Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao nepunih 11 godina i dosudio naknadu nematerijalne štete. Deo žalbe koji se odnosi na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. U . iz V, zadnja pošta Divci, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. U . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1585/10 (inicijalno predmet P1. 338/06 Prvog opštinskog suda u Beogradu ) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. U . iz V, zadnja pošta Divci, podneo je Ustavnom sudu, 3. februara 2017. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1585/10 (inicijalno predmet P1. 338/06 Prvog opštinskog suda u Beogradu) . Ustavna žalba je izjavljena i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2 . 286/15 od 16. januara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad iz člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporeni postupak, radni spor u kome je imao svojstvo tužioca, okončan osporenom presudom tek posle 11 godina postupka. Ustavnom žalbom se ističe da su podnosiocu u postupcima pred sudovima sve tri sudske instance, povređena označena ustavna prava. Istovremeno, se osporava revizijska presuda kojom je odbijena kao neosnovana revizija podnosioca izjavljena protiv pravnosnažne presude donete u radnom sporu vođenom radi poništaja rešenja i vra ćanja na rad, a kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev. Smatra da su sudovi u toku postupka propustili da izvedu dokaze po nalogu drugostepenog suda, datog nakon ukidanja prve prvostepene presude i utvrde pravilno sve okolnosti pod kojima je tužiocu otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled tehnoloških i organizacionih promena kod poslodavca, da su propustili da utvrde da li je poslodavac zaposlio drugo lice na poslovima tužioca u roku od šest meseci od dana prestanka njegovog radnog odnosa, odnosno da ispitaju da li je tužiocu kao invalid u rada, s obzirom na propisanu zaštitu zaposlenih invalida rada, ipak moglo biti ponuđeno raspoređivanje na neko drugo radno mesto i ponuđen ugovor o radu pod izmenjeni m uslovima. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu revizijsku presudu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete iznosu od 3.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P1. 1585/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je u ovom radnom sporu podneo tužbu 10. aprila 2006. godine Prvom opštinskom suda u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) , protiv tuženih: Republike Srbije - Minist arstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike i „ X.“ A.D. V, radi poništaja rešenja drugotuženog, kojim mu je kao invalidu rada III kategorije otkazan ugovor o radu , kao i vraćanja na rad. Pasivnu legitimaciju prvotužene objasnio je time što mu nadležno Ministarstvo nije pružilo zaštitu koja mu pripada. Formiran je predmet P1. 338/06.

Do donošenja prve prvostepene presude Opštinskog suda P1. 338/06 od 10. jula 2008. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca u celosti, bilo je zakazano deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano osam. Rešenjem toga suda P1. 338/06 od 12. jula 2007. godine utvrđeno je da je tužba povučena u odnosu na prvotuženu. Na održanim ročištima saslušana su dva svedoka i tužilac u svojstvu parnične stranke, te pročitani brojni pismeni dokazi. Dva ročišta nisu održana zbog izostanka uredne dostave poziva za tuženog (jednog greškom zaposlenih u sudu).

Rešavajući o žalbi tuženog izjavljenoj 20. novembra 2008. godine, sa dopunom od 8. decembra 2008. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 112/09 od 11. marta 2009. godine kojim je ukinuta presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 338/06 od 10. jula 2008. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje, sa nalogom da se utvrdi koliko je izvršilaca na radnom mestu tužioca bilo pre, a koliko posle donošenja osporenog rešenja.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je dobio novi broj P1. 317/09, a pred Opštinskim sudom održano je jedno ročište, a zatim odloženo na neodređeno vreme zbog reorganizacije pravosuđa. Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu predmet je dobio novi broj P1. 1585/10 i prvo ročište je zakazano za 19. februar 2010. godine. Nakon 15 zakazanih ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano devet, 28. maja 2014. godine je zaključena glavna rasprava. Na održanim ročištima saslušana su četiri svedoka i tužilac u svojstvu parnične stranke, te pročitani brojni pismeni dokazi. Preostalih šest ročišta nije održano iz sledećih razloga: dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva puta jer je tuženi neposredno na ročištu predao podnesak odnosno dokaz, pa je tužiocu ostavljen rok da se izjasni, jednom zbog izostanka svedoka, te jedno m jer tuženi nije dostavio traženi dokaz.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1585/10 od 28. maja 2014. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu, bliže navedeno u izreci, i da ga tuženi vrati u rad ni odnos, uz poštovanje prava na zap oslenje sa punim radnim vremenom na odgovarajućem poslu. U drugom stavu izreke navedene presude je odbijen zahtev tužioca da mu tuženi nadoknadi troškove parničnog postupka, a u trećem stavu izreke je obavezan tužilac da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 383.250,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj 16. jula 2014. godine, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3535/14 od 12. novembra 201 4. godine je potvrđena ožalbena prvostepena presuda u delu prvog stava izreke kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu, bliže navedeno u izreci i da ga tuženi vrati u radni odnos i njegov tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, a ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke i tužba tužioca je odbačena za raspoređivanje na odgovarajući posao. Istom drugostepenom presudom su odbijeni zahtevi tužioca i tuženog da im se nadoknade troškovi drugostepenog postupka. Punomoćnik tužioca je 14. januara 2015. godine izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude, a postupajući sudija je dao naredbu 25. februara 2015. godine da se spisi predmeta preko drugostepenog suda dostave revizijskom sudu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 286/15 od 16. juna 2016. godine je odbijena kao neosnovana revizija tužioca i potvrđena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3535/14 od 12. novembra 2014. godine, te odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju. Spisi predmeta su vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu 12. decembra 2016. godine, a ova presuda je uručena punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, dana 4. januara 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 10. aprila 200 6. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a okončan 16. juna 2016. godine, donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 286/15, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 4. januara 2017. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao nepunih 11 godina.

Imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja radnih sporova, navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, od čega je zavisila primena materijalnog prava.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao legitim an interes da se ovaj spor , inače hitan po svojoj prirodi, okonča u razumnom roku i da on svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka od više od deset godina za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari dao je prvostepeni sud, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Naime, iako je prva prvostepena presuda doneta posle dve godine i tri meseca od podnošenja tužbe, ona je ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje. U ponovnom prvostepenom postupku , do donošenja nove presude prošlo je još punih pet godina. Sudovi druge instance nisu imali doprinosa dužem trajanju ovog postupka, jer je u drugostepenom pos tupku rešavano o žalbama za po nepuna četiri meseca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1585/10 (inicijalno predmet P1. 338/06 Prvog opštinskog suda u Beogradu), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 , od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povred i prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je , po mišljenju podnosioca , došlo donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 286/15 od 16. januara 2016. godine, Ustavni sud je ocenio da je osporena revizijska presuda dovoljno i jasno obrazložena i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim, i, nasuprot navodima ustavne žalbe, nalazi da je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se revizijski sud izjasnio na sve navode revidenta, ovde podnosioca, koje on ponavlja i u ustavnoj žalbi, a prevashodno, zašto nema osnova za poništaj donetog rešenja o otkazu, u situaciji kada je usled tehnoloških i organizacionih promena kod poslodavca smanjen broj izvršilaca sa četiri na tri na radnom mestu radnika na postrojenju za livenje, na kojem je tužilac radio, te kada je prema Programu rešavanja viška zaposlenih, uz primenu utvrđenih kriterijuma, tužiocu prestao radni odnos i isplaćena otpremnina.

U odnosu na istaknutu povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe tvrdnju o postojanju povred e ovog ustavnog prava zasniva na navodima o povredi prava na pravično suđenje, zbog čega se već izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na ovu istaknut u povred u.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti