Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu M. L. zbog nerazumno dugog stečajnog postupka nad preduzećem „L.“ AD. Podnosiocu je utvrđena povreda prava na imovinu i dosuđena naknada nematerijalne i materijalne štete zbog neizvršenja potraživanja iz radnog odnosa.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9710/2020
27.11.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Dragana Kolarić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. L. iz Golubinaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. L. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu St. 30/19 (ranije predmet St. 5/15).

2. Utvrđuje se pravo M. L. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu St. 30/19 (ranije predmet St. 5/15). Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Utvrđuje se pravo M. L. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu St. 30/19 (ranije predmet St. 5/15), umanjenom za iznose koji su po tom osnovu isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuje se ustavna žalba M. L. izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici St. 30/19 od 24. februara 2020. godine i od 1. aprila 2020. godine.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. L. iz Golubinaca, podneo je 4. juna 2020. godine, preko punomoćnika D. Ć, advokata iz Stare Pazove, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku vođenom pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu St. 30/19, kao i protiv rešenja Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici St. 30/19 od 24. februara 2020. godine i od 1. aprila 2020. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36. i 58. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je u predmetnom stečajnom postupku prijavio svoje potraživanje iz radnog odnosa prema AD „L.“, Stara Pazova, u stečaju, dosuđeno pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 695/03 od 16. oktobra 2003. godine; da mu je potraživanje priznato, ali nije u celosti izmireno; da je stečajni postupak neopravdano dugo trajao, da je rešenjem od 25. avgusta 2015. godine stečajni postupak okončan nad stečajnim dužnikom, ali je nastavljen nad stečajnom masom koju su činila rezervisana sredstva na ime potraživanja dva poverioca povodom kojih su vođeni parnični postupci; da je i postupak nad stečajnom masom trajao dugo; da su nakon isplate navedenih poverilaca preostala sredstva u visini od 30.000.000,00 dinara, ali sud nije usvojio zahteve stečajnih poverilaca, bivših radnika, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe da se ta sredstva iskoriste za isplatu preostalih potraživanja ovih poverilaca, već su iz tog iznosa isplaćena potraživanja Republike Srbije i Agencije za osiguranje depozita.

Podnosilac je istakao zahteve za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih, a neisplaćenih potraživanja u stečajnom postupku, kao i za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

Podneskom od 2. oktobra 2020. godine podnosilac je proširio ustavnu žalbu na rešenja Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici R4 st. 56/20 od 18. juna 2020. godine i Privrednog apelacionog suda Rž st. 2628/20 od 4. avgusta 2020. godine, kojima je odbijen njegov prigovor radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka i odbačena kao nedozvoljena žalba izjavljena protiv rešenja o odbijanju prigovora. Podnosilac navodi da su mu i navedenim rešenjima povređena označena ustavna prava, budući da je Privredni apelacioni sud usvojio žalbe skoro svih stečajnih poverilaca, bivših radnika i utvrdio im povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, na koji način je podnosioca doveo u bitno različit položaj u odnosu na te stečajne poverioce.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljene dokaze, kao i dopise Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici Su VIII -441/2023 od 16. juna 2023. godine, Su VIII - 44 36/2024-1 od 14. januara 2025. godine, dopisa Ministarstva privrede broj 023-02-00157/2023-05 od 12. aprila 2023. godine i dopisa Osnovnog suda u Staroj Pazovi Su VIII 48-10/25 od 12. maja 2025. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici St. 1350/1997 od 29. decembra 1997. godine pokrenut je prethodni postupak za utvrđivanje uslova za otvaranje stečajnog postupka nad privrednim društvom „L." AD Stara Pazova, dok je na ročištu koje je održano 29. oktobra 2003. godine, sud doneo rešenje kojim je otvoren postupak stečaja nad stečajnim dužnikom i za stečajnog upravnika je imenovan Miodrag Smoljanović. Svoja potraživanja je prijavilo 120 pravnih lica i 1211 fizičkih lica, koja su ispitana na ispitnom ročištu i dva dopunska ispitna ročišta i priznata.

Rešenjem od 19. avgusta 2005. godine stečajno veće je donelo odluku da se postupak okonča bankrotstvom jer niko od ovlašćenih predlagača nije podneo uredan plan reorganizacije.

Imovina stečajnog dužnika koju su činile nepokretnosti, pokretna imovina (razne mašine) i akcije, prodavana je u periodu od 2004. godine do 2014. godine i stečajni upravnik je odmah po izvršenim prodajama, odnosno unovčenju imovine vršio deobu stečajne mase radi namirenja razlučnih poverilaca i stečajnih poverilaca kroz delimične deobe.

Pravnosnažnim rešenjima St. 1350/97 od 25. septembra 2006. godine, od 4. decembra 2006.godine i od 12. februara 2007.godine, određena je delimična deoba radi namirenja stečajnih poverilaca 2, 3. i 4. isplatnog reda.

Stečajni poverioci 2. i 3. isplatnog reda namireni su u 100% iznosu. Na osnovu rešenja od 25. septembra 2006. godine stečajni poverioci 4. isplatnog reda namireni su u visini od 35% njihovih utvrđenih potraživanja. Na osnovu rešenja od 4. decembra 2006. godine stečajni poverioci istog isplatnog reda namireni su u visini od 10% preostalog iznosa njihovih utvrđenih potraživanja. Zaključno sa 12. februarom 2007.godine, kroz delimična namirenja, stečajni poverioci 4. isplatnog reda namireni su sa 46,2%. U drugoj polovini 2013. godine unovčena je preostala imovina.

Na osnovu pravnosnažnog rešenja o glavnoj deobi St. 2/2010 od 3. juna 2014. godine namirena su potraživanja samo stečajnih poverilaca 4. isplatnog reda - Agencije za osiguranje depozita, Beograd u iznosu od 7.660.351,38 dinara i Republike Srbije u iznosu od 560.396,71 dinara, jer su sredstva bila dovoljna za namirenje njihovih potraživanja i to samo sa procentom namirenja od 3,19 %, za razliku od ostalih poverilaca 4. isplatnog reda koji su namireni sa 46,2 % svojih utvrđenih potraživanja.

Rešenjem Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici St. 5/15 godine od 25. avgusta 2015. godine, nad stečajnim dužnikom „L." AD, u stečaju iz Stare Pazove zaključen je postupak stečaja, utvrđeno je da su rezervisana sredstva u visini od 35.000.000,00 dinara za potraživanja stečajnog poverioca „L. H.“ Minhen koje je osporeno u stečajnom postupku, povodom koga se vodio parnični postupak pred Privrednim sudom u Novom Sadu, određeno je da se stečajni postupak nastavlja u odnosu na stečajnu masu stečajnog dužnika koju čine sredstva rezervisana do okončanje parničnog postupka koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu po tužbi tužioca „L. H.“ Minhen za namirenje ovog stečajnog poverioca, zatim sredstva rezervisana do okončanja parničnog postupka koji se vodi pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 288/2015, po tužbi stečajnog poverioca „N.“ DOO, Novi Sad za namirenje ovog stečajnog poverioca i sredstva rezervisana za troškove postupka i da će stečajnu masu u navedenim parnicama do njihovog okončanja, zastupati stečajni upravnik Mitar Bursać iz Iriga. Nakon pravnosnažnosti rešenja o zaključenju stečaja stečajni dužnik „L.“ AD, u stečaju iz Stare Pazove brisan je iz registra privrednih subjekata 3. novembra 2015. godine i na taj način je prestao da postoji kao pravno lice. Stečajna masa nije registrovana, jer Zakonom o stečajnom postupku obaveza registracije stečajne mase nije bila predviđena, a rešenjem o zaključenju stečaja je određena kao sledbenik prava i obaveza stečajnog dužnika samo za potrebe parničnih postupaka koji nisu bili okončani u vreme zaključenja stečaja, da bi se navedene parnice mogle nastaviti i okončati.

Nakon okončanja navedenih parničnih postupaka rešenjem St. 5/2015 godine od 6. marta 2017. godine stečajnom upravniku je odobreno da isplati pravnosnažno utvrđena potraživanja navedenih poverilaca u skladu sa rešenjem o glavnoj deobi. Stečajni upravnik je isplatu izvršio 17. maja 2017. godine i o tome je obavesti sud.

Stečajni upravnik je nakon namirenja poverilaca „L. H.“, Minhen i „N.“ DOO, Novi Sad, namirio u celosti i troškove nastale nakon zaključenja stečaja i 20. septembra 2019. godine je podneo sudu predlog za deobu po zaključenju stečajnog postupka sa nacrtom rešenja za deobu, u kom je naveo da su, po namirenju poverilaca i troškova postupka, iz iznosa koji je bio rezervisan po rešenju o zaključenju stečaja za namirenje potraživanja ovih poverilaca, preostala sredstva u iznosu od 30.420.147,85 dinara, a da je od zaključenja stečaja, na iznos rezervisanih sredstava, ostvaren prihod od kamate u iznosu od 4.400.978,07 dinara. Ukupan iznos od 34.821.125,92 dinara smatra se naknadno pronađenom imovinom i predložio je da se deoba sprovede u skladu sa rešenjem o glavnoj deobi tako što bi iznos od 33.928.048,14 dinara, umanjen za nagradu stečajnog upravnika po osnovu deobe po zaključenju stečaja, utvrđenu u odnosu na iznos koji predstavlja naknadno pronađenu imovinu, ravnomerno bio raspoređen stečajnim poveriocima kojim je isplata izvršena po rešenju o glavnoj deobi, odnosno stečajnim poveriocima 4. isplatnog reda - Agencija za osiguranje depozita i Republika Srbija, koji su, za razliku od ostalih poverilaca 4. isplatnog reda, namireni sa 3,19% svojih utvrđenih potraživanja. Nacrt rešenja za deobu po zaključenju stečajnog postupka objavljen je na oglasnoj tabli suda 31. oktobra 2019. godine i na isti je prigovor podneo stečajni poverilac 4. isplatnog reda, Z. Š. Prigovor stečajnog poverioca stečajni sudija je odbio rešenjem St. 30/19 od 22. novembra 2019. godine i stečajnom upravniku je odobrena isplata raspoloživih sredstava na predloženi način.

Rešenje stečajnog sudije o deobi po zaključenju stečajnog postupka St. 30/19 od 22. novembra 2019. godine stečajno veće je potvrdilo rešenjem St. 30/19 od 30. januara 2020. godine, osim u odnosu na odluku o utvrđivanju nagrade stečajnog upravnika, koja je ukinuta sa obrazloženjem da o nagradi stečajnog upravnika treba da bude odlučeno na ročištu. Na ročištu koje je održano 24. februara 2020. godine doneta je ista odluka o nagradi stečajnog upravnika i time je postupak deobe po zaključenju stečaja okončan.

U predmetnom stečajnom postupku podnosilac ustavne žalbe, M.L, je bio stečajni poverilac 2. i 4. isplatnog reda sa ukupno priznatim potraživanjem od 117.753,60 dinara, od čega mu je zaključno sa 12. februarom 2007. godine isplaćeno 80.390,89 dinara, a njegovo potraživanje koje nije namireno u postupku stečaja iznosi 37.362,71 dinara.

Potraživanje podnosioca ustavne žalbe utvrđeno je presudom na osnovu priznanja Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 695/03 od 16. oktobra 2003. godine.

Iz dopisa Ministarstva privrede broj 023-02-00157/2023-05 od 12. aprila 2023. godine proizlazi da je privredno društvo „L." AD Stara Pazova započelo postupak svojinske transformacije 28. januara 1998. godine. Ministarstvo za privredu i privatizaciju je u postupku kontrole zakonitosti postupka svojinske transformacije, rešenjem broj: 24-1/97-23 od 5. marta 2003. godine, verifikovalo procenjenu ukupnu vrednost osnovnog kapitala A.D. I. „L." iz Stare Pazove, posle završenog prvog kruga svojinske transformacije, sticanje akcija po osnovu upisa, koja na dan 16. novembra 1998. godine, iznosi 221.230.419,00 dinara, i to sa sledećom strukturom: a) akcijski kapital u iznosu od 125.468.019,00 dinara, koji se sastoji od akcijskog kapitala po prethodnim zakonima u iznosu od 41.451.219,00 dinara, FOND PIO u iznosu od 17.978.400,00 dinara, akcijski kapital podeljen u prvom krugu svojinske transformacije u iznosu od 66.038.400,00 dinara i b) preostali društveni kapital koji se prenosi Akcijskom fondu Republike Srbije u iznosu od 95.762.400,00 dinara, iskazan u 39.901 akcija. Izdavanjem rešenja od 5. marta 2003. godine postupak svojinske transformacije (privatizacije) akcionarskog društva I. „L.“ iz Ctape Pazove je okončan, od kog datuma društvo ne posluje većinskim društvenim kapitalom.

Iz dopisa Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici VIII Su-44 36/2024-1 od 14. januara 2025. godine Ustavni sud je utvrdio da je prema izveštaju o ekonomsko-finansijskom stanju stečajnog dužnika AD „L.“ Stara Pazova na dan 30. septembra 2003. godine (stečajni postupak je otvoren 29. oktobra 2003. godine) struktura kapitala preduzeća bila: 1) akcije sa pravom upravljanja iznosile su 48,59% od čega je Novosadska banka imala 3,51%; Fond za razvoj 3,51%; zaposleni 11,71 %, a akcije po osnovu upisa čine 29,85% kapitala preduzeća; 2) akcije bez prava upravljanja iznose 51,41 % od čega Fond PIO ima 8,13 %, a Akcijski fond 43,29% kapitala preduzeća.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud zaključuje da, uprkos činjenici da je 5. marta 2003. godine postupak svojinske transformacije (privatizacije) akcionarskog društva I. „L.“ iz Ctape Pazove okončan, od kog datuma društvo ne posluje većinskim društvenim kapitalom, struktura kapitala stečajnog dužnika u momentu otvaranja stečajnog postupka upućuje na zaključak da ovo privredno društvo nije uživalo dovoljnu institucionalnu samostalnost u odnosu na državu.

Rešenjem Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici R4 st. 56/20 od 18. juna 2020. godine odbijen je kao neosnovan, pored ostalih, i prigovor podnosioca ustavne žalbe radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu St. 30/19, jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 5. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, budući da je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „L.“ AD Stara Pazova okončan još rešenjem St. 5/15 od 25. avgusta 2015. godine, stečajna masa nije registrovana i određena je kao sledbenik stečajnog dužnika samo u pravima i obavezama u odnosu na potraživanja poverilaca koji su vodili parnice koje nisu okončane u vreme zaključenja stečaja, zbog čega postupak St. 30/19 nad stečajnom masom nije sastavni deo postupka koji je vođen od 1997. godine.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž st. 2628/20 od 4. avgusta 2020. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici R4 St. 56/20 od 18. juna 2020. godine, jer je podneta nakon okončanja postupka.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž st. 801/20 od 25. maja 2020. godine delimično je usvojena žalba više predlagača – bivših radnika stečajnog dužnika „L.“ AD Stara Pazova, preinačeno rešenje Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici R4 st. 10/20, usvojen prigovor i utvrđeno da je predlagačima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici St. 30/19.

Iz dopisa Osnovnog suda u Staroj Pazovi Su VIII 48-10/25 od 12. maja 2025. godine Ustavni sud je utvrdio da taj sud ne raspolaže podacima o tome da je M. L. iz Golubinaca vodio postupak za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici St. 30/19.

4. Odlučujući o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu St. 30/19, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj Sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Ustavni sud ukazuje da je postupak nad stečajnim dužnikom „L.“ AD Stara Pazova započeo 29. oktobra 2003. godine, isti je nad stečajnim dužnikom okončan rešenjem Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici St. 5/15 od 25. avgusta 2015. godine i nastavljen nad stečajnom masom, dok je rešenjem St. 30/19 od 24. februara 2020. godine, koje je postalo pravnosnažno 1. aprila 2020. godine zaključen postupak deobe po zaključenju stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom, što znači da je trajao preko 17 godina, pri čemu u navedenom periodu utvrđeno potraživanje podnosioca iz radnog odnosa nije u celosti namireno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu St. 30/19, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 1/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Stanković protiv Srbije, predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine, a koja se odnosi na obavezu “Republike Srbije za propuste da izvrši pravnosnažne domaće presude donete protiv društvenih/državnih preduzeća, kao i pitanje visine naknade nematerijalne štete utvrđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku“. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

Ustavni sud je u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja, na sednici održanoj 4. juna 2020. godine doneo Odluku Už-277/2017 i na sednici održanoj 17. decembra 2020. godine doneo Odluku Už-7309/2018 (objavljene na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku RS“, br. 102/20 i 6/21).

6. Analizirajući navode ustavne žalbe u delu u kom je podnosilac tražio naknadu materijalne štete, iako se formalno nije pozvao na povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je razmatrao povredu navedenog prava, imajući u vidu da su se njegov zahtev odnosio na iznos potraživanja iz radnog odnosa koji mu je priznat kao stečajnom poveriocu, a nije u celosti isplaćen u stečajnom postupku. Ustavni sud je ocenio da, propust nadležnih sudova da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca ustavne žalbe u stečajnom postupku, a protiv stečajnog dužnika koji u vreme nastanka potraživanja nije uživalo dovoljnu institucionalnu samostalnost u odnosu na državu, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu njegovog prava na mirno uživanje imovine iz člana 58. stav 1. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena sudskim odlukama (sličan stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine). Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio i u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim Sremskoj Mitrovici u predmetu St. 30/19 umanjenim za iznose koji su po tom osnovu isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

8. Odlučujući o povredi označenih prava u odnosu na osporena rešenja Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici St. 30/19 od 24. februara 2020. godine i od 1. aprila 2020. godine, Ustavni sud konstatuje da je navedenim rešenjima pravnosnažno okončan postupak deobe po zaključenju stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom.

Ustavni sud pre svega ukazuje da odluka suda kojom se okončava postupak stečaja ne predstavlja akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama stranaka u postupku, te da se ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava.

Ovaj pravni stav Ustavni sud je zauzeo u svojoj ranijoj praksi.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je u tački 4. izreke, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju rešenje Privrednog apelacionog suda Rž st. 2628/20 od 4. avgusta 2020. godine kojim je odbačena kao nedozvoljena žalba predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici R4 st. 56/20 od 18. juna 2020. godine, kao i rešenje Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici R4 st. 56/20 od 18. juna 2020. godine kojim je odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca radi ubrzavanja stečajnog postupka koji je vođen pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu St. 30/19, Ustavni sud ukazuje da bi, polazeći od toga da je podnosilac u ustavnoj žalbi takođe istakao zahtev za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, o kome je odlučio Ustavni sud, razmatranje ustavne žalbe izjavljene protiv navedenih rešenja bilo bespredmetno.

10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 5. izreke.

11. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti