Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 19 godina. Utvrđena je povreda prava i dosuđena naknada nematerijalne štete zbog izuzetne neefikasnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. G. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. G. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. G. iz B. je 3. marta 2011. godine, preko punomoćnika, Đ. M, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 12369/92.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da predmetni parnični postupak traje skoro 20 godina i da za takvo neefikasno postupanje sudova nema opravdanja, te da joj je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, posebno imajući u vidu da se radi o predmetu u kojem se ne raspravlja neko složeno pravno pitanje. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i traži naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6/10 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Lj. G, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 1. septembra 1992. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog DD za osiguranje „D“, radi naknade štete. Predmet je zaveden pod brojem P. 12369/92.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 18. januara 1995. godine doneo presudu P. 12369/92, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da tužilji plati određeni iznos, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka. Ustvani sud napominje da je do donošenja ove prvostepene presude postupak mirovao tri meseca u periodu od 29. oktobra 1993. godine, s obzirom na to da tužilja niti njen punomoćnik nisu pristupili na zakazano ročište, a tuženi je tražio mirovanje. Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9063/95 od 8. decembra 1995. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 8534/95. Posle zakazanih pet ročišta, koja nisu održana bez krivice podnositeljke ustavne žalbe, tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe je urgirala za ubrzanje postupka. Na ročištu od 17. juna 1997. godine odlučeno je da postupak počne iznova zbog promene postupajućeg sudije. Narednih osam ročišta nije održano, a na ročišt u od 29. juna 2000. godine naloženo je veštačenje grafologa. U međuvremenu je ponovo promenjen postupajući sudija, a narednih osam ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije i nedolaska veštaka. Naredna tri ročišta nisu održana, s obzirom na to da tužilja nije pristupala na ročišta zbog bolesti, a trebalo je da bude saslušana kao parnična stranka. Na ročištu održanom 31. marta 2003. godine izveden je dokaz saslušanjem svedoka i veštaka, a veštaku je naloženo da dopuni veštačenje. Veštak je svoj nalaz dopunio dana 9. maja 2003. godine. Posle zakazanih, ali neodržanih devet ročišta, ročište zakazano za 28. mart 2006. godine nije održano zbog promene postupajućeg sudije. Nakon četiri neodržana ročišta, na ročištu održanom dana 20. novembra 2006. godine Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 8534/95 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da joj na ime naknade štete isplati određeni iznos (stav prvi izreke), i obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove parničnog postupka (stav drugi izreke).

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5120/07 od 3. aprila 2007. godine vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka – dostavljanja ovlašćenja punomoćnika tuženog za zastupanje u tom postupku. Pošto je tuženi dostavio traženo punomoćje, Prvi osnovni sud u Beogradu je 4. septembra 2009. godine dostavio spise predmeta Okružnom sudu u Beogradu. Viši sud u Beogradu, koji je posle promene mreže sudova preuzeo nadležnost Okružnog suda u Beogradu u konkretnom predmetu, je presudom Gž. 15728/10 od 21. decembra 2011. godine potvrdio osporenu prvostepenu presudu i odbio žalbu tuženog kao neosnovanu. Punomoćnik tužilje je drugostepenu presudu primio 24. januara 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničn om postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovu parnicu, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 1. septembra 1992. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je drugostepena presuda kojom je okončana punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe dostavljena dana 24. januara 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja parničnog postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala preko 19 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, postupanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnositeljku, devetnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da pravno pitanje koje je trebalo raspraviti u ovoj parnici nije naročito složeno, kao i da se dokazni postupak na kraju sveo na dva veštačenja, od kojih je jedno dopunjeno, te na saslušanje tri svedoka, i da stoga nije bio naročito obiman, pa svakako nije iziskivao ovoliko dugo trajanje.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe koja je bila tužilja u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud nalazi da je ona svojim ponašanjem u neznatnoj meri doprinela ovako dugom trajanju parničnog postupka. Naime, postupak je njenom krivicom mirovao tri meseca, a za svih 19 i po godina, samo pet ročišta je bilo odloženo njenom krivicom. Imajući u vidu i činjenicu da je podnositeljka u više navrata urgirala za ubrzanje postupanja nadležnih sudova (5. jula 1993. godine i 6. maja 1997. godine), Ustavni sud je ocenio da je ona u neznatnoj meri doprinela trajanju predmetnog postupka, te da se stoga ovako dugo trajanje osporenog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Prvog opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe 1. septembra 1992. godine do septembra 2009. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu radi postupanja po žalbi podnositeljke. Ovo po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuje da navedeni prvostepeni sud u predmetnom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe Lj. G, zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznos u od 1 .700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, kao i doprinos podnositeljke trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.