Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Upravni postupak za priznavanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem trajao je preko devet godina, što je posledica neažurnosti upravnih organa i sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stevana Kozomare iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Stevana Kozomare i utvrđuje se da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnotehničkim institutom u predmetu UP-1 broj 1263-2 i Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala za grad Beograd u predmetu D broj 104365 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stevan Kozomara iz Beograda podneo je, 19. decembra 2012. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 13265/11 od 8. novembra 2012. godine, istakavši da mu je povređeno "pravo na pravedno suđenje u razumnom roku" iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u ostvarivanju prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, kao i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava .

U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje tok upravnog postupka koji je pokrenut povodom zahteva podnosioca za priznavanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, uz isticanje konkretnih propusta upravnih organa i sudova u upravnom sporu koji su, po mišljenju podnosioca, uticali na njegovo neprimereno trajanje.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud ukine osporenu presudu i da mu prizna pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem sa bliže određenim stepenom uvećanja i za bliže određeni period.

Podnosilac je u dopuni ustavne žalbe od 29. aprila 2012. godine naveo da mu je rešenjem Vojnotehničkog instituta Int. broj 11/956-27 od 28. marta 2011. godine priznat staž osiguranja sa uvećanim trajanjem počev od 1. januara 2010. godine. Istakao je razloge zbog kojih smatra da je navedeno rešenje "neodrživo i ništavo", te da mu je i njime uskraćeno "pravo na pravdu i pravičnost u razumnom roku".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz priložene dokumentacije i spisa predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala za grad Beograd D broj 104365 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. aprila 2003. godine Vojnotehničkom institutu podneo zahtev za priznavanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, kao osiguraniku koji radi na naročito teškim, opasnim i za zdravlje štetnim poslovima, u smislu čl. 52. i 53. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", broj 34/ 03).

Rešenjem Vojnotehničkog instituta UP-1 broj 1263-2 od 15. maja 2003. godine odbijen je kao neosnovan navedeni zahtev podnosioca.

VP 8634 Beograd je rešenjem UP-2 broj 17-12 od 13. juna 2003. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja.

O tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj Vrhovnom vojnom sudu odlučio je Vrhovni sud Srbije, s obzirom na to da su se u periodu od 2004. do 2006. godine menjali propisi o nadležnosti sudova u upravnom sporu. Taj sud je presudom U-V 508/06 od 11. jula 2007. godine uvažio tužbu i poništio pobijano rešenje, našavši da je o zahtevu podnosioca rešavao nenadležan organ, zbog čega je predmet potrebno dostaviti organu koji rešavajući u upravnom postupku primenjuje Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Nakon što je rešenjem Ministarstva odbrane - Sektor za materijalne resurse - Uprava za odbrambene tehnologije Int. broj 576-3 od 6. marta 2008. godine poništeno po osnovu službenog nadzora prvostepeno rešenje Vojnotehničkog instituta od 15. maja 2003. godine, Vrhovni sud Srbije je presudom U. 7445/08 od 22. oktobra 2009. godine ponovo uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje, našavši da tuženi organ nije mogao da poništi prvostepeno rešenje po osnovu službenog nadzora, već je bio dužan da donese odluku o žalbi u skladu sa pravnim shvatanjima i primedbama iz ranije presude tog suda.

Ministarstvo odbrane - Sektor za materijalne resurse - Uprava za odbrambene tehnologije je aktom broj 1332-1 od 15. marta 2010. godine "postupajući" po presudi Vrhovnog sud a Srbije od 22. oktobra 2009. godine dostavilo spise predmeta Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje , kao nadležnom organu.

Podnosilac je 28. juna 2010. godine Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje podneo zahtev za priznavanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, navodeći da je "predmetni zahtev pokrenuo pre sedam godina", a da je Uprava za odbrambene tehnologije isti "namerno ili nenamerno" dostavila na nadležnost Fondu. Potom je 19. jula 2010. godine istom organu podneo urgenciju, tražeći donošenje rešenja u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala za grad Beograd je rešenjem broj 181.3-1-49/2010 od 14. jula 2011. godine odbio zahtev podnosioca od 28. juna 2010. godine. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je pribavljena potvrda Vojnotehničkog instituta od 29. juna 2010. godine iz koje proizlazi da je podnosilac od 21. marta 1979. godine, kada je primljen u službu, raspoređivan na sledeća radna mesta - mlađi istraživač, istraživač saradnik, samostalni istraživač, viši istraživač i vodeći istraživač, kao i da je uvidom u službenu evidenciju, koja se vodi u Vojnotehničkom institutu, utvrđeno da radna mesta na koja je podnosilac bio raspoređivan tokom službe nisu zapisnicima tog instituta i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje određena kao radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem. Kako tim zapisnicima navedena radna mesta nisu određena kao radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, prvostepeni organ je našao da nisu ispunjeni uslovi za priznavanje prava propisani odredbama čl. 52. i 55. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Drugostepeni organ je rešenjem broj S 58554 od 11. novembra 2011. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 13265/11 od 8. novembra 2012. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv drugostepenog rešenja. Taj sud je ocenio da je pravilno odlučio tuženi organ kada je odbio žalbu podnosioca, dajući dovoljne i na zakonu zasnovane razloge.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ( "Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da će drugostepeni organ a ko utvrdi da je prvostepeno rešenje doneo nenadležan organ, poništiti to rešenje po službenoj dužnosti i dostaviti predm et nadležnom organu na rešavanje (član 231. stav 2.).

Zakonom o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da kad nađe da osporeni upravni akt treba poništiti, sud može, ako priroda stvari to dozvoljava i ako utvrđeno činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to, presudom rešiti upravnu stvar , te da takva presuda u svemu zamenjuje poništeni akt (član 41. stav 3. ); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i, po pravilu, sam rešiti stvar presudom, te da takva presuda u svemu zamenjuje akt nadležnog organa (član 62. stav 1.).

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 i 142/14 ) propisano je: da se osiguraniku koji radi na naročito teškim, opasnim i za zdravlje štetnim radnim mestima, odnosno poslovima i osiguraniku koji radi na radnim mestima, odnosno poslovima na kojima posle navršenja određenih godina života ne može uspešno obavljati svoju profesionalnu delatnost, staž osiguranja u efektivnom trajanju računa sa uvećanim trajanjem pod uslovima utvrđenim ovim zakonom (član 52. stav 1.); da je r adno mesto, odnosno posao na kome se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem radno mesto odnosno posao na kome je rad naročito težak, opasan i štetan za zdravlje i pored toga što su primenjene sve opšte i posebne zaštitne mere utvrđene propisima (član 53,. stav 1.); da r adna mesta, odnosno poslove na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, postupak i način za njihovo utvrđivanje, kao i stepen uvećanja staža osiguranja utvrđuje ministar nadležan za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja, na predlog fonda (član 55. stav 1.).

Odredbama člana 1. tač. 1) i 2) Pravilnika o radnim mestima, odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem („Službeni glasnik RS", br. 105/03, 126/04, 93/05, 3/07, 8/07, 56/07, 23/08, 49/10, 48/11, 50/12 i 22/ 13) predviđeno je da se ovim pravilnikom utvrđuju radna mesta, odnosno poslovi (u daljem tekstu: radna mesta), na kojima je rad naročito težak, opasan i štetan za zdravlje i pored toga što su primenjene sve opšte i posebne zaštitne mere utvrđene propisima (član 53. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (u daljem tekstu: Zakon) i radna mesta, na kojima je obavljanje profesionalne delatnosti ograničeno navršenjem određenih godina života ili na kojima zbog prirode i težine posla fiziološke funkcije opadaju u toj meri da onemogućavaju njeno dalje uspešno obavljanje (član 53. stav 2. Zakona). U članu 2. pobrojana su radna mesta iz člana 1. tač. 1) i 2) ovog pravilnika, sa stepenima uvećanja staža osiguranja iz člana 1. tačka 3). Odredbama člana 9. predviđeno je: da se utvrđivanje radnih mesta iz člana 2. ovog pravilnika kod poslodavca vrši na njegov zahtev (stav 1.); da u tvrđivanje radnih mesta iz stava 1. ovog člana vrši Komisija za utvrđivanje radnih mesta kod poslodavca na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem (u daljem tekstu: Komisija za utvrđivanje radnih mesta kod poslodavca) zapisnikom (stav 3.); da Komisiju za utvrđivanje radnih mesta kod poslodavca obrazuje fond (stav 4.); da Komisija za utvrđivanje radnih mesta kod poslodavca ima tri člana, i to: jedan predstavnik fonda, jedan predstavnik poslodavca i jedan predstavnik stručne organizacije iz člana 3. stav 4. ovog pravilnika (stav 5.). U članu 10. stoji da n a zapisnik iz člana 9. stav 3. ovog pravilnika fond i poslodavac mogu dati primedbe direktoru fonda u roku od 15 dana od dana njegovog sačinjavanja. Odredbom člana 14. predviđeno je da d anom stupanja na snagu ovog pravilnika prestaje da važi Pravilnik o utvrđivanju radnih mesta, odnosno poslova na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem i o postupku i načinu za njihovo utvrđivanje ("Službeni list SRJ", br. 20/97, 48/97, 15/98, 34/98, 47/99, 48/99, 72/99, 7/00, 17/00, 26/2000, 48/00, 22/01, 51/01, 15/02, 32/02, 64/02 i 69/02).

5. Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi posebno ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, da podnosilac iznosi navode o odugovlačenju postupka od strane upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu, kao i o ukupnom trajanju postupka, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba sadrži ustavnopravne razloge koji mogu ukazivati na povredu prava na suđenje u razumnom roku, te je imao osnova da ih ocenjuje.

Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetima Vojnotehničkog institut a UP-1 broj 1263-2 i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala za grad Beograd D broj 104365 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je period bitan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku trajao od 22. aprila 2003 . godine, kada je podnosilac podneo zahtev nenadležnom organu, do 8. novembra 2012. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda, dakle, nešto duže od devet godina i šest meseci. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da se u obrazloženjima prvostepenog rešenja Fonda i osporene presude kao datum podnošenja zahteva navodi 28. jun 2010. godine, ali je našao da se ne može uzeti da je tog datuma započeo osporeni postupak. Naime, podnosilac je 28. juna 2010. godine Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje ponovo podneo zahtev za priznavanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, napominjući da je to u stvari zahtev koji je 22. aprila 2003. godine podneo vojnom organu i da je Ministarstvo odbrane u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije predmet po tom zahtevu prosledilo Fondu.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su vojni organi bili dužni samo da utvrde koji organ je nadležan da odlučuje o zahtevu podnosioca i da mu ga potom dostave, dok su nadležni organi Fonda bili dužni da utvrde da li radna mesta na kojima je podnosilac bio raspoređen tokom službe predstavljaju radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem. U pogledu značaja predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je bio nesporan interes podnosioca da se o osnovanosti njegovog zahteva odluči u razumnom roku, bez obzira na pravnu utemeljenost istog.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je u fazi rešavanja prvostepenog organa Fonda bilo uslova da podnosilac koristi pravna sredstva protiv „ćutanja uprave“, ali da ni time ne bi značajnije mogao da doprinese ubrzanju osporenog postupka , imajući u vidu njegovo ukupno trajanje.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova pre prosleđivanja predmeta nadležnom organu, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno postupanje upravnih organa i neodlučivanje, odnosno sporo odlučivanje sudova u upravnom sporu, dovelo do toga da se predmet nakon gotovo sedam godina od pokretanja postupka dostavi nadležnom organu na rešavanje. Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni vojni organ nije postupio po zahtevu podnosioca kao sa podneskom za čiji prijem nije nadlež an, već je isti meritorno rešio, dok je drugostepeni organ propustio da otkloni taj nedostatak, takođe meritorno rešavajući o žalbi. Pri tome je drugostepeni organ tek nakon druge uvažavajuće presude Vrhovnog suda Srbije, dostavio predmet nadležnom organu na rešavanje, propustivši da poništi prvostepeno rešenje doneto od strane nenadležnog organa.

S obzirom na to da se u upravnom sporu postavljalo isključivo pravno pitanje procesne prirode, Ustavni sud nalazi da se od nadležnih sudova očekivalo da znatno brže intervenišu i okončaju neizvesnost u pogledu stvarne nadležnosti organa za rešavanje konkretne upravne stvari. Ustavni sud primećuje da je Vrhovni sud Srbije, na osnovu citiranih odredaba ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, u takvim okolnostima mogao sam presudom da reši o žalbi podnosioca i da dostavi predmet nadležnom organu, pogotovo u drugom upravnom sporu kada drugostepeni organ nije postupio po obavezujućim primedbama iz ranije presude toga suda. Ustavni sud je uzeo u obzir da je promena propisa o nadležnosti sudova za odlučivanje o tužbi podnosioca ustavne žalbe objektivno uticala na trajanje prvog po redu upravnog spora, ali ne u toj meri da može opravdati nepostupanje Vrhovnog vojnog suda, Suda Srbije i Crne Gore i opisano propu štanje Vrhovnog suda Srbije da spreči odugovlačenje postupka.

Ustavni sud je, konačno, našao da je u preostalom delu osporenog postupka nadležni prvostepeni organ značajnije odstupio od zakonskog roka za donošenje rešenja o zahtevu podnosioca, dok su drugostepeni organ i Upravni sud odlučivali u okviru standarda razumnog trajanja postupka koji su prihvaćeni u ustavnosudskoj praksi.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio pred Vojnotehničkim institutom u predmetu UP-1 broj 1263-2 i Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala za grad Beograd u predmetu D broj 104365, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 11/99 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , odlučujući kao u prvom delu izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca.

6. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time što radna mesta na kojima je bio raspoređen tokom službe u Vojnotehničkom institutu nisu obuhvaćena zapisnicima o radnim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem u tom institutu, a na osnovu kojih je odlučivano o njegovom zahtevu . Podnosilac, takođe, ističe da su pomenuti zapisnici neažurni i sačinjeni od strane nestručnih lica, zbog čega nemaju nikakvu "pravnu snagu".

Ustavni sud konstatuje da je ministar za socijalna pitanja, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, doneo Pravilnik o radnim mestima, odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, kojim je, pored ostalog, propisao postupak i način utvrđivanja radnih mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem kod poslodavca. Saglasno navedenom pravilniku, da bi se staž osiguranja sa uvećanim trajanjem kod konkretnog poslodavca realizovao potrebno je da se radna mesta iz Pravilnika odrede u zapisniku o utvrđivanju radnih mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem. Polazeći od toga da se staž osiguranja sa uvećanim trajanjem računa samo za vreme efektivno provedeno na radnom mestu, koje je kao takvo, u skladu sa Pravilnikom, utvrđeno zapisnikom kod poslodavca, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe kojima se osporava postupak donošenja, kvalitet i pravni značaj zapisnika za rešavanje o pravu podnosioca, ne daju osnova za sumnju da je osporena presuda zasnovana na proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju i arbitr ernoj primeni merodavnog prava.

Ustavni sud nije razmatrao istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, imajući u vidu da je podnosilac ne obrazlaže ni jednim navodom.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se osporava rešenje Vojnotehničkog instituta Int. broj 11/956-27 od 28. marta 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe , takođe , da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da navedeno rešenje sadrži uputstvo o pravnom sredstvu, kojim je podnosilac poučen da protiv njega može izjaviti žalbu Ministarstvu odbrane - Sektor za materijalne resurse - Uprava za odbrambene tehnologije .

Kako iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije koja je uz nju dostavljena proizlazi da podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio z akonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7 ) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući takođe kao u drugom delu izreke.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti