Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu privrednog društva, poništivši presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da je sud proizvoljno sabrao zaposlene koji su dobrovoljno otišli sa onima proglašenim za tehnološki višak, pogrešno zaključujući o obavezi donošenja programa za rešavanje viška.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2622/19 od 4. juna 20 20. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2622/19 od 4. juna 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2413/18 od 2. novembra 2018. godine.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tač ke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „P.“ d.o.o. Beograd je, 6. oktobra 20 20. godine, preko punomoćnika S. B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2622/19 od 4. juna 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Vrhovni kasacioni sud na arbitreran način poistovetio zaposlen e koji su prihvatili stimulativne otpremnine sa 1 8 zaposlenih koji su za tehnološki višak proglašeni na osnovu Odluke o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova od 1. februara 2010. godine; da je prema Programu rešavanja viška zaposlenih, čiji je jedini kriterijum bio dobrovoljnost, prestao radni odnos 75 zaposlenih, uz isplatu stimulativne otpremnine; da je Vrhovni kasacioni sud sabrao navedeni broj zaposlenih sa onima koji su za tehnološki višak proglašeni Odlukom o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova od 1. februara 2010. godine, na koji način je došao do zaključka da je kod podnosioca ustavne žalbe, po osnovu tehnološkog viška, prestao radni odnos 93 zaposlenih, što je zahtevalo prethodno donošenje Programa rešavanja viška zaposlenih ; da se dobrovoljni prestanak radnog odnosa i prestanak po osnovu tehnološkog viška međusobno isključuju; da obaveza poslodavca da primeni odgovarajuće kriterijume kod proglašenja viška postoji samo kada se organizaciona promena ogleda u smanj enju broj a izvršilaca, ne i u slučaju kada se pojedini poslov i ukidaju, što je reč u konkretnom slučaju.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu. Takođe je predloženo da Ustavni sud odloži izvršenje osporene presude Vrhovnog kasacionog suda.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

D. T . iz Beograda je 30. aprila 2010. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja generalnog direktora i zamenika generalnog direktora tuženog broj 25 23/XV od 5. marta 2010. godine, kojim je utvrđeno da je usled organizacionih promena prestala potreba za radom tužioca, kao i broj 25 37/XV od 8. marta 2010. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj 742 od 24. decembra 200 7. godine, uz zahtev za vraćanje na rad i raspoređivanje na poslove na kojima je po navedenom ugovoru radio .

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1736/16 od 22. marta 201 8. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca za poništaj navedenih odluka tuženog i vraćanje na rad, dok je u pogledu obaveze tuženog da tužioca rasporedi na poslove na kojima je do otkaza radio tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 2413/18 od 2. novembra 2018. godine odbio žalbu kao neosnovanu, te je navedena prvostepena presuda u celini potvrđena.

Vrhovni kasacioni sud je 4. juna 20 20. godine doneo osporenu presudu Rev2. 2622/19, kojom je reviziju tuž enog odbio kao neosnovanu .

U obrazloženju osporene revizijsk e presud e je , pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bi o zaposle n kod tužen og na poslovima zamenik šefa odseka u vikend DESK-u; da je tuženi Elaboratom o strukturnim promenama II faza – novembar 2009. godine od 19. novembra 2009. godine utvrdio da je na dan 1. jula 2009. godine ostalo 461 zaposlenih, te da će završetkom druge faze strukturnih promena broj zaposlenih biti smanjen za 20%; da je tuženi 27. novembra 2009. godine usvojio Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova (u daljem tekstu: Pravilnik od 27. novembra 2009. godine), kojim je na nivou društva smanjen broj sistematizovanih radnih mesta sa 504 na 356; da je tuženi obaveštenjem pozvao zaposlene da se prijave za dobrovoljni socijalni program; da je 28. decembra 2009. godine donet Program rešavanja viška zaposlenih (u daljem tekstu: Program), kojim je konstatovano da je na dan njegovog donošenja 442 zaposlen ih na neodređeno vreme ; da je 9. decembra 2009. godine 75 zaposlenih dalo saglasnost da bude proglašeno viškom; da tužilac nije dao takvu saglasnost ; da je Odlukom tuženog broj 167 od 1. februara 2010. godine (u daljem tekstu: Odluka od 1. februara 2010. godine) utvrđeno da 18 zaposlenih predstavljaju višak, a usled prestanka potrebe za obavljanjem određenih poslova; da je Odlukom od 1. februara 2010. godine konstatovano da je kod tuženog nad dan donošenja 372 zaposlenih na neodređeno vreme i da je, u cilju utvrđivanja viška zaposlenih, formirana Komisija za primenu kriterijuma za određivanje viška zaposlenih i Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge odgovarajuće poslove; da su obe komisije utvrdile da je kod tuženog prestala potreba za radom 18 zaposlenih i da ne postoji mogućnost njihovog premeštaja na druge poslove, niti mogućnost prekvalifikacij e i dokvalifikacij e; da je članom 5. Odluke od 1. februara 2010. godine konstatovano da zaposleni na poslovima koji su prestali da postoje ili na poslovima na kojima je smanjen broj izvršilaca, a Komisija za primenu mera premeštaja nije pronašla mogućnost njihovog raspoređivanja, predstavljaju višak; da je među njima i tužilac, koji je sa srednjom stručnom spremom obavljao poslove zamenika šefa odseka vikend DESK-a; da je, polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključio da je tuženi bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, u skladu sa odredbama člana 153. Zakona o radu, jer je usvajanjem Elaborata o strukturnim promenama , kojim je bilo utvrđeno da će završetkom druge faze strukturnih promena broj zaposlenih biti smanjen za 20% , kao i Pravilnika od 27. novembra 2009. godine, u kome je naveden tačan broj izvršilaca, tuženi morao da zna i broj zaposlenih koji predstavljaju višak; da kako tuženi nije doneo program rešavanja viška zaposlenih, a broj zaposlenih koji predstavljaju višak iznosi 93, računajući i zaposlene koji su se dobrovoljno prijavili da budu tehnološki višak, uz isplatu stimulativne otpremnine, te 18 zaposlenih koji su proglašeni viškom uz isplatu zakonske otpremnine, prvostepeni sud je zaključio da su osporena rešenja nezakonita; da to i iz razloga što komisija tuženog, prilikom utvrđivanja ko je od zaposlenih višak, nije razmatrala mogućnost premeštaja i rada tužioca na neko drugo sistematizovano radno mesto i nije primenila kriterijume kod raspoređivanja zaposlenih na nova sistematizovana radna mesta, zbog čega nisu postojali uslovi da se tužilac oglasi tehnološkim viškom.

U obrazloženju ove presude se dalje navodi: da je drugostepeni sud u svemu prihvatio razloge koje je u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva izneo prvostepeni sud, nalazeći da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje materijalno pravo pravilno primenjeno; da Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom tuženog neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, iz razloga što je drugostepeni sud pravilno zaključio da je prvostepeni sud doneo pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku; da je tuženi proces organizacionih promena započeo usvajanjem Pravilnika od 27. novembra 2009. godine, kojim je broj sistematizovanih radnih mesta smanjen sa 504 na 356, i to ukidanjem pojedinih poslova i smanjenjem broja izvršilaca na pojedinim poslovima; da iz toga nesumnjivo sledi da je tuženi imao saznanja i jasno opredeljenje da broj zaposlenih koji će postati višak nadilazi kvotu koja je, saglasno odredbama člana 153. Zakona o radu i člana 70. tada važećeg Kolektivnog ugovora tuženog, generisala obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih, sa obaveznom sadržinom kao u članu 155. stav 1. Zakona o radu; da je nakon realizacije Programa, kada je prestao radni odnos 75 zaposlenih uz dobrovoljni pristanak, tuženi doneo Odluku od 1. februara 2010. godine, kojom je utvrdio da je, usled organizacionih promena koje su ogledaju u ukidanju pojedinih poslova i smanjenju broj izvršilaca na pojedinim poslovima, prestala potreba za radom 18 zaposlenih, među kojim je bio i tužilac; da pravilno nižestepeni sudovi zaključuj u da je evidentno svim zaposlenima radni odnos prestao po istom osnovu – kao višku zaposlenih, zbog čega je bez značaja da li je jedan deo njih dobrovoljno prihvatio da bude proglašen viškom uz isplatu otpremnine, a drugi nije, jer se svi oni moraju posmatrati u ukupnom broju ; da je stoga tuženi imao obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih, kao i da opredeli kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih; da tuženi nije primenom odgovarajućih kriterijuma utvrdio ko će od zaposlenih sa ukinutih radnih mesta, među njima i tužilac, biti raspoređen na upražnjena radna mesta u okviru nove sistematizacije, čime je propustio da zaposlene izloži konkurenciji prilikom raspoređivanja na nova radna mesta; da čak i u situaciji kada usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestaje potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme u manjem broju od kvote propisan e odredbama člana 153. Z akona o radu, kada poslodavac nema obavezu da donese program rešavanja viška zaposlenih pre nego što zaposlenima otkaže ugovor o radu, odluka o otkazu ugovora o radu ne može biti posledica voluntarizma, već je poslodavac, kada prestane potreba za obavljanjem određenog posla, dužan da primeni odgovarajuće kriterijume koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tzv. tehnološki višak na ukinutim radnim mestima; da u konkretnom slučaju, odluka tuženog o otkazu ugovora o radu ne sadrži objašnjenje po kojim kriterijumima tužilac predstavlja višak, odnosno, kako je utvrđeno da je baš za radom tužioca prestala potreba; da u rešenju kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu nije naveden razlog otkaza – ukidanje radnog mesta, što ga , takođe , čini nepravilnim i nezakonitim .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) (u daljem tekstu: ZOR) , koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje deset zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme, 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme, 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme, te da je program dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca (član 153.); da je poslodavac dužan da, pre donošenja programa, u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje, preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih (član 154.); da program naročito sadrži - razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih, ukupan broj zaposlenih kod poslodavca, broj, kvalifikacionu strukturu, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak i poslove koje obavljaju, kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, mere za zapošljavanje ( premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, nepuno radno vreme ali ne kraće od polovine punog radnog vremena i druge mere), sredstva za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja viška zaposlenih i rok u kome će biti otkazan ugovor o radu (član 155. stav 1.); da je sindikat iz člana 154. ovog zakona dužan da dostavi mišljenje na predlog programa u roku od 15 dana od dana dostavljanja predloga programa, a da je republička organizacija nadležna za zapošljavanje dužna da, u roku iz stava 1. ovog člana, dostavi poslodavcu predlog mera u cilju da se spreče ili na najmanju meru smanji broj otkaza ugovora o radu, odnosno obezbedi prekvalifikacija, dokvalifikacija, samozapošljavanje i druge mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih i da je poslodavac dužan da razmotri i uzme u obzir predloge republičke organizacije nadležne za zapošljavanje i mišljenje sindikata, i da ih obavesti o svom stavu u roku od osam dana (član 156.).

Opštim kolektivnim ugovorom („Službeni glasnik RS“, br. 50/08, 104/08 – Aneks I i 8/09 – Aneks II) bilo je propisano da se ovim kolektivnim ugovorom, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz oblasti rada i radnih odnosa, postupak izmena i dopuna, međusobni odnosi učesnika ovog kolektivnog ugovora, kao i druga pitanja od značaja za zaposlenog i poslodavca ( član 1.) , te da se ovaj kolektivni ugovor neposredno primenjuje ( član 2.). U Glavi VII Opšteg kolektivnog ugovora koja nosi naslov – „Višak zaposlenih“, u čl. 38 -40, bilo je propisano: da određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba vrši nadležni organ poslodavca, primenom kriterijuma utvrđenih zakonom i kolektivnim ugovorima, te da se kriterijumi primenjuju po redosledu utvrđenom ovim kolektivnim ugovorom; da se rezultati rada utvrđuju na osnovu ostvarenih učinaka prema utvrđenim normativima i standardima rada, a ako kod poslodavca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zasnovane na elementima kvaliteta obavljenog posla, samostalnosti u radu i inovacija, efikasnosti prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada, kao i dužini neplaćenih odsustava, a vezano za izvršavanje poslova radnog mesta, plana rada i drugih pokazatelja; da se rezultati rada utvrđuju za period od najmanje godinu dana, a ako zaposleni ostvaruju jednake razultate rada, pr imenjuju se dopunski kriterijumi. Odredbama člana 41. bili su propisani dopunski kriterijumi – 1. broj članova porodice koji ostvaruju zaradu, pri čemu prednost imaju zaposleni sa manjim brojem članova porodice koji ostvaruju zaradu, 2. dužina radnog staža, pri čemu prednost imaju zaposleni sa dužim radnim staže m, 3. zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove uže porodice, pri čemu prednost ima zaposleni, ako on ili član njegove uže porodice boluje od težeg obolenja, prema nalazu nadležnog zdravstvenog organa, 4. broj dece na školovanju, pri čemu prednost ima zaposleni koji ima više dece na školovanju, pri čemu zaposlenoj ženi sa detetom do dve godine života, čiji je ukupan mesečni prihod po članu domaćinstva do visine minimalne zarade, ne može prestati radni odnos po osnovu prestanka potrebe za njenim radom.

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje na proizvoljnost ocene Vrhovnog kasacionog suda da je podnosilac ustavne žalbe , u konkretnom slučaju, morao da donese program rešavanja viška zaposlenih, kao i da je prilikom premeštaja zaposlenih u okviru nove sistematizacije bio dužan da primeni odgovarajuće kriterijume, uključujući i zaposlene koji su radili na poslovima koj e je Pravilnik od 27. novembra 2009. godine ukinuo.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti ovih navoda, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. U konkretnom slučaju se sa aspekta prava na obrazloženu sudsku odluku o sporava odluk a revizijskog suda, kojom se potvrđuje pravnosnažana odluka, tačnije, odluk e nižestepenih sudova (u prvom i drugom stepenu). Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju Ustavni sud prihvata, u takvoj pravnoj situaciji je neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižestepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Suština obrazloženja osporene revizijske presude ogleda se u stanovištu Vrhovnog kasacionog suda da je donošenje Elaborata o strukturnim promenama II faza – novembar 2009. godine od 19. novembra 2009. godine, kojim je bilo utvrđeno da će završetkom druge faze strukturnih promena broj zaposlenih kod podnosioca ustavne žalbe biti smanjen za 20% , imalo za posledicu obavezu podnosioca ustavne žalbe da programom rešavanja viška zaposlenih obuhvati sve zaposlene koji u okviru tih promena postaju višak, a ne samo one koji su se za to dobrovoljno opredelili, uz isplatu stimulativne otpremnine. Vrhovni kasacioni sud , dakle, smatra da je proces organizacionih promena započet usvajanjem Pravilnika od 27. novembra 2009. godine, kojim je broj sistematizovanih radnih mesta, ukidanjem pojedinih poslova i smanjenjem broja izvršilaca na pojedinim poslovima, smanjen sa 504 na 356, iz čega nesumnjivo sledi da je podnosilac ustavne žalbe imao saznanja da broj zaposlenih koji će posta ti višak nadilaz i kvotu koja generiše obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, nakon izmene sistematizacije, tačnije 28. decembra 2009. godine, doneo Program koji je kao jedini kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih predvideo dobrovoljni pristanak, a kao jedini način rešavanja viška zaposlenih utvrdio prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine. Program je donet pošto se 9. decembra 2009. godine 75 zaposlenih izjasnilo da pristaje na to da im radni odnos prestane uz isplatu otpremnine. Izjašnjenje zaposlenih je, dakle, prethodilo donošenju Programa. Po shvatanju Ustavnog suda, za opciju dobrovoljnog proglašenja tehnološkim viškom uz isplatu otpremnine mogli su se izjasniti i zaposleni na poslovima koji nisu bili obu hvaćeni organizacionim promenama, tačnije zaposleni na poslovima koj i Pravilnikom nisu ukinut i i na kojima broj izvršilaca nije smanjen (odredbama član a 6. Programa, čiju sadržinu interpretira prvostepeni sud u svojoj presudi, bilo je predviđeno da se Program isključivo zasniva na principu dobrovoljnosti, zbog čega se ukidanje pojedinih poslova i smanjenje broja izvršilaca na pojedinim poslovima neće primenjivati kao kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih). Prema tome, broj zaposlenih koji su inicijalno proglašeni viškom nije bio u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa izmenom sistematizacije, jer su se među njima mogli naći i zaposleni koje organizacione promene nisu pogađale.

Nakon realizacije Programa, po kom osnovu (dobrovoljni pristan ak da budu proglaše ni viškom ) je prestao radni odnos 75 zaposlenih , podnosilac ustavne žalbe je doneo Odluku od 1. februara 2010. godine, kojom je utvrdio da je usled organizacionih promena koje se ogledaju u ukidanju pojedinih poslova i smanjenju broja izvršilaca na pojedinim poslovima, prema Pravilnik u od 27. novembra 2009. godine, od ukupno 372 zaposlenih prestala potreba za radom 18 zaposlenih, koji nisu mogli biti premešteni na druge poslove, niti je postojala mogućnost njihove prekvalifikacije ili dokvalifikacije. Dakle, za razliku od Programa, čijem je donošenju prethodil a mogućnost optiranj a svih zaposlenih za dobrovoljni prestanak radno g odnosa uz isplatu otpremnine, Odluka od 1. februara 2010. godine je nesumnjivo predstavljala re alizaciju sprovedenih organizacionih promena , s obzirom na to da su njome bili obuhvaćeni isključivo zaposleni na poslovima koji su novim aktom o sistematizaciji ukinuti, odnosno na ko jima je broj izvršilaca smanjen.

Polazeći od navedenog , Ustavni sud zaključuje da je ustavnopravno neprihvatljiv o mišljenje Vrhovnog kasacionog suda po kome je irelevantn o to što je jedan broj zaposlenih kod podnosioca ustavne žalbe dobrovoljno prihvatio da bude proglašen viškom uz isplatu otpremnine , te da su svi oni morali biti posmatrani u ukupnom broju od 93 zaposlenih (75 po osnovu dobrovoljnosti i 18 po osnovu „pravog“ tehnološkog viška) . Vrhovni kasacioni sud, po shvatanju Ustavnog suda, očigledno nije uzeo u obzir činjenicu da se poziv za dobrovoljn o proglašenje tehnološkim viškom uz isplatu otpremnine, koji je određeni broj zaposlenih prihvatio početkom decembra 2009. godine, nije odnosio samo na zaposlene koji su raspoređeni na poslovima obuhvaćenim navedenim organizacionim promenama, već da su za takvu opciju mogli da se opredele svi zaposleni, nevezano za to na kojim poslovima rade , kako je to Programom bilo propisano, a čiju pravnu prirodu (Programa) , kao i to da li je dobrovoljnost, u suštini, predstavljala osnov za prestanak radnog odnosa ili je to bio kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih, ni na koji način nije obrazložio.

Zbog takvog propusta, Ustavni sud je mišljenja da obrazloženje osporene revizijsk e presud e ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Naime, stanovište Vrhovnog kasacionog suda da kvota zaposlenih koja je, u konkretnom slučaju, zahteva la donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, predstavlja zbir zaposlenih koji su dobrovoljno pri stali da budu proglašeni viškom i onih koji nakon izvršenih organizacionih promena nisu mogli biti premešteni na druge poslove , nije u dovoljnoj meri obrazloženo, jer Vrhovni kasacioni sud nije prethodno oceni o od kakvog je značaja to što su za dobrovoljni prestanak radnog odnosa mogli da optiraju i zaposleni koji organizacionim promenama nisu bili pogođeni , kao i kakva je, u suštini, bila pravna priroda Programa. Budući da je nakon realizacije Programa saldo zaposlenih kod podnosioca ustavne žalbe iznosio 372, Ustavni sud konstatuje da se opravdano postavlja pitanje obaveze donošenja programa rešavanja viška zaposlenih umesto Odluke od 1. februara 2010. godine, imajući u vidu odred be člana 153. ZOR.

Ustavni sud ukazuje da je gotovo identične stavove izrazio i u Odluci Už-9002/2017 od 25. aprila 20 19. godine.

Pored navedenog, Ustavni sud ima u vidu da je Vrhovni kasacioni sud izrazio i stanovište o propustu podnosioca ustavne žalbe da primenom odgovarajućih kriterijuma utvrdi ko će od zaposlenih sa ukinutih poslova ( među njima i tužilac) biti raspoređen na upražnjena radna mesta u okviru nove sistematizacije. S tim u vezi, Ustavni sud najpre primećuje da se u okviru iznetog stanovišta Vrhovni kasacioni sud evidentno referisao na deo obrazloženja Odluke Suda Už-4590/2013 od 17. novembra 2016. godine, koji glasi: „…da poslodavci, u slučaju kada usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promenama prestaje potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme, a čiji je broj manji od minimuma propisanog odredbama člana 153. Z OR, nemaju obavezu da donesu program za rešavanje viška zaposlenih pre nego što zaposlenima otkažu ugovor o radu. Ovo opet s druge strane ne znači da odluka o otkazu ugovora o radu zaposlenom može biti posledica voluntarizma, već poslodavac u situaciji kada zbog ekonomskih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla mora primeniti odgovarajuće kriterijume koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tzv. “tehnološki višak“…“. Navedena Odluka doneta je u činjeničnoj i pravnoj situaciji u kojoj je zaposleni, tamo podnosilac ustavne žalbe, radio na poslovima na kojima je, usled organizacionih promena kod tuženog poslodavca, došlo do smanjenja broja izvršilaca, pri čemu je , sa ustavnopravnog aspekta, jedino bilo sporno da li tuženi ima obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih kad god utvrdi da višak postoji, a ne samo u slučajevima koji su navedeni u članu 153. ZOR. Stoga, u okolnostima konkretnog slučaja, aprirori nije bilo mesta pozivanju na obrazloženj e Odluke Už-4590/2013 od 17. novembra 2016. godine . Ustavni sud ima u vidu da se u Odluci Už-9002/2017 od 25. aprila 2019. godine referisao na pomenuti stav, ali isključivo u kontekstu propusta Vrhovnog kasacionog suda da iznese sopstvene argumente i razloge po pitanju obaveze podnosioca ustavne žalbe da primenom odgovarajućih kriterijuma utvrdi ko od zaposlenih na ukinutim radnim mestima postaje višak, budući da su nižestepeni sudovi u tom pogledu izneli suprotstavljen e pravn e stavov e.

Iz sadržin e obrazloženja prvostepene pr esude proizlazi da su u okviru dokaznog postupka pročitane odluke podnosioca ustavne žalbe o imenovanju Komisije za primenu kriterijuma za određivanje viška zaposlenih i Komisij e za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge odgovarajuće poslove . Takođe, saslušani su u svojstvu svedoka neki od članova tih komisija . Mandat prve od navedenih komisija bio je da, u skladu sa Pravilnikom od 27. novembra 2009. godine, utvrdi zaposlene za čijim radom je prestala potreba, primenom kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih iz čl. 38 – 42. tada važećeg Opšteg kolektivnog ugovora. Druga komisija je bila , između ostalog, dužna da utvrdi radna mesta koja su se navedenim zaposlenima mogla ponuditi u okviru nove sistematizacije . Uloga navedenih komisija je istaknuta u Odluci od 1. februara 2010. godine , te je u članu 4. konstatovano da su komisije utvrdile prestanak potrebe za radom 18 zaposlenih , budući da nije postojala mogućnost premeštaja na druge poslove, kao ni mogućnost prekvalifikacije i dokvalifikacije. Napred iznete činjenice konstatuje i Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju osporene revizijske presude.

Po shvatanju Ustavnog suda, primena kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih iz čl. 38 – 42. tada važećeg Opšteg kolektivnog ugovora, što je spadalo u delokrug prve od navedenih komisija, mogla se odnositi isključivo na zaposlene koji su radili na poslovima na kojima je novom sistematizacijom broj izvršilaca smanjen, ne i na drugu kategoriju zaposlenih (čiji su poslovi ukinuti). Drugim rečima, primena kriterijuma iz čl. 38-42. Opšteg kolektivnog ugovora nije se mogla javiti kao sporna u slučaju tužioca, koji je radio na poslovima koje je Pravilnik od 27. novembra 2009. godine ukinuo. Međutim, Vrhovni kasacioni sud, kao i nižestepeni sudovi, propust u primeni odgovarajućih kriterijuma vide samo u radu Komisije za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge odgovarajuće poslove , te nalaze da su morali postojati odgovarajući parametri po kojima su zaposleni sa ukinutih poslova premešteni na novosistematizovana radna mesta. Ustavni sud smatra da je ovakav zaključak sudova direktna posledica primarnog stanovišta o dužnosti podnosioca ustavne žalbe da usvoji program rešavanja viška zaposlenih. Naime, jedan od obaveznih elemenata tog dokumenta, prema članu 155. stav 1. ZOR, bile su i mere za zapošljavanje, u okviru kojih su posebno istaknute: premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija i/ili dokvalifikacija. Dakle, premeštaj na druge poslove može biti obaveza poslodavca samo ukoliko je takva mera predviđena programom rešavanja viška zaposlenih. S obzirom na to da je Ustavni sud u prethodnom delu obrazloženja doveo u pitanje, uopšte , obavezu podnosioca ustavne žalbe da, u okolnostima konkretnog slučaja, donese program rešavanja viška zaposlenih, tim pre je sporna njegova dužnost da primeni meru preme štaja na druge poslove. S tim u vezi, ukoliko podnosilac ustavne žalbe, usled nepostojanja obaveze da usvoji program rešavanja viška zaposlenih, nije bio dužan ni da primeni meru premeštaja na druge poslove, ali je to ipak učinio sa ciljem da spreč i ili smanji na najmanju meru broj otkaza ugovora o radu , sledi da insistiranje na postojanju kriterijuma za premeštaj na novosistematizovane poslove predstavlja prekomeran teret za podnosioca ustavne žalbe, kao poslodavca koji je samim činom formiranja Komisije za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge odgovarajuće poslove uradio više od onoga na šta je po zakonu bio obavezan. Međutim, kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da teza Vrhovnog kasacionog suda o postojanju obaveze donošenja programa rešavanja viška zaposlenih nije u dovoljnoj meri obrazložena, sledi da ni stanovište o dužnosti podnosioca ustavne žalbe da kod premeštaja zaposlenih sa ukinutih poslova na radna mesta u okviru nove sistematizacije primeni odgovarajuće kriterijume , ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Sledom izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 i 10/23 ), ustavnu žalbu usvojio, odluč ujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice u tvrđene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2622/19 od 4. juna 2020. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2413/18 od 2. novembra 2018. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti