Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog nedostatka obrazloženja odluke Vrhovnog kasacionog suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, odnosno prava na obrazloženu sudsku odluku. Vrhovni kasacioni sud je propustio da odgovori na ključne revizijske navode o prirodi usluga i početku toka roka zastarelosti, čime je odluka arbitrerna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić , dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. G . iz Beograda, kao pravnog sledbenika privrednog društva „E. P .“ d.o.o. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. G, kao pravnog sledbenika privrednog društva „E. P .“ d.o.o. Beograd i utvrđuje da je presudama Privrednog suda u Beogradu P. 7553/11 od 18. marta 2013. godine, Privrednog apelacionog suda Pž. 6295/13 od 11. februara 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 248/15 od 4. aprila 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 248/15 od 4. aprila 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6295/13 od 11. februara 2015. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „E. P .“ d.o.o. Beograd izjavilo je Ustavnom sudu, 20. decembra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presuda Privrednog suda u Beogradu P. 7553/11 od 18. marta 2013. godine, Privrednog apelacionog suda Pž. 6295/13 od 11. februara 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 248/15 od 4. aprila 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju presude donete u parničnom postupku vođenom radi isplate duga, u kome je podnosilac ustavne žalbe imao procesnu ulogu tužioca i kojima je njegov tužbeni zahtev pravnosnažno delimično usvojen.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, ukazuje da je njegov tužbeni zahtev delimično odbijen kao neosnovan, jer su sudovi pogrešno primenili odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na zastarelost potraživanja, odnosno da su pogrešno utvrdili datum od kada je rok zastarelosti počeo da teče za potraživanja po računima br. 199 i 204. Naime, podnosilac smatra da su osporene presude neobrazložene, jer ne sadrže odgovore na odlučna pitanja koja je on tokom postupka isticao, a odnose se na vrste usluga koje su fakturisane spornim računima, odnosno da li te usluge spadaju u usluge redovnog održavanja za koje su stranke ugovorile obavezu ispostavljanja računa do petog u mesecu za prethodni mesec.

Podneskom od 22. marta 2021. godine T. G . iz Beograda je obavestila Ustavni sud da je privredno društvo „E . P .“ d.o.o. Beograd brisano iz registra privrednih subjekata, a nakon sprovedenog postupka prinudne likvidacije, te da ona, kao jedini član navedenog privrednog društva sa udelom od 100%, a u skladu sa tim i pravni sledbenik podnosioca, preuzima postupak po ovoj ustavnoj žalbi. U prilog svojim navodima dostavila je potvrdu Agencije za privredne registre BD 23323/2021 od 19. marta 2021. godine.

Odredbom člana 548. stav 1. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11, 83/14 – dr. zakon, 5/15, 44/18, 95/18 i 91/19) propisano je da imovina brisanog društva postaje imovina članova društva u srazmeri sa njihovim udelima u kapitalu društva, a u slučaju ortačkog društva koje nema kapital raspodeljuje se na jednake delove između ortaka.

Imajući u vidu navedeno, a polazeći od toga da bi se naknadno naplaćenim potraživanjima uvećala imovinska masa privrednog društva da nisu nastupile pravne posledice likvidacije, Ustavni sud je ocenio da je Tatjana Grubor iz Beograda aktivno legitimisana da preuzme postupak po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, kao i u spise Privrednog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 7553/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Privrednim sudom vođen je parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv "K. B" a.d. iz Beograda, radi isplate duga od 17.562.260,45 dinara na ime pruženih usluga .

Osporenom presudom Privrednog suda P. 7553/11 od 18. marta 2013. godine, u stavu prvom izreke, ukinuto je rešenje o izvršenju tog suda Iv. 10771/11 od 1. aprila 2011. godine; u stavu drugom izreke konstatovano je da je tužba povučena za iznos od 2.022,51 dinara sa pripadajućom kamatom ; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznose od 2.586.982,94 dinara, 922.350,04 dinara, 1.870,29 dinara, 8.884,16 dinara, 3.466,82 dinara, 3.329,08 dinara i 5.067,20 dinara , sa pripadajućom kamatom na navedene iznose i po datumima dospeća bliže navedenim u tom stavu izreke; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio isplatu iznosa od 263.737,81 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom p očev od 6. aprila 2008. godine pa do isplate i iznos od 13.764.579,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom p očev od 6. aprila 2008. godine pa do isplate; stavom petim izreke obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 383.364,80 dinara.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6295/13 od 11. februara 2015. godine odbijene su neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 7553/11 od 18. marta 2013. godine u stavovima trećem, četvrtom i petom izreke.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 248/15 od 4. aprila 2016. godine je, u stavu prvom izreke, odbijena kao neosnovana revizija podnosioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6295/13 od 11. februara 2015. godine u odbijajućem delu tužbenog zahteva, a u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da iz činjeničnog stanja proizlazi: da je tuženi bio u poslovnom odnosu sa privrednim društvom "E." a.d. Beograd po osnovu ugovora o instalaciji i održavanju POS uređaja broj 12108 od 16. avgusta 2002. godine i aneksa I, II i III istog ugovora, kao i na osnovu ugovora o poslovnoj saradnji na poslovima održavanja, intervencije nabavke i popravke telekomunikacionih uređaja broj 13041 od 18. juna 2008. godine; da je 28. marta 2011. godine ugovorom o cesiji privredno društvo „E." a.d. prenelo tužiocu svoje potraživanje u iznosu od 17.562.260,45 dinara koje ima prema tuženom; da t užilac ovaj iznos potražuje od tuženog po osnovu navedena dva ugovora, kao i po osnovu ugovora o cesiji; da je tuženi obavešten 11. aprila 2011. godine o zaključenom ugovoru o cesiji; da je tuženi 10. novembra 2011. godine uplatio iznos od 2.022,51 dinar, kao deo utuženih iznosa , na račun tužioca, čime je priznao osnovanost tužbenog zahteva; da je tužilac tokom postupka povukao tužbu za iznos od 2.022,51 dinar koji se odnosi na račun broj 734 od 5. novembra 2008. godine; da je prvostepeni sud delimično usvojio tužbeni zahtev iz razloga što je potraživanje tužioca delimično zastarelo po računu broj 199 po kome su izvršene usluge zaključno sa 29. oktobrom 2007. godine, jer je tužba podneta 30. marta 2011. godine; da je delimično zastarelo i potraživanje po računu broj 204 za izvršene usluge unosa sigurnosnog dvokomponentnog „viza ključa“ po nalogu tuženog i to unos 6.917 navedenih ključeva u periodu od 3. jula 2007. do 31. decembra 2007. godine. Dalje je navedeno da, s obzirom na to da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora i više aneksa, gde je obaveza tuženog dospevala do petog u mesecu za prethodni mesec, potraživanje po računu 6poj 199 po kome su izvršene usluge zaključno sa 29. oktobrom 2007. godine zastarelo je protekom roka od tri godine iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, pre podnošenja tužbe 30. marta 2011. godine, kao i deo potraživanja po računu broj 204, i to za usluge unos a 6.917 dvokomponentnih ključeva u koje su izvršene periodu od 3. jula 2007. godine pa do 31. decembra 2007. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano : da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine, da zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu (član 374.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac navode o povredi ovog prava zasniva na tvrdnji da su sudovi delimično odbili njegov tužbeni zahtev, pogrešno nalazeći da su potraživanja po osnovu dva utužena računa zastarela, ne ispitujući pri tome sve odlučne činjenice koje je podnosilac tokom postupka isticao.

S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi tu mačili pozitivnopravne propise, te da je van njegove nadležnosti da procenjuje valjanost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud takođe ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, predstavka broj 18390/91, od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, predstavka br. 134/1996/753/952, od 19. februar a 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava: Van de Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da se tokom osporenog parničnog postupka kao osnovno sporno pitanje postavilo pitanje zastarelosti potraživanja po osnovu dva utužena računa.

Podnosilac je u reviziji izjavljenoj protiv drugostepene presude, kao i tokom postupka ukazivao da je aneksom broj I ugovora o instalaciji i održavanju POS uređaja predviđeno plaćanje po fakturi izvođača do petog u mesecu za prethodni mesec, ali samo za usluge održavanja POS uređaja na mesečnom nivou po jednom POS uređaju, a da usluge koje su fakturisane računima br. 199 i 204 ne spadaju u usluge redovnog servisiranja i održavanja, već se odnose na usluge transporta i dostave reklamnog materijala, kao i na unos dvokomponentn ih „Visa ključeva “ u kompletnu mrežu tuženog, a koje usluge su izvršene po naknadnim zahtevima tuženog i bez unapred utvrđene norme na mesečnom nivou . Podnosilac je posebno ukazao da su nakon pružanja navedenih usluga sačinjeni zapisnici i izdati utuženi računi u kojima je naveden datum dospeća obaveze tuženog, a koje je tuženi potpisao bez primedbi, te da se za ove usluge izvršiocu usluga nije mogla pripisati obaveza ispostavljanja računa do petog u mesecu za prethodni mesec.

Osporenim presudama pravnosnažno je delimično usvojen tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe za isplatu duga po utuženim fakturama. U obrazloženju revizijske presude je konstatovano da je tuženi sa pravnim prethodnikom tužioca (tužiocu je potraživanje po osnovu utuženih računa preneto ugovorom o cesiji) bio u poslovnom odnosu povodom zaključenog ugovora o instalaciji i održavanju POS uređaja, zajedno sa tri zaključena aneksa tog ugovora, kao i po osnovu ugovora o poslovnoj saradnji na poslovima održavanja, intervencije nabavke i popravke telekomunikacionih uređaja, te da je istima ugovoreno plaćanje po ispostavljenim fakturama izvođača za pružene usluge do petog u mesecu za prethodni mesec. Polazeći od toga da je tužilac usluge po računu broj 199 izvršio zaključno sa 29. oktobrom 2007. godine, a po računu broj 204 deo usluga u periodu od 3. jula 2007. do 31. decembra 2007. godine, a da je tužba podneta 30. marta 2011. godine, Vrhovni kasacioni sud je našao da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je potraživanje po osnovu ova dva računa zastarelo jer je tužba podneta nakon isteka roka iz člana 374. ZOO.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi ne daje odgovor na revizijske navode podnosioca kojima se ukazuje na drugačiju prirodu usluga koje su fakturisane spornim računima, a u skladu sa tim ne daje ni obrazloženje o tome zbog čega smatra da se i na njih odnosi ugovorna obaveza ispostavljanja računa i plaćanja istog do petog u mesecu za prethodni mesec, kao što je bio slučaj sa uslugama redovnog servisiranja i održavanja. Ovo posebno ako se ima u vidu i to da iz izvedenh dokaza proizlazi da je u spornim računima, koje je tuženi primio i bez primedbi overio svojim pečatom, jasno naveden datum kada dospeva obaveza plaćanja.

Prema mišljenju Ustavnog suda, od odgovora na ova pitanja zavisio je i odgovor na pitanje momenta od koga bi počeo da teče rok zastarelosti ovog dela potraživanja, a Vrhovni kasacioni sud je, ne baveći se navedenim okolnostima, iako je podnosilac tokom postupka na njih ukazivao, ocenio da je potraživanje zastarelo.

Kod ovakvog stanja stvari, Ustavni sud zaključuje da nedostatak obrazloženja vezanih za konkretne činjenice i okolnosti na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti za pravo podnosioca, dovodi u sumnju da je Vrhovni kasacioni sud, iznoseći razloge za svoju odluku, razmotrio sve specifične i bitne okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita, nezavisno od toga kakav bi bio njegov konačan zaključak.

Stoga je, po oceni Ustavnog suda, nerazmatranje pitanja koja su od ključnog značaja za ocenu osnovanosti predmetnog zahteva podnosioca dovelo do povrede prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu usvojio u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, u tački 2. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 248/15 od 4. aprila 2016. godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6295/13 od 11. februara 2015. godine .

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknute povred u prava na imovinu iz člana 58 . Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava .

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog nedostatka obrazloženja odluke Vrhovnog kasacionog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti