Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u šesnaestogodišnjem sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 16 godina. Podnosiocu, koji je bio umešač, dosuđuje se naknada nematerijalne štete od 800 evra. Deo žalbe o meritumu se odbacuje kao nedozvoljen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Š . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 19/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Š . iz B . je 2. marta 2011. godine, preko punomoćnika G . M, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 797/10 od 16. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku u kome je doneta osporena drugostepena presuda. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je dopunom žalbe od 31. oktobra 2012. godine osporio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 860/11 Gzz1. 375/11 od 14. septembra 2011. godine, smatrajući da mu je tim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je ova parnica, u kojoj je on imao svojstvo umešača na strani tužioca, trajala više od 16 godina i da nije postojao nijedan zakonski razlog za toliko dugo trajanje parničnog postupka. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte, te dosudi podnosiocu naknadu štete zbog povrede navedenih ustavnih prava i troškove za sastav ove žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 19/08, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Republika Srbija – Ministarstvo odbrane – Vojna pošta 3368 Beograd je 13. oktobra 1994. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotuženog M. R . i drugotuženog M . D. Tužilja je postavila sledeće tužbene zahteve: da se utvrdi da je prvotuženom prestalo svojstvo nosioca stanarskog prava na stanu u Ulici J . G . br. 166/19 u B; da se utvrdi da je ništav ugovor o zameni stanova broj 6.116 od 15. jula 1992. godine, prema kome je prvotuženi dao drugotuženom svoj stan u Ulici J . G . br. 166/19 u B . u zamenu za stan drugotuženog koji se nalazi u Ulici S . br. 53/13 u T; da se utvrdi da je ništav ugovor o predaji na korišćenje stana broj 962 od 21. jula 1992. godine zaključen između Vojne ustanove za upravljanje SF JNA “Beograd“ iz Beograda, sa jedne strane, i drugotuženog, kao nosioca stanarskog prava na stanu u Ulici J . G . br. 166/19 u B, sa druge strane. Predmet je zaveden pod brojem P. 7007/94.

B. Š, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneskom od 17. marta 1997. godine tražio od prvostepenog suda da mu prizna status umešača na strani tužilje, imajući u vidu da je on više godina stanovao u stanu koji je predmet spora. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 18. maja 1998. godine doneo rešenje P. 7007/94, kojim je odbio kao neosnovan predlog B . Š, nalazeći da on nema pravni interes da stupi u parnicu na strani tužilje.

Odlučujući o žalbi B. Š, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9790/98 od 19. marta 1999. godine ukinuo navedeno prvostepeno rešenje i vratio predmet Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje. Okružni sud u Beogradu je 20. aprila 1999. godine vratio spise predmeta Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu sa pismenim otpravcima drugostepenog rešenja, te je prvostepeni sud u ponovnom postupku zakazao prvo ročište za glavnu raspravu za 20. septembar 1999. godine, a na kome je doneo rešenje kojim je usvojio predlog B . Š . i priznao mu status umešača na strani tužilje.

Prvostepeni sud u periodu od 20. septembra 1999. do 2. juna 2000. godine nije zakazao i održao nijedno ročište za glavnu raspravu.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 20. februara 2002. godine doneo presudu P. 7007/94, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilje i utvrdio da je prvotuženom prestalo svojstvo nosioca stanarskog prava na spornom stanu, te da su ništavi navedeni ugovori. Prvostepena presuda je 14. oktobra 2002. godine otpravljena parničnim strankama i umešaču na strani tužilje, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3224/03 od 30. maja 2003. godine ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 7007/94 od 20. februara 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Okružni sud u Beogradu je 17. oktobra 2003. godine vratio predmet Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu sa pismenim otpravcima drugostepenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 4522/03. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 16. septembra 2004. godine doneo presudu P. 4522/03, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilje i odlučio na isti način kao prvi put.

Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Beogradu je 11. avgusta 2005. godine doneo presudu Gž. 2212/05, kojom je odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tuženih, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 1130/06 od 6. decembra 2007. godine ukinuo nižestepene presude i vratio predmet Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 19/08. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 2. juna 2008. godine doneo presudu P. 19/08, kojom je odbio tužbene zahteve tužilje kao neosnovane. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da je prvotuženom, kao civilnom licu zaposlenom u VP 3368 Beograd, rešenjem br. 84/75 Komande odbrane grada Beograda dat na korišćenje stan u Ulici J. G . br. 166/19 u B, da su prvotuženi i drugotuženi zaključili ugovor o zameni stanova kojim je prvotuženi, kao nosilac stanarskog prava na spornom stanu, zamenio stan sa drugotuženim, kao nosiocem stanarskog prava na stanu u Ulici S . br. 53/13 u T, te da su tom prilikom ugovorili da će se ugovor smatrati punovažnim kada davaoci stanova na korišćenje u skladu sa zakonom daju saglasnost na taj ugovor i da su davaoci stanova na korišćenje dali svoju saglasnost, i to Komanda garnizona Tuzla 31. marta 1992. godine, a Komanda odbrane grada Beograda VP 5055 15. jula 1992. godine; da je Vojna ustanova za upravljanje SF JNA “Beograd“ iz Beograda, na osnovu navedenog ugovora, zaključila 21. jula 1992. godine sa drugotuženim ugovor o korišćenju spornog stana i da je VP 3368 Beograd rešenjem od 10. jula 1992. godine dala na korišćenje sporni stan umešaču na strani tužilje, a da je drugotuženi na osnovu pravnosnažne presude ovog suda P. 2652/94 od 5. juna 1995. godine postao vlasnik spornog stana, što je Savezna Republika Jugoslavija – Stambeni organ upravljanja Komande odbrane grada Beograda bila dužna da prizna i trpi da se ovde drugotuženi upiše u zemljišne knjige na osnovu te presude; da je odredbom člana 33. Zakona o stanovanju propisano da ugovor o zakupu društvenog stana prestaje, pored ostalog, iseljavanjem zakupca iz stana i ako zakupac sa članovima porodičnog domaćinstva ne koristi stan duže od četiri godine, a zakupodavac na osnovu člana 35. istog zakona može dati otkaz ugovora o zakupu stana ako zakupac i posle opomene, bez saglasnosti zakupodavca, koristi stan za obavljanje poslovne delatnosti, izdaje stan u podzakup ili dozvoli korišćenje stana licima koja nisu predviđena ugovorom, te ako zakupac stana i članovi njegovog porodičnog domaćinstva ne koriste stan duže od jedne a najduže četiri godine, a zakupac se ne sporazume sa zakupodavcem o načinu korišćenja stana za to vreme; da je odredbama člana 37. Zakona o stanovanju propisano da između nosilaca stanarskog prava i zakupaca na društvenom stanu, kao i između njih i zakupodavaca, može da se izvrši zamena stanova, te da se zamena stana vrši uz saglasnost zakupodavca i da se o zameni stanova zaključuje ugovor u pismenoj formi, a jedan primerak ugovora se dostavlja zakupodavcu u roku od 15 dana od dana zaključenja ugovora i da lice koje je zamenilo stan nastavlja da koristi zamenjen stan u svojstvu zakupca društvenog stana na neodređeno vreme; da tužilja nije postupila po nalogu suda i nije dostavila dokaz da je pismeno obavestila prvotuženog da ne sme da izdaje sporni stan drugim licima, a koja činjenica je neophodna da bi sud u konkretnom slučaju mogao da primeni član 35. Zakona o stanovanju, te da je osnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije, zato što tužilja nije dokazala da je ona nosilac prava raspolaganja na spornom stanu; da su tuženi poštovali zakonsku proceduru, tako što su kao korisnici stanova zaključili ugovor o zameni stanova, na koji su davaoci stanova dali saglasnost, a na osnovu čega je sačinjen sporni ugovor o korišćenju stana.

Odlučujući o žalbama tužilje i umešača na strani tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je 16. novembra 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 797/10, kojom je odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu u delu koji su oni pobijali, nalazeći da sporni ugovori proizvode pravno dejstvo i ističući da na pravilnost pobijane presude nije uticao pogrešan zaključak prvostepenog suda o nedostatku aktivne legitimacije na strani tužilje, jer se kao tužilja u ovom sporu pojavljuje Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, a da bilo koja vojna pošta ne može biti samostalno stranka u postupku.

Odlučujući o revizijama tužilje i umešača na strani tužilje i zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podneo umešač na strani tužilje, Vrhovni kasacioni sud je 14. septembra 2011. godine doneo osporeno rešenje Rev. 860/11 Gzz1. 375/11, kojim je, u stavu prvom izreke, odbacio kao nedozvoljene revizije, a u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se, nakon donošenja rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1130/06 od 6. decembra 2007. godine, na osnovu odredaba člana 491. st. 1. i 3. tog zakona primenjivao na ovu parnicu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa tšo manje troškova.

5. Pred Ustavni sud se najpre postavilo pitanje dopuštenosti ove ustavne žalbe, odnosno da li podnosilac zbog specifičnog procesnog položaja koji je imao u predmetnom parničnom postupku ima aktivnu legitimaciju za podnošenje ustavne žalbe. Naime, podnosilac ustavne žalbe je u ovoj parnici imao status umešača na strani tužilje, ističući da se njegov zahtev za učešće u postupku zasniva na činjenici da je on više godina stanovao u stanu koji je bio predmet spora. U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je odredbama čl. 208. – 211. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bio uređen pravni položaj umešača kao trećeg lica koje učestvuje u parnici. Neophodna pretpostavka za učešće ovog lica u parničnom postupku je postojanje njegovog pravnog interesa da jedna od stranaka ostvari uspeh u parnici i umešač ukoliko ispunjava taj zakonski uslov ima ovlašćenja da preduzima sve procesne radnje koje nisu u suprotnosti sa procesnim radnjama stranke kojoj se umešač pridružio – iznošenje činjenica, podnošenje odgovarajućih predloga, izjavljivanje redovnog i vanrednog pravnog leka itd. Ustavni sud konstatuje da se pravni interes umešača za intervenciju u parničnom postupku, po pravilu, ogleda u tome što sudska odluka doneta u parnici između stranaka proizvodi bilo neposredno, bilo posredno dejstvo na građanskopravni položaj umešača, pa tako, posmatrajući činjenice konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao pravni interes za učešće u predmetnom parničnom postupku, zbog toga što je pozitivan ishod parnice za tužilju kojoj se on pridružio imao uticaj na ostvarenje njegovog prava stanovanja, koje je umešač zasnivao na osnovu rešenja tužilje od 10. jula 1992. godine kojim mu je dat sporni stan na korišćenje.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u predmetnom parničnom postupku odlučivano o pravima podnosioca ustavne žalbe, te da se garancije iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava jemče ne samo parničnim strankama, već i umešačima koji učestvuju u postupku na strani jedne od stranaka. Stoga Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe ima aktivnu legitimaciju za podnošenje ustavne žalbe zbog povrede navedneih ustavnih prava.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 13. oktobra 1994. godine , podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je predmet okončan donošenjem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 860/11 Gzz1. 375/11 od 14. septembra 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe u ovoj parnici učestvovao u svojstvu umešača na strani tužilje i da je podneskom od 17. marta 1997. godine tražio od Četvrtog opštinskog suda u Beogradu da mu prizna taj status. S obzirom na specifičnosti u ovoj pravnoj stvari koje se ogledaju u tome da je Četvrti opštinski sud u Beogradu tek nakon jedne godine i dva meseca od dana obraćanja podnosioca ustavne žalbe doneo rešenje kojim je odbio učešće podnosioca kao umešača, pogrešno ocenjujući da on nema pravni interes da tužilja uspe u ovom sporu, a što je imalo za pravnu posledicu ukidanje tog rešenja od strane Okružnog suda u Beogradu, te da je navedeni prvostepeni sud u ponovnom postupku tek rešenjem od 20. septembra 1999. godine priznao podnosiocu status umešača u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je stao na stanovište da se, u odnosu na podnosioca, razumna dužina trajanja postupka ima ceniti od momenta podnošenja njegove izjave o stupanju u parnicu u svojstvu umešača, tj. od 17. marta 1997. godine, do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka 16. novembra 2010. godine. U tom kontekstu, Ustavni sud konstatuje da postupak po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti koji su osporenim rešenjem Rev. 860/11 Gzz1. 375/11 od 14. septembra 2011. godine odbačeni kao nedozvoljeni, ne predstavlja jedinstvenu celinu sa osporenim postupkom, jer p rema pravnom stavu Ustavnog suda, postupak po navedenim vanrednim pravnim lekovima u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njihovo izjavljivanje i koji je okončan rešenjem kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni pomenuti procesni uslovi, po svojoj prirodi, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja iz parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu. Imajući u vidu napred izneto, kao i to da ustavnom žalbom nije izričito osporena dužina trajanja postupka po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud se njime nije posebno bavio u ovoj odluci.

Dakle, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj stambeni spor trajao 16 godina, a u odnosu na podnosioca ustavne žalbe 13 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, šesnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (tri tužbena zahteva, obiman dokazni postupak itd.), ne može prihvatiti da je razumno da parnični postupak traje 16 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Četvrtog opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od oktobra 1994. godine do kraja juna 2008. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbi protiv prvostepene presude P. 19/08 od 2. juna 2008. godine. Ovakva pravna ocena Ustavnog suda o neažurnom i nedelotvornom postupanju prvostepenog i drugostepenog suda u ovom predmetu se temelji na sledećim razlozima: Četvrti opštinski sud u Beogradu je tek nakon jedne godine i dva meseca doneo rešenje kojim je odbio predlog podnosioca ustavne žalbe o njegovom učešću u parnici u svojstvu umešača na strani tužilje, pogrešno ocenjujući on nema pravni interes da tužilja uspe u ovom sporu, te je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 9790/98 od 19. marta 1999. godine ukinuo to rešenje i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, a Četvrti opštinski sud u Beogradu je sledeće ročište za glavnu raspravu održao tek nakon pet meseci od dana prijema spisa predmeta sa otpravcima drugostepenog rešenja; navedeni prvostepeni sud u periodu od 20. septembra 1999. do 2. juna 2000. godine nije zakazao i održao nijedno ročište za glavnu raspravu; dve prvostepene presude u ovom stambenom sporu su ukinute od strane sudova više instance, a što je nesporno uticalo na nepotrebno prolongiranje parnice; Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu je trebalo nedopustivo mnogo vremena da izradi pismeni otpravak presude P. 7007/94, koja je doneta 20. februara 2002. godine a koja je otpravljena parničnim strankama i podnosiocu ustavne žalbe kao umešaču na strani tužilje tek 14. oktobra 2002. godine; sličan propust je načinio i Okružni sud u Beogradu koji je dostavio prvostepenom sudu pismene otpravke rešenja Gž. 3224/03 od 30. maja 2003. godine tek nakon skoro pet meseci od dana njegovog donošenja; postupak po žalbi izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 19/08 od 2. juna 2008. godine je trajao dve godine i pet meseci itd.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe ponavlja navode iz žalbe protiv prvostepene presude koje je na detaljan način cenio drugostepeni sud, traži da se ispita pravilnost i zakonitost osporene presude, iznosi svoje tumačenje odredaba Zakona o parničnom postupku i viđenje o tome koji materijalnopravni propis treba da se primeni na sporni odnos, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Beogradu uskratio podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo. U tom kontekstu, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da tužilja nije pružila dokaze da je pismeno obavestila prvotuženog da ne sme da izdaje sporni stan drugim licima, te da ne postoji pravni osnov za otkaz ugovora o zakupu stana iz člana 35. Zakona o stanovanju i da je punovažan ugovor o zameni stanova koji su zaključili tuženi, u smislu odredaba člana 37. Zakona o stanovanju, a na osnovu koga je zaključen ugovor o korišćenju spornog stana između drugotuženog i Vojne ustanove za upravljanje SF JNA “Beograd“ iz Beograda, kao nosioca prava raspolaganja na stanu.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog koji bi ukazivao na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 860/11 Gzz1. 375/11 od 14. septembra 2011. godine, Ustavni sud je zaključio da podnosilac isključivo osporava rešenje suda poslednje instance u delu u kome je odbačen kao nedozvoljen njegov zahtev za zaštitu zakonitosti.

Međutim, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim rešenjem povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je ustavnopravno valjano objasnio da se podnosilac samo formalno pozvao na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, te da podnosilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti nije ni isticao da su pobijane presude zasnovane na nedozvoljenom raspolaganju stranaka, u smislu odredbe člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku i da je on zapravo izjavio ovaj vanredni pravni lek iz zakonom nedozvoljenih razloga (pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešna primena materijalnog prava). Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu momenat davanja izjave podnosioca ustavne žalbe o učešću u parnici u svojstvu umešača na strani tužilje, njegov specifični pravni položaj i značaj predmeta spora, te je uzeo u obzir i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja žalbe, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u šesnaestogodišnjem sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti