Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od skoro 15 godina i dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. I. iz V, Barajevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. januara 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. I. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16509/12 (ranije predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3756/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. I. iz V, Barajevo, je 19. decembra 2016. godine, preko punomoćnika D. N, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16509/12.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je predmetni postupak započeo 24. decembra 2001. godine, podnošenjem tužbe radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju i da je okončan nakon 15 godina, donošenjem revizijske presude, te mu je zbog prekomerne dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16509/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Lj. L. je 25. decembra 2001. godine podnela tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Z. M, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između tužilje i njene pok. sestre S. L, kao primalaca izdržavanja i tuženog kao davaoca izdržavanja. Predmet je dobio broj P. 3756/01.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano deset ročišta na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, između ostalog, ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o korišćenju stana koji je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, i saslušan je veći broj svedoka dok tri ročišta nisu bila održana, i to: jedno na zahtev tuženog, a dva iz procesnih razloga.

Tuženi je 22. februara 2002. godine podneo protivtužbu radi utvrđenja prava svojine na stanu i iseljenja i rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3757/01 od 6. marta 2002. godine spojene su parnice po tužbi P. 3757/01 i po protivtužbi P. 535/02 i odlučeno je da će se predmet dalje voditi pod brojem P. 3757/01. Protivtužbeni zahtev je preciziran 25. februara 2008. godine.

Zakonski naslednici pok. S. L, kao primaoca izdržavanja, pored tužilje, D. U, Ž. U, M. I, ovde podnosilac ustavne žalbe, i A. I. su 20. januara 2003. godine podneli tužbu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, a 3. avgusta 2004. godine su tražili poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju.

Tužilja Lj. L. je preminula 30. oktobra 2005. godine i kao njeni pravni sledbenici određeni su M. I, ovde podnosilac ustavne žalbe i A. I. koji su već kao pravni sledbenici pok. S. L. 20. januara 2003. godine podneli tužbu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 69260/10 od 11. juna 2010. godine, koja je ispravljena rešenjem istoga suda P. 69260/10 od 14. aprila 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih kojim je traženo da se raskine ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 11. septembra 1996. godine između pok. Lj. L. i njene sestre pok. S. L, s jedne strane i tuženog Z. M, s druge strane, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu III-3R. 656/96, zbog neispunjenja obaveza od strane tuženog iz navedenog ugovora; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih kojim je traženo da se poništi navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju; u stavu trećem izreke usvojen je protivtužbeni zahtev pa je utvrđeno da je tuženi-protivtužilac na osnovu navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju stekao pravo svojine na spornom stanu, što su tužioci-protivtuženi dužni trpeti i priznati; u stavu četvrtom izreke usvojen je protivtužbeni zahtev pa su obavezani tužioci-protivtuženi da se isele sa svim licima i stvarima iz stana i da ga ispražnjenog od lica i stvari predaju u posed tuženom-protivtužiocu; u stavu petom izreke obavezani su tužioci-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 164.250,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude stranke su izjavile žalbe, i to tužilac protiv prvostepene presude u celini, a tuženi protiv stava četvrtog izreke presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3952/11 od 21. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih-protivtužilaca i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 69260/10 od 11. juna 2010. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 69260/10 od 14. aprila 2011. godine u stavu drugom njene izreke; u stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom njene izreke i spisi predmeta su u ukinutom delu vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su dva ročišta i presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16509/12 od 13. marta 2013. godine, ispravljeni rešenjem istoga suda P. 16509/12 od 4. juna 2013. godine, u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se raskine ugovor o doživotnom izdržavanju zbog neispunjenja obaveza od strane tuženog iz navedenog ugovora; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju; u stavu trećem izreke usvojen je protivtužbeni zahtev pa je utvrđeno da je tuženi na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju stekao pravo svojine na spornom stanu, što bi tužioci bili dužni priznati i trpeti; u stavu četvrtom izreke usvojen je protivtužbeni zahtev, pa su obavezani tužioci da se sa svim licima i stvarima isele iz spornog stana, te ga ispražnjenog od lica i stvari predaju u posed tuženom; u stavu petom izreke obavezani su tužioci da tuženom solidarno isplate iznos od 298.500,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Nakon održane rasprave, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 806/14 od 23. marta 2015. godine, u stavu prvom izreke, ukinuta je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16509/12 od 13. marta 2013. godine, ispravljena rešenjem istoga suda P. 16509/12 od 4. juna 2013. godine; u stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, pa je raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 11. septembra 1996. godine između pok. Lj. L. i pok. S. L. i tuženog-protivtuženog Z. M, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu III-3R 656/96 zbog neispunjenja obaveza iz navedenog ugovora od strane tuženog-protivtužioca; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je na osnovu navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju tuženi-protivtužilac stekao pravo svojine na spornom stanu što bi tužioci bili dužni trpeti i priznati, te protivtužbeni zahtev kojim je tražio da se obavežu tužioci da se isele sa svim licima i stvarima iz spornog stana i da mu ispražnjen od lica i stvari predaju navedeni stan i posed, kao i zahtev kojim je tražio da se obavežu tužioci da mu naknade troškove parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke odbačena je tužba u delu kojim je traženo da se poništi navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju; u stavu petom izreke obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka; u stavu šestom izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog parničnog postupka.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 294/16 od 8. juna 2016. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 806/14 od 23. marta 2015. godine, ispravljena rešenjem istoga suda Gž. 806/14 od 24. juna 2015. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razloga za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe pravnog prethodnika podnosioca 25. decembra 2001. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od 14 i po godina pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom predstavlja prekomerno trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud na koji je prvu meritornu odluku doneo nakon osam i po godina od podnete tužbe.

Međutim, ostali postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali u redovnim rokovima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao dve godine, drugi prvostepeni postupak je trajao nepunu godinu, drugi žalbeni postupak je trajao dve godine, dok je postupak pred revizijskim sudom trajao godinu dana.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, a ispitujući njegovo ponašanje, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju parnice.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak u određenoj meri bio složen jer je postupajući sud odlučivao o tužbi i o protivtužbi, odnosno o više tužbenih i protivtužbenih zahteva, zatim, na strani tužilačke strane učestvovalo je više lica i tokom postupka je bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja. Međutim ni navedena složenost postupka nije opravdanje za trajanje parnice od 14 i po godina.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6509/12 (ranije predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3756/01), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja predmetnog postupka, u koji se računa period stupanja u parnicu podnosioca, konstatovanu složenost predmeta spora, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju se žalio i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Isti stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti