosioca, jer ga nije ni podneo; da je protiv navedenih rešenja prvostepenog organa izjavio žalbe, u kojima je pogrešno navedeno da je jedan od podnosilaca zahteva; da o tim žalbama navedenog podnosioca nije odlučeno; da je 2. novembra 2018. podneo zahtev za donošenje dopunskog rešenja drugostepenog organa po njegovoj žalbi , o kojem nije odlučeno; da je 7. jula 2020. godine podneo zahtev za donošenje dopunskog rešenja prvostepenog organa, o kojem nije odlučeno.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje) propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana (stav 2.); da ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10).

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Kako se svim navodima ustavne žalbe obrazlaže isključivo povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je navode i razloge ustavne žalbe razmatrao sa stanovišta tog elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 16. avgusta 2010. godine povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-3810/2010 od 8. novembra 2012. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na podnosioce ustavne žalbe iz tačke 1. izreke cenio u periodu od 6. decembra 2012. godine, kada je Odluka Ustavnog suda Už-3810/2010 dostavljena Upravnom sudu. Saglasno svojoj dosadašnjoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje osam godina i 11 meseci, upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da je rešenjem prvostepenog organa od 15. maja 2020 . godine, koje je postalo konačno, odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 1. januara 2009. godine, dok je u pogledu dela zahteva koji se odnosi na isplatu dodataka na platu za period od 1. januara do 26. juna 2006. godine određeno da će o njemu biti naknadno odlučeno, te se predmet u tom delu nalazi u fazi prvostepenog rešavanja.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-3810/2010 od 8. novembra 2012. godine, zasnovanoj na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u Odluci Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 1. januara do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok je za period od 1. jula 2006. do 1 . januara 2008. godine odlučeno da podnosiocima ne pripada pravo na uvećanje plate, jer je utvrđeno da im je koeficijent za obračun plate u tom periodu uvećan za više od 30% u odnosu na druge državne službenike, te su ostvarili pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 147. stav 1. ranije važećeg Zakona o policiji.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je najpre našao da je Upravni sud ponovio postupak po tužbi i doneo presudu u izvršenju Odluke Ustavnog suda, u roku koji se može smatrati razumnim. Ustavni sud je konstatovao da su u nastavku postupka doneta dva rešenja prvostepenog organa i tri rešenja drugostepenog organa kojima je odlučeno o žalbama protiv prvostepenih rešenja. Ustavni sud je utvrdio da je posmatrani postupak obeležilo značajno kašnjenje prvostepenog organa sa donošenjem rešenja o zahtevu podnosilaca u ponovnom postupku i nepostupanje tog organa po obavezujućim primedbama iz drugostepenih rešenja. Naime, prvostepeni organ nije poštovao rok za donošenje novog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja propisan odredbom člana 232. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, niti poštuje isti rok propisan odredbom člana 171. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Prvostepeni organ je rešenje od 27. novembra 2018. godine doneo nakon duže od pet godina , a rešenje od 15. maja 2020. godine nakon duže od jedne godine po proteku navedenog roka, a prema stanju u spisima predmeta još nije doneo rešenje u izvršenju drugostepenog rešenja od 8. oktobra 2019. godine kojim bi odlučio o preostalom delu zahteva podnosilaca. Ustavni sud je utvrdio da je i drugostepeni organ značajno doprineo dugom trajanju postupka time što je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Doprinos drugostepenog organa ogleda se, takođe, u tome što o žalbama zbog „ćutanja administracije“ , nije odlučio u skladu sa zakonom. Naime, drugostepeni organ je donosio rešenja kojima je samo nalagao prvostepenom organu donošenje novih rešenja u određenom roku, propuštajući da, po isteku tog roka u kome prvostepeni organ iz neopravdanih razloga nije doneo rešenja, sam odluči o upravnoj stvari, u skladu sa odredbama člana 236. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 173. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni izjavili žalbe zbog kašnjenja prvostepenog organa sa donošenjem navedenih rešenja, kao i zbog trenutnog kašnjenja prvostepenog organa. Pri tome su podnosioci prvu žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 8. jula 2013. godine izjavili tek 23. novembra 2016. godine, iako su to mogli da učine više od tri godine ranije, odnosno u septembru 2013. godine, a tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ podneli su tek 17. aprila 2018. godine, iako su to mogli da učine jednu godinu i tri meseca ranije, odnosno u januaru 2017. godine. Konačno, podnosioci su mogli da podnesu tužbu zbog neodlučivanja drugostepenog organa o njihovoj žalbi izjavljenoj zbog nedonošenja prvostepenog rešenja o preostalom delu zahteva, u oktobru 2020. godine, po isteku naknadnog roka određenog drugostepenim rešenjem od 21. septembra 2020. godine, što nisu učinili, već su izjavili još jednu žalbu zbog „ćutanja administracije“. Prema tome, podnosioci su u periodu od pet godina i tri meseca propustili da koriste pravna sredstva u skladu sa zakonom kojima bi uticali na brže odlučivanje upravnih organa.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 444/20 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), u tom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, propuštanje podnosilaca da u periodu od pet godina i tri meseca koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka pokrenutog povodom zahteva podnosilaca od 8. decembra 2008. godine, koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 8623/10 (2009) od 25. juna 2010. godine, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je konstatovao da je presuda Upravnog suda U. 8623/10 (2009) od 25. juna 2010. godine dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe svakako pre 16. avgusta 2010. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-3810/2010.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena 30 . januara 2019. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-3810/2010, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Razmatrajući ustavnu žalbu podnosioca B. M . zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome se izvršava Odluka Ustavnog suda Už-3810/2010 od 8. novembra 2012. godine, Ustavni sud je konstatovao da navedeni podnosilac nije podneo zahtev koji je predmet konkretnog postupka, niti je označen kao stranka u postupku u rešenjima upravnih organa, već je jedino presudom Upravnog suda od 25. aprila 2013. godine očiglednom omaškom, bila uvažena tužba i navedenog podnosioca, iako pobijanim rešenjem drugostepenog organa od 2. aprila 2009. godine nije bilo odlučeno o njegovoj žalbi. Pri tome je podnosio žalbe protiv prvostepenih rešenja i zahteve za donošenje dopunskih rešenja prvostepenog i drugostepenog organa , o kojima nije odlučeno.

Imajući u vidu da navedeni podnosilac nije podneo zahtev o kome se odlučuje u konkretnom postupku, niti je koristio pravna sredstva zbog neodlučivanja o njegovim žalbama u upravnom postupku i zahtevima za donošenje dopunskih rešenja, Ustavnog suda je našao da on ne može prigovarati dužini postupka čije j e trajanje ovde ocenjeno. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca B. M, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 4. izreke.

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti