Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao devet godina. Povreda je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda. Utvrđenje povrede predstavlja adekvatnu satisfakciju jer naknada štete nije tražena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9657/2021
17.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M. iz Sokobanje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Aleksincu – Sudska jedinica u Sokobanji u predmetu P1. 260/17 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M. iz Sokobanje podnela je Ustavnom sudu, 7. jula 2021. godine, preko punomoćnika S. M, advokata iz Sokobanje, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Aleksincu – Sudska jedinica u Sokobanji u predmetu P1. 260/17, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1261/20 od 14. januara 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je parnica u sporu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu trajala deset godina, što je neprimereno dugo; da je proizvoljan zaključak Vrhovnog kasacionog suda po kome su sve odluke upravnog odbora tuženog, za koji je pravnosnažnom presudom utvrđeno da su ništave, odluke o izboru njegovih članova, kao i sam izborni proces, validne do pravnosnažnosti pomenute presude; da su poslovi koje je podnositeljka obavljala kod tuženog ukinuti Poslovnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 26. septembra 2011. godine, koji je doneo upravni odbor tuženog, iako je to moglo da se učini samo odgovarajućim pravilnikom, za čije donošenje je isključivo bila nadležna skupština tuženog; da je proizvoljan i zaključak Vrhovnog kasacionog suda po kome manje isplaćena otpremnina nije razlog za nezakonitost pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu, što je i u suprotnosti sa ranije izraženim pravnim shvatanjem najvišeg suda.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Aleksincu – Sudska jedinica u Sokobanji P1. 260/17 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 9. januara 2012. godine, u svojstvu tužilje, podnela Osnovnom sudu u Zaječaru – Sudska jedinica u Sokobanji tužbu protiv tuženog L. „S.“, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i rešenja o otpremnini, oba od 10. oktobra 2011. godine, kao i vraćanja na rad. Predmet je zaveden pod brojem P1. 66/12.

Prva četiri ročišta za glavnu raspravu (5. marta, 12. aprila 18. maja i 9. jula 2012. godine) nisu održana, jer tuženom nije dostavljena tužba. U pismenom izjašnjenju sudskog dostavljača od 9. jula 2012. godine je navedeno da je više puta pokušano uručenje pismena u sedištu tuženog, ali da su vrata uvek bila zaključana.

Tužba je konačno dostavljena 25. septembra 2012. godine, i to punomoćniku tuženog, koji je prethodno, bez ikakve inicijative ili poziva suda, dostavio u predmet punomoćje od 14. jula 2012. godine.

Odgovor na tužbu primljen je u sudu 22. oktobra 2012. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 14. decembra 2012. godine. U periodu do prvog presuđenja, zakazano je još 29 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest nije održano. Jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a pet kao posledica štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine. Zbog nedolaska zakonskog zastupnika tuženog, a u cilju izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka, odloženo je deset ročišta za glavnu raspravu, pri čemu je tužilja na svakom od tih ročišta bila prisutna. Jedno ročište je odloženo bez navođenja razloga, iako je zakonski zastupnik tuženog tada bio prisutan. Pored saslušanja stranaka, u okviru dokaznog postupka saslušano je pet svedoka, a obavljeno je i ekonomsko-finansijsko veštačenje. Predmet je 1. januara 2014. godine prešao u nadležnost Osnovnog suda u Aleksincu – Sudska jedinica u Sokobanji. Glavna rasprava je zaključena 25. novembra 2016. godine.

Presudom Osnovnog suda u Aleksincu – Sudska jedinica u Sokobanji P1. 66/12 od 25. novembra 2016. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilje u celini.

Tuženi je 6. februara 2017. godine izjavio žalbu, dok je tužilja žalbom od 14. februara 2017. godine osporila samo odluku o troškovima parničnog postupka. Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1533/17 od 16. maja 2017. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda, te je predmet vraćen na ponovi postupak. Zaveden je pod brojem P1. 260/17.

Nakon pet održanih ročišta, pri čemu je jedan od intervala između ročišta iznosio sedam meseci, uz izvođenje dokaza saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke (zakonski zastupnik tužene je u tom periodu bio nedostupan sudu), glavna rasprava je zaključena 1. marta 2019. godine.

Presudom Osnovnog suda u Aleksincu – Sudska jedinica u Sokobanji P1. 260/17 od 1. marta 2019. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilje u celini.

Postupajući po žalbi tužilje od 30. aprila 2019. godine, Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž1. 1596/19 od 29. novembra 2019. godine, kojom je žalbu odbio i navedenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

Tužilja je 25. februara 2020. godine izjavila reviziju. Spisi parničnog predmeta su Vrhovnom kasacionom sudu prosleđeni 3. juna 2020. godine. Osporenom presudom Rev2. 1261/20 od 14. januara 2021. godine revizija tužilje je odbijena kao neosnovana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr. zakon i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u momentu podnošenja tužbe, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se dostavljanje pravnim licima vrši predajom pismena u prostorijama pravnog lica, licu ovlašćenom za primanje pismena (član 128. stav 3.); da kad je u toku parnice dostavljanje pismena bilo bezuspešno dostavljanje će se izvršiti stavljanjem pismena na oglasnu tablu (član 140. stav 1.); da se bitne činjenice mogu utvrđivati i saslušavanjem stranaka (član 262. stav 1.); da sud može odlučiti da se sasluša samo jedna stranka, ako druga stranka uskrati davanje iskaza ili se ne odazove pozivu suda (član 263. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 9. januara 2012. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Zaječaru – Sudska jedinica u Sokobanji, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1261/20 od 14. januara 2021. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala izuzetan interes da sud o njenim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o pravnoj zaštiti za slučaj prestanka radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ne postoji njen doprinos produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je o tužbenim zahtevima prvi put odlučeno četiri godine i deset meseci nakon podnošenja tužbe; da je prvostepeni sud zakazao četiri ročišta za glavnu raspravu, iako tužba još uvek nije bila dostavljena tuženom, a kod očigledno bezuspešnog pokušaja dostavljanja, nije iskoristio procesnu mogućnost stavljanja pismena na oglasnu tablu; da je zbog nedolaska zakonskog zastupnika tuženog, radi njegovog saslušanja kao stranke, odloženo čak deset ročišta za glavnu raspravu, iako je prvostepeni sud, u takvoj situaciji, mogao da odluči da se sasluša samo podnositeljka ustavne žalbe; da je u ponovnom postupku jedan od vremenskih intervala između ročišta neopravdano iznosio sedam meseci. S druge strane, Ustavni sud smatra da je štrajk advokata u drugoj polovini 2014. godine, usled čega pet ročišta za glavnu raspravu nije moglo biti održano, objektivno uticao na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

Ustavni sud je posebno cenio navod podnositeljke kojim osporava stanovište Vrhovnog kasacionog suda da su validne sve odluke organa upravljanja tuženog donete u periodu do pravnosnažnosti presude kojom je utvrđena ništavost procesa u kome su ti organi izabrani, ali nalazi da je to stanovište bez uticaja, imajući u vidu da izrekom presude Osnovnog suda u Zaječaru – Sudska jedinica u Sokobanji P. 827/11 od 8. aprila 2013. godine, koja je izvedena kao dokaz u parničnom postupku, uopšte nije obuhvaćen izbor upravnog odbora tuženog, koji je doneo predmetni akt o sistematizaciji, a čija je primena imala za posledicu donošenje pobijanih rešenja.

Takođe, bez uticaja je i ukazivanje na činjenicu da je skupština najviši organ tuženog, koji je jedini ovlašćen da odgovarajućim pravilnikom utvrdi sistematizaciju radnih mesta, imajući u vidu da odredbom člana 22. stav 3. Zakona o udruženjima („Službeni glasnik RS“, broj 51/09) nije bila propisana takva nadležnost skupštine udruženja, dok je statutom tuženog, koji se primenjivao u predmetnom periodu, nadležnost za donošenje akta o sistematizaciji bila predviđena za upravni odbor.

Što se tiče istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da priložena sentenca iz sudske prakse Vrhovnog kasacionog suda ne predstavlja dokaz za iznetu tvrdnju, jer se bez priložene sudske odluke ne može pouzdano utvrditi da li se radi o identičnoj, odnosno bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Međutim, i pored toga, Ustavni sud iz datog opisa činjenica i okolnosti, prima facie, zaključuje da identičnost/bitna sličnost ne postoji, jer je u slučaju podnositeljke ustavne žalbe reč o manje isplaćenoj otpremnini po osnovu tehnološkog viška, što je utvrđeno ekonomsko – finansijskim veštačenjem, a kada je u pitanju tužilac iz predmeta povodom kojeg je sačinjena priložena sentenca, njemu otpremnina, koja je utvrđena rešenjem o otkazu ugovora o radu, uopšte nije isplaćena, čak ni nakon podnošenja tužbe za poništaj tog akta.

Kada je reč o istaknutoj povredi prava na rad, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Pored navedenog, Ustavni sud podseća da pravo iz člana 60. Ustava ne sadrži garancije da se zaposlenje dobije i zadrži, podjednako kao što to pravo nema kao svoj korelat obavezu države da rad obezbedi. Otkaz je institut radnog prava, koji se razrađuje zakonima iz radnopravne oblasti, prevashodno opštim, a potom i posebnim, dok je sadržinom Ustavom zajemčenog prava na rad utvrđeno, pored ostalog, pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Stoga Ustavni sud naglašava da sam prestanak radnog odnosa ne predstavlja povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, ukoliko je on usledio pod uslovima i na način propisan zakonom. Polazeći od toga da ustavna žalba ne sadrži relevantne ustavnopravne razloge kojima se argumentuje povreda prava na pravično suđenje, sledi da nema ustavnopravnih razloga ni za tvrdnje o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da su o zakonitosti prestanaka radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe odlučivali sudovi u tri instance.

Sledom svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti