Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za podelu bračne sutekovine, koji je trajao skoro 17 godina. Sud je utvrdio pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog prekomerne dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milke Simin iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milke Simin i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5199/06 (prvobitno P. 10029/93) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Milke Simin izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1312/10 od 15. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milka Simin iz Novog Sada je podnescima od 23. juna 2009. godine i 24. novembra 2010. godine izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu 5199/06 (prvobitno P. 10029/93) i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1312/10 od 15. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi od 23. juna 2009. godine, izjavljenoj preko punomoćnika Branislave Inić Jašarević, advokata iz Novog Sada, podnositeljka navodi da je 29. decembra 1993. godine pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pokrenula parnični postupak radi utvrđenja i podele sutekovine, nakon razvoda braka sa tuženim, a da postupak za 17 godina još uvek nije okončan; da je u tom periodu prvostepeni sud doneo pet presuda, od kojih su četiri ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a peta presuda postala pravosnažana, da je protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1629/08 od 17. marta 2009. godine podnositeljka izjavila reviziju, o kojoj još uvek nije odlučeno, te da je ovakvim postupanjem povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. U dopuni ustavne žalbe od 24. novembra 2010. godine, izjavljenoj preko punomoćnika Dejane Spasojević Ivančić, advokata iz Novog Sada, dati su iscrpni navodi o toku osporenog parničnog postupka, koji je okončan donošenjem presude Vrhovog kasacionog suda Srbije Rev. 1312/10 od 15. septembra 2010. godine, protiv koje je izjavljena ustavna žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi da je presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje i da utvrdi pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao i naknadu troškova sastavljanja ustavne žalbe.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnositeljki žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5199/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Milka Simin (udata Tomić) iz Novog Sada, podnositeljka ustavne žalbe, je 29. decembra 1993. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu radi utvrđenja i podele sutekovine, sa predlogom za određivanje privremene mere, protiv tuženog Željka Tomića iz Kaća, u to vreme supružnika podnositeljke, koja je zavedena pod brojem P. 10029/93. Podnošenju ove tužbe je prethodilo pokretanje brakorazvodnog postupka od strane Željka Tomića pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8509/93. Podnositeljka ustavne žalbe je tužbenim zahtevom tražila da sud utvrdi da su ona i Željko Tomić po osnovu bračne sutekovine vlasnici u jednakim delovima: na nekretnini upisanoj u zemljišnoknjižni uložak br. 2785, katastarska opština Veternik, parcela br. 3397 površine 46a 40m2, dosadašnje vlasništvo Željka Tomića u 580/4640 idealnih delova, na teretnom vozilu marke „Mercedes" L-406 DG/29 registarske oznake SO-999-84 i putničkom vozilu marke „FORD - MUSTANG TURBO" registarske oznake NS-381-577 i da odredi podelu zajedničke imovine prodajom iste putem javne dražbe u sudskom izvršnom postupku, te podelom ostvarene kupoprodajne cene, po odbitku troškova postupka, u skladu sa suvlasničkim delovima stranaka. Takođe je tražila da sud donese privremenu meru kojom bi tuženom zabranio otuđenje i opterećenje predmetne nepokretnosti i otuđenje, opterećenje i korišćenje navedenih vozila do pravnosnažnog okončanja postupka.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom postupku je održano 7. februara 1994. godine, a punomoćnik tužilje je tražio rok od 15 dana radi provere i dostavljanja adrese tuženog, koja je proverena i putem izveštaja Ministarstva unutrašnjih poslova. Tuženi je u podnesku od 28. marta 1994. godine naveo da bračnu sutekovinu čine i pokretne stvari navedene u njegovom podnesku, sa predlogom da na njima sud utvrdi susvojinu sa po 1/2 idealnog dela parničnih stranaka. Opštinski sud u Novom Sadu je 15. marta 1994. godine doneo rešenje P. 10029/93 kojim je usvojio predlog za izdavanje privremene mere. Prvostepeni sud je na saglasan predlog stranaka koje su pristupile sudu 31. marta 1994. godine doneo rešenje kojim se privremena mera izdata 15. marta 1994. godine stavlja van snage u delu u kome se zabranjuje korišćenje vozila marke FORD - Mustang turbo, dok u preostalom delu zabrane tuženom otuđenja i opterećenja navedenog vozila ostaje na snazi.

Ročište zakazano za 30. mart 1994. godine nije održano, zbog štajka advokata, a na ročištu održanom 16. maja 1994. godine, na saglasan predlog stranaka, postupak je prekinut do pravnosnažnog okončanja brakorazvodnog postupka. Tužilja je 7. novembra 1994. godine podnela predlog prvostepenom sudu za nastavak postupka, koji je prvostepeni sud usvojio rešenjem P. 181/95 donetim na ročištu 23. decembra 1994. godine.

Sledeće ročište, 17. februara 1995. godine, je odloženo, jer stranke nisu pristupile, već samo njihovi punomoćnici (tužilja je bila sprečena da pristupi zbog bolesti). Tužilja je preinačila (proširila) svoj tužbeni zahtev podneskom od 8. marta 1995. godine, a zatim i podneskom od 6. juna 1995. godine, kada je predložila i donošenje privremene mere. Na ročištu održanom 12. aprila 1995. godine, tuženi je podigao protivtužbu sa zahtevom da sud donese presudu kojom se utvrđuje da je tuženi-protivtužilac suvlasnik na idealnoj polovini stvari pobrojanih u podnesku od 5. aprila 1994. godine, a po osnovu bračne sutekovine, te predložio donošenje privremene mere. Na ročištu od 14. juna 1995. godine punomoćnik tuženog je precizirao protivtužbu sa prethodnog ročišta, na ročištu održanom 20. septembra 1995. godine prvostepeni sud je, na predlog tužilje, odlučio da ponovo od SUP-a Novi Sad zatraži izveštaj da li je protiv tuženog nakon 3. jula 1995. raspisana bilo kakva potraga; ročište 10. novembra 1995. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

U toku 1996. godine održana su dva ročišta, oba u odsustvu tuženog i njegovog punomoćnika. Na ročištu 22. januara 1996. godine saslušana je tužilja kao parnična stranka i sud je odlučio da sledeće ročište zakaže pismenim putem, po dobijanju dokumentacije koju je tužilja najavila. Tužilja je dokumentaciju dostavila podneskom od 5. februara 1996. godine, podneskom od 25. marta 1996. godine predložila saslušanje tri svedoka (T.P, M. M. i M. G. R.), a na zahev suda, podneskom od 24. juna 1996. godine navela okolnosti na koje predlaže saslušanje svedoka. Podneskom od 16. septembra 1996. godine tužilja je obavestila prvostepeni sud o novim adresama tuženog. Na ročištu 16. oktobra 1996. godine saslušana su tri predložena svedoka, a tužilja je predložila i saslušanje četvrtog svedoka M. C. na narednom ročištu.

Ročište zakazano za 22. januar 1997. godine nije održano zbog nedostatka dokaza o pozivanju tuženog i njegovog punomoćnika, a s obzirom da tuženi izbegava prijem poziva, sud je odlučio da ga pozove putem oglasne table. Sva dalja ročišta do donošenja prve prvostepene presude su održana u odsustvu tuženog i njegovog punomoćnika. Na ročištu 23. marta 1997. godine saslušana je tužilja kao parnična stranka i zaključena glavna rasprava. Tužilja je zatim, podneskom od 9. aprila 1997. godine predložila prvostepenom sudu ponovno otvaranje rasprave radi dopune dokaznog postupka, koji predlog je Opštinski sud u Novom Sadu usvojio rešenjem P. 181/95 od 25. aprila 1997. godine. Sledeće ročište je održano posle sedam i po meseci, 10. decembra 1997. godine, a punomoćnik tužilje je tražio rok od osam dana radi preciziranja tužbenog zahteva, što je i učinio podneskom od 10. februara 1998. godine.

Na ročištu 25. maja 1998. godine punomoćnik tužilje je ponovo tražio rok od osam dana za preciziranje tužbenog zahteva i dostavljanje novih dokaznih predloga. Podnesak tužilje od 29. juna 1998. godine je stigao uoči samog ročišta 1. jula 1998. godine, a u njemu je tužilja precizirala tužbeni zahtev u odnosu na podnesak od 10. februara 1998. godine u pogledu zalihe robe u zajedničkoj prodavnici bivših supružnika u Ključu i dala i alternativni tužbeni zahtev koji se odnosi samo na predmetnu nepokretnost. Na ročištu 1. jula 1998. godine tužilja je predložila saslušanje svedoka P. B, jer nije u mogućnosti da dostavi dokumentaciju u pogledu kupovine određene robe. Ročište 23. septembra 1998. godine nije održano, jer tužilja, ni svedok nisu pristupili, a na ročištu 18. novembra 1998. godine je saslušan svedok P. B.

Tužilja je podneskom od 26. januara 1999. godine dostavila adresu tuženog u Republici Srpskoj, ročište 2. marta 1999. godine zakazano pred novim postupajućim sudijom nije održano u saglasnosti sa tužiljom, a sud je rešio da se tuženi pozove na adrese iz podneska od 26. januara 1999. godne, a kasnije saglasno odredbama Zakona o parničnom posutpku. Ročište 14. juna 1999. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a na ročištu 30. juna 1999. godine tužilja je precizirala tužbeni zahtev u smislu alternativnog zahteva iz podneska od 29. juna 1998. godine i glavna rasprava je zaključena.

Opštinski sud u Novom Sadu je doneo prvu prvostepenu presudu P. 181/95 od 30. juna 1999. godine posle pet i po godina od podnošenja tužbe, kojom je usvojio precizirani tužbeni zahtev tužilje-protivtužene sa ročišta od 30. juna 1999. godine. Presudom je utvrdio da je tužilja-protivtužena vangruntovni vlasnik predmetne nekretnine i to 580/4640 idealnih delova, dosadašnje vlasništvo tuženog-protivtužioca, te je isti dužan trpeti da se tužilja-protivtužena uknjiži kao vlasnik u zemljišnim knjigama u 1/1 dela označenog idealnog dela nekretnine, a precizirani protivtužbeni zahtev tuženog odbio i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv ove presude tuženi je 17. septembra 1999. godine izjavio žalbu, a tužilja je 11. novembra 1999. godine dostavila odgovor na žalbu. Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3185/99 od 17. februara 2000. godine vratio predmet prvostepenom sudu, radi sprovođenja izviđnih radnji na okolnost blagovremenosti žalbe, a rešenjem Gž. 754/2000 od 30. marta 2000. godine usvojio žalbu tuženog, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 181/95 od 30. juna 1999. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Okružni sud u Novom Sadu je ukinuo prvostepenu presudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka - zbog toga što je sud bio nepropisno sastavljen, sudeći kao pojedinac u sporu u kome je zbog njegove vrednosti nadležno da sudi veće, što je u donošenju presude sudelovao sudija koji nije sudelovao na glavnoj raspravi od 24. marta 1997. godine, kada je rasprava prvi put zaključena, što je rasprava ponovo otvorena rešenjem od 25. aprila 1997. godine od strane sudije pojedinca, iako je odluku o ponovnom otvaranju glavne rasprave moglo doneti samo veće, te su sva raspolaganja stranaka nakon nezakonitog otvaranja glavne rasprave nedozvoljena i protivna odredbama Zakona o parničnom postupku. Okružni sud je naložio prvostepenom sudu da otkloni navedene bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postuku, tako što će doneti odluku saglasno odredbi člana 304. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a ako to više nije moguće postupiće po odredbama člana 72. tada važećeg Sudskog poslovnika iz 1993. godine.

Nakon dostavljanja drugostepenog rešenja 14. juna 2000. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je nastavio raspravu pred istim sudijom kao predsednikom veća i održao ročište 13. septembra 2000. godine na kome je saslušao stranke, a na sledećem ročištu 15. decembra 2000. godine zaključio glavnu raspravu, s obzirom na to da tuženi nije dostavio dokaze koje je najavio na prethodnom ročištu. Na predlog tuženog u podnesku od 20. decembra 2000. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je doneo rešenje P. 3547/00 od 28. februara 2001. godine o ponovnom otvaranju glavne rasprave, radi dopune činjeničnog stanja. U nastavku postupka su održana ročišta 11. aprila, 13. juna, 24. oktobra i 24. decembra 2001. godine, na kojima su saslušani svedoci naknadno predloženi od strane tuženog i tužilje i zaključena rasprava. Međutim, istog dana, prvostepeni sud je doneo rešenje P. 3547/00 od 24. decembra 2001. godine o ponovnom otvaranju glavne rasprave. U nastavku postupka je postupao novi, treći predsednik veća, koji je zakazao tri ročišta 16. juna, 11. septembra i 13. novembra 2002. godine, od kojih ročište 11. septembra 2002. godine nije održano iz razloga na strani tuženog. Opštinski sud u Novom Sadu je doneo drugu prvostepenu presudu P. 3547/00 13. novembra 2002. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje u celosti, odbio protivtužbeni zahtev i obavezao tuženog da naknadi troškove postupka drugoj strani.

Protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3547/2000 od 13. novembra 2002. godine tuženi je izjavio žalbu 30. januara 2003. godine, a Okružni sud u Novom Sadu je doneo rešenje Gž. 1499/03 od 22. maja 2003. godine, kojim je usvojio žalbu i ukinuo ožalbenu presudu radi izrade otpravka presude donete na zapisniku o većanju i glasanju od 25. aprila 1997. godine. Naime, Okružni sud u Novom Sadu je našao da prvostepeni sud nije postupio po nalozima iz rešenja tog suda Gž. 754/2000 od 30. marta 2000. godine, te je drugostepeni sud, rešavajući o žalbi tuženog, razgledao zapisnik o većanju i glasanju od 24. marta 1997. godine i utvrdio da je u njemu, nakon što je doneta presuda kojom se "utvrđuje da je bračna sutekovina u jednakim delovima", naznačeno i da se glavna rasprava otvara, iako se nakon donete odluke o predmetu spora, rasprava više ne može otvoriti, te je naložio prvostepenom sudu da pristupi izradi presude donete tokom većanja i glasanja 24. marta 1997. godine. Ovo rešenje je dostavljeno prvostepenom sudu 10. septembra 2003. godine, a 10. novembra 2003. godine je dostavljeno rešenje Gž. 1499/2003 od 3. novembra 2003. godine o ispravci datuma označenog u izreci rešenja od 22. maja 2003. godine.

Postupajući po rešenju Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1499/2003 od 22. maja 2003. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je doneo treću presudu P. 181/95 od 28. novembra 2003. godine, kojom je odbio predlog za izdavanje privremene mere i utvrdio bračnu sutekovinu u jednakim delovima na stvarima navedenim u izreci, kao i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv ove presude žalbu su izjavile obe stranke 18, odnosno 19. decembra 2003. godine, a žalbe sa spisima su dostavljene Okružnom sudu u Novom Sadu 18. februara 2004. godine. Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 918/2004 od 17. novembra 2004. godine usvojio žalbu tuženog, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1818/95 od 28. novembra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a žalbu tužilje je odbacio kao nedozvoljenu. Okružni sud u Novom Sadu je ukinuo ožalbenu presudu zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i naložio prvostepenom sudu da izvede nove dokaze predložene u žalbi i nakon toga donese novu odluku vodeći računa o pravilnoj primeni materijalnog prava. Drugostepeno rešenje je dostavljeno Opštinskom sudu u Novom Sadu 22. decembra 2004. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su ročišta 16. marta, 18. maja i 7. septembra 2005. godine na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, čitanjem spisa i dokumentacije u spisima, nakon čega je rasprava zaključena. Opštinski sud u Novom Sadu je četvrtom presudom P. 9637/04 od 7. septembra 2005. godine usvojio preinačeni tužbeni zahtev tužilje sa ročišta od 7. septembra 2005. godine, odbio protivtužbeni zahtev tuženog i obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 17. oktobra 2005. godine, a žalba sa spisima je dostavljena Okružnom sudu u Novom Sadu 15. decembra 2005. godine. Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 6169/05 od 7. juna 2006. godine usvojio žalbu tuženog, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9637/04 od 7. septembra 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Okružni sud u Novom Sadu je ukinuo ožalbenu presudu zbog bitnih povreda odredaba Zakona o parničnom postupku. Naime, drugostepeni sud je našao da prvostepeni sud nije postupio po nalogu iz njegovog rešenja Gž. 918/04 od 17. novembra 2004. godine da se činjenično stanje u ovom sporu upotpuni i pravilno utvrdi, o čemu je dao iscrpne i obrazložene razloge, a našao je i da su razlozi navedeni u presudi nejasni i protivrečni i da u odlučnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava i zapisnika i samih tih isprava.

U ponovnom prvostepenom postupku Opštinski sud u Novom Sadu je zakazao šest ročišta - 30. avgusta, 7. novembra i 20. decembra 2006. godine, te 21. februara, 12. aprila i 11. decembra 2007. godine. Prva tri ročišta nisu održana, od čega dva zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a jedno zbog sprečenosti punomoćnika tužilje (7. novembra 2006. godine). Na ročištu 11. decembra 2007. godine odbijen je zahtev punomoćnika tužilje za dodeljivanje naknadnog roka za stavljanje daljih dokaznih predloga i zaključena glavna rasprava. Petom presudom P. 5199/06 od 11. decembra 2007. godine, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev, delimično usvojio protivtužbeni zahtev, u preostalom delu odbio tužbeni i protivtužbeni zahtev i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv ove presude tužilja i tuženi su 12. marta 2008. godine izjavili žalbe, koje su dostavljene drugostepenom sudu 18. marta 2008. godine. Okružni sud u Novom Sadu je našao da je ožalbena presuda doneta uz nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnom primenom materijalnog prava, te je primenom odredbe člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku zakazao glavnu raspravu i odlučio o žalbama parničnih stranaka, tako što je presudom Gž. 1629/2008 od 17. marta 2009. godine delimično usvojio žalbe tužilje i tuženog i ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5199/2006 od 11. decembra 2007. godine, odbio tužbeni zahtev tužilje i protivtužbeni zahtev tuženog i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1629/2008 od 17. marta 2009. godine tužilja je 11. maja 2009. godine izjavila reviziju, koja je dostavljena Vrhovnom sudu Srbije 10. jula 2009. godine. O reviziji je odlučeno presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1312/10 od 15. septembra 2010. godine, kojom je revizija tužilje izjavljena protiv navedene presude Okružnog suda u Novom Sadu odbijena kao neosnovana. Presuda je dostavljena punomoćniku podnositeljke 28. oktobra 2010. godine. U obrazloženju revizijske presude se navodi: da u postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju sud pazi po službenoj dužnosti, da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilan zaključak drugostepenog suda kada je odbio tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je vlasnik nepokretnosti bliže opisane u stavu drugom izreke pobijane presude; da su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani, o čemu revizijski sud daje obrazložene razloge. U obrazloženju se, takođe, ukazuje da se u preostalom delu revizijom tužilje ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, kada se najpre kao revizijski razlog navodi "netačno utvrđeno činjenično stanje", a zatim i obrazlaže, a da to nije dozvoljen razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredba člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Kako su odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudkse kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je, pored ostalog: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da tužba treba da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 106.) (član 186.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.); da će drugostepeni sud rešenjem ukinuti prvostepenu presudu ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka (član 354.) i vratiti predmet istom prvostepenom sudu ili će ga ustupiti nadležnom prvostepenom sudu radi održavanja nove glavne rasprave, te da će u ovom rešenju drugostepeni sud odlučiti i koje se sprovedene radnje zahvaćene bitnom povredom odredaba parničnog postupka, ukidaju (član 369. stav 1.); da ako drugostepeni sud u sednici veća ili na raspravi nađe da radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja treba utvrditi nove činjenice ili izvesti nove dokaze, ukinuće prvostepenu presudu i vratiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje (član 370. stav 3.); da ako se prvostepena presuda ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, navešće se u čemu se sastoje nedostaci u utvrđivanju činjeničnog stanja, odnosno zašto su nove činjenice i dokazi važni i od uticaja za donošenje pravilne odluke (član 375. stav 3.); da je prvostepeni sud dužan da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svom rešenju (član 377.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10, st. 1. i 2.); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 398. stav 2.); da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 261. stav 2. tačka 9) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 399.). Članom 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) je propisano: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.) i da izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivaće Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku tužba podneta 29. decembra 1993. godine, a da je okončan dostavljanjem revizijske presude podnositeljki ustavne žalbe 28. oktobra 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do njegovog okončanja predmetni parnični postupak trajao 16 godina i deset meseci i našao je da ovakvo trajanje parničnog postupka očigledno premašuje standarde razumnog trajanja sudskog postupka usvojene kako u praksi ovog suda, tako i međunarodnih sudova za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se odlučuje za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju radilo o sporu znatne složenosti, s obzirom da je predmet spora bilo utvrđivanje udela supružnika u zajedničkoj imovini stečenoj u toku braka, a tužbeni i protivtužbeni zahtevi su obuhvatili kako nepokretnu, tako i obimnu pokretnu imovinu stranaka, da se u toku spora pojavio veći broj činjeničnih, a zatim i pravnih pitanja na koja je sud trebalo da odgovori, da je u tom cilju prvostepeni sud izveo dokazni postupak koji je obuhvatio upoznavanje sa relativno obimnom dokumentacijom, saslušanje većeg broja svedoka, te saslušanje parničnih stranaka. Međutim, po oceni Ustavnog suda ova pitanja, ipak, nisu bila takve prirode da opravdavaju tako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je pitanje utvrđivanja udela u bračnoj tekovini u odnosu na bivšeg bračnog druga od nesumnjivog značaja za podnositeljku ustavne žalbe i da je podnositeljka nesumnjivo imala interesa za efikasno rešavanje spora.

Ustavni sud je utvrdio da je ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, takođe, u određenoj meri doprinelo trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, tužilac u parničnom postupku je dužan da u tužbi, pored ostalog, navede određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima zasniva zahtev i dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, te da po mogućnosti uz tužbu dostavi sve dokaze. Naime, bez obzira na to što stranke mogu u toku cele glavne rasprave da iznose nove činjenice i da predlažu nove dokaze, postupanjem stranke u skladu sa navedenom obavezom nesumnjivo utiče na efikasnost postupka. Podnositeljka ustavne žalbe je, međutim, svojim preinačavanjem tužbenog zahteva, te neblagovremenim predlaganjem i dostavljanjem dokaza i sama više puta doprinela trajanju postupka. Tako, iako je podnositeljka podnescima iz marta i juna 1995. godine precizirala tužbeni zahtev, punomoćnik podnositeljke je tek na ročištu 22. januara 1996. godine najavio dostavljanje određenih pismenih dokaza, što je učinjeno 5. februara 1996. godine, a zatim je predloženo saslušanje svedoka podnescima od 25. marta i 24. juna 1996. godine. Punomoćnik podnositeljke je, takođe, nakon donošenja odluke suda o ponovnom otvaranju glavne rasprave, po predlogu podnositeljke od 9. aprila 1997. godine, na sledećem ročištu, održanom posle osam meseci, zatražio rok od osam dana radi preciziranja tužbenog zahteva (što je učinio podneskom kroz dva meseca), a na sledećem ročištu od 25. maja 1998. godine ponovo tražio rok za preciziranje tužbenog zahteva i dostavljanje novih dokaznih predloga. Takođe, bilo je i slučajeva dostavljanja podnesaka tužilje neposredno pre ročišta (podnesak od 29. juna 1998. godine) i odlaganja ročišta iz razloga na strani tužilje (23. septembra 1998. godine, 7. novembra 2007. godine). Osim toga, po shvatanju Ustavnog suda, period od 16. maja do 7. novembra 1994. godine, tj. od prekida postupka na saglasan predlog stranaka do podnošenja predloga tužilje prvostepenom sudu za nastavak postupka, ne može biti stavljen na teret suda.

Međutim, bez obzira na ovaj doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka, ocenjujući ponašanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je nerazumno dugo trajanje parničnog postupka u predmetu P. 5199/06 uzrokovano prvenstveno neodgovarajućim postupanjem nadležnih sudova, a, pre svega, Opštinskog suda u Novom Sadu. Tako je prvostepeni sud, nakon zaključenja glavne rasprave 24. marta 1997. godine, 25. aprila 1997. godine doneo rešenje o ponovnom otvaranju glavne rasprave, a ročište zakazao kroz sedam i po meseci; nakon zaključenja glavne rasprave 15. decembra 2000. godine, rešenje o ponovnom otvaranju glavne rasprave je doneto dva puta - prvi put dva meseca posle podnošenja predloga stranke, 28. februara 2001. godine, a zatim istog dana kada je rasprava ponovo zaključena, 24. decembra 2001. godine, što sve ukazuje na nedelotvorno i neefikasno postupanje suda.

Međutim, Ustavni sud nalazi da se doprinos Opštinskog suda u Novom Sadu neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka ogleda posebno u činjenici da je prvostepeni sud četiri puta donosio prvostepene presude koje su ukidane od strane Okružnog suda u Novom Sadu, i to: zbog povrede odredaba parničnog postupka (presuda P. 181/95 od 30. juna 1999. godine), zbog toga što prvostepeni sud nije postupio po nalogu drugostepenog suda za otklanjanje bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz rešenja Gž. 754/2000 od 30. marta 2000. godine, kojim je prethodna presuda ukinuta (presuda P. 3547/00 od 13. novembra 2002. godine), zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (presuda P. 181/95 od 28. novembra 2003. godine), a zatim zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, tj. zbog toga što prvostepeni sud nije postupio po nalogu iz drugostepenog rešenja Gž. 918/04 od 17. novembra 2004. godine, kojim je ukinuta prethodna presuda da upotpuni i pravilno utvrdi činjenično stanje. Ustavni sud ukazuje da, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5199/06 (prvobitno P. 10029/93) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da je u ustavnoj žalbi istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odrebama člana 90. Zakona.

U vezi sa troškovnikom za sastav ustavne žalbe koji je naveden u podnescima, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

6. U vezi sa navodom podnositeljke da joj je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1321/10 od 15. septembra 2010. godine povređeno pravo na pravično suđenje, u ustavnoj žalbi se navodi da u odnosu na odredbe Porodičnog zakona, koje uređuju pravni režim zajedničke imovine, u toku parničnog postupka "sud nije dobro cenio činjenice oko podele imovine, a kamoli da je cenio činjenice da je podnositeljka ustavne žalbe više doprinosila tokom trajanja bračne zajednice i da je njen udeo u zajedničkoj imovini veći u odnosu na tuženog", zbog čega podnositeljka "smatra da je oštećena i da su njena prava u utvrđenju sutekovine povređena". Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje koje se u ustavnoj žalbi navodi. Naime, ustavna žalba sadrži paušalnu ocenu pravilnosti utvrđenja i ocene činjeničnog stanja u konkretnom parničnom postupku, koja predstavlja izraz podnositeljkinog subjektivnog shvatanja o postupanju nadležnog suda, a ne i dokaz o povredi njenog prava osporenom revizijskom presudom. Ovo posebno, imajući u vidu da nepravilno utvrđeno činjenično stanje po samom Zakonu o parničnom postupku ne predstavlja razlog iz koga se može izjaviti revizija, te Vrhovni kasacioni sud pri donošenju osporene presude nije ni mogao da razmatra ove navode revizije, a na šta je ukazao i u obrazloženju revizijske presude. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1321/10 od 15. septembra 2010. godine odbacio, zbog toga što nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje, kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti