Odbijena ustavna žalba zbog navodno proizvoljne primene materijalnog prava u sporu o naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu privrednog društva izjavljenu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za naknadu štete zbog netačnih podataka u prospektu. Sud je utvrdio da primena materijalnog prava od strane redovnih sudova nije bila proizvoljna ili arbitrerna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9722/2012
23.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Ilirika Investments“ AD, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „Ilirika Investments“ AD izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 4910/11 od 22. novembra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 913/12 od 1. novembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Ilirika Investments“ AD, Beograd, je podnela , 19. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Aleksandra M. Stanimirovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 4910/11 od 22. novembra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 913/12 od 1. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da sudovi nisu postupali nepristrasno uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka; da nisu ispunili obavezu da navedu jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasnivaju svoje odluke, odnosno nisu jasno obrazložili osporene presude; da su osporene presude donete na osnovu proizvoljne, pogrešne i arbitrerne primene materijalnog prava; da prvostepeni sud nije odlučio o tužbenom zahtevu tužioca kojim je šteta opredeljena knjigovodstvenom metodom, niti je zauzeo stav o osnovanosti tako opredeljenog zahteva, već je presudu zasnovao razmatrajući tržišni aspekt koji nije integrisan u tužbenom zahtevu, čime je prekoračio tužbeni zahtev, jer je odlučeno o nečemu drugom, a ne o onome što je tužbom traženo; da visina štete nije opredeljena razlikom tržišnih cena, jer sudovi nisu uzeli u obzir da predmetne akcije nisu imale tržišnu vrednost, s obzirom na to da istima nije trgovano nekoliko godina na Beogradskoj berzi koja predstavlja jedino tržište za akcije otvorenih akcionarskih društava; da je osnovni razlog zbog koga je odbijen tužbeni zahev da tužilac iste akcije nije mogao da proda po istoj ceni po kojoj ih je i kupio, ne izvodeći nijedan dokaz na tu okolnost, već paušalno primenjujući pojmove tržišne i indikativne cene akcija; da su sudovi pogrešno primenili odredbu član 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima da se prilikom utvrđivanja visine štete mora primenjivati tržišna cena u vreme presuđenja, što bi bilo moguće primeniti kada akcije imaju tržišnu vrednost; da je ranije važećim Zakonom o privrednim drušvima u članu 445. bilo predviđeno da se u slučaju da se akcijama ne trguje redovno ili ne postoji odgovarajuće tržište, njihova tržišna vrednost utvrđuje na osnovu procenjene vrednosti kapitala društva primenom odgovarajućih metoda procene, a jedan od metoda procene jeste upravo knjigovodstvena metoda po osnovu koje je i opredeljen tužbeni zahtev. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u osporene presude i priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 4910/11 od 22. novembra 2011. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi „Jugoinspekt Beograd“ AD, Beograd i Brokersko dilersko društvo „Emissio Broker“ AD, Beograd da mu na ime naknade štete solidarno isplate iznos od 1.949.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. maja 2007. godine do isplate, a stavom drugim izreke je obavezan tužilac da tuženima solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 122.046,00 dinara. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi: da je tužilac 9. maja 2007. godine kupio 200 akcija prvotuženog po ceni od 15.200,00 dinara, a po osnovu naloga za kupovinu br. 000-14089 od 8. maja 2007. godine, nakon prve trgovine predmetnim akcijama koja je na berzi počela 20. aprila 2007. godine; da iznos od 15.200,00 dinara predstavlja preovlađujuću cenu postignutu na osnovu prethodnog trgovanja ovim akcijama; da je odluka o kupovini akcija tužioca bila zasnovana na podacima koje je saznao iz prospekta od 27. marta 2007. godine, a koji su tuženi sačinili za trgovinu hartijama od vrednosti prvotuženog kao izdavaoca; da su tuženi u prospektu naznačili da akcijski kapital izdavaoca iznosi 100%, uzimajući u obzir samo broj akcija koje čine akcijski kapital izdavaoca, ali ne i akcije kroz koje je morao biti iskazan društveni kapital izdavaoca u skladu sa odredbama Zakona o preduzećima, koje su na snazi; da je zbog navedenog postupanja tuženih u odluci o uključivanju akcija prvotuženog na vanberzansko tržište od 12. aprila 2007. godine, kao obračunska vrednost akcije pogrešno utvrđen iznos od 10.648,00 dinara; da je u postupku utvrđivanja procentualnog učešća akcijskog kapitala prvotuženog kao izdavaoca u ukupnom kapitalu izdavaoca utvrđeno da isti iznosi 8,47%, dok ostatak od 91,53% predstavlja, kako je to navedeno u prospektu izdavaoca pod tačkom 2 „akcije koje nisu slobodne za trgovanje“ (društveni kapital koji nije podeljen na akcije), nakon čega je sud utvrdio da bi obračunska vrednost akcija trebala da bude utvrđena na iznos od 902,00 dinara; da bi navedeni iznos pravilno izražavao vrednost pojedinačne akcije kada se uzme u obzir ukupan kapital, dakle i akcijski koji čini 8,47% i društveni koji čini 91,53% ukupnog kapitala prvotuženog; da je nakon kupovine akcija od strane tužioca doneto rešenje o privremenoj obustavi trgovanja zbog netačnih podataka knjigovodstvene cene akcija, da bi rešenjem berze od 12. novembra 2007. godine bilo nastavljeno trgovanje ovim akcijama po indikativnoj ceni od 15.200,00 dinara i da je u obrazloženju rešenja „Beogradske berze“ AD, Beograd kojim je nastavljeno trgovanje akcijama navedeno da prvotuženi nije postupio po nalogu berze i dostavio u celosti traženu dokumentaciju po rešenju od 9. maja 2007. godine, te kako je protekao maksimalni zakonski rok privremene obustave trgovanja akcijama prvotuženog, doneto je rešenje o prestanku privremene obustave trgovanja akcijama prvotuženog kao izdavaoca i organizovan nastavak trgovine akcijama prvotuženog, ali „bez prospekta". Iz obrazloženja dalje sledi da među strankama nije bilo sporno da je tužilac zakoniti imalac akcija prvotuženog, kao i da je prvostepeni sud zauzeo stanovište da je tačno da je tužilac usled neistinitih podataka sadržanih u prospektu za trgovinu hartijama od vrednosti prvotuženog, kao izdavaoca, akcije istom platio po ceni od 15.200,00 dinara, ali da tužilac nije dokazao da je štetna posledica nastupila. Naime, prvostepeni sud nalazi da je trgovina akcijama prvotuženog nastavljena upravo po ceni po kojoj je tužilac i kupio 200 akcija prvotuženog, te da tužilac nije dokazao da je došlo do umanjenja njegove imovine, odnosno da je pretrpeo bilo kakvu štetu i u čemu se ona sastoji. Pored navedenog, sud je istakao da bi tužilac eventualno mogao da zahteva naknadu štete u situaciji da je nakon donošenja rešenja o prestanku privremene obustave trgovine akcijama prvotuženog, trgovina predmetnim akcijama nastavljena po ceni od 902,00 dinara i tada štetu iskazati kao razliku između cene koju je on platio i novoutvrđene cene od 902,00 dinara. U pogledu istaknutog prigovora nedostatka pasivne legitimacije prvotuženog, prvostepeni sud je našao da je tužilac kao kupac akcija čiji je izdavalac prvotuženi, bio u pravnom odnosu sa istim kao prodavcem, te da je navedeni prigovor neosnovan. U odnosu na istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije drugotuženog, prvostepeni sud je našao da je isti neosnovan, iz razloga, što pasivna legitimacija drugotuženog proizlazi iz člana 27. Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, jer je drugotuženi učestvovao u izradi prospekta čiji je izdavalac prvotuženi, te da je zbog prirode posla koji obavlja morao znati da su podaci označeni u prospektu netačni i nepotpuni.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 913/12 od 1. novembra 2012. godine je odbijena žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 4910/11 od 22. novembra 2011. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je izraženi stav u osporenoj presudi prvostepenog suda prihvatio i drugostepeni sud iz razloga što je u toku postupka tužilac dostavio sopstveni obračun pretrpljene štete u iznosu od 1.949.200.00 dinara koji se zasniva na razlici između plaćenih 200 akcija po ceni od 15.200,00 dinara i realnoj ceni akcija od 902,00 dinara, odnosno obračunske vrednosti 200 kupljenih akcija, koju je tužilac dobio kada je vrednost akcionarskog kapitala podelio sa brojem akcija izdavaoca, izračunavajući na taj način obračunsku vrednost jedne akcije u iznosu od 902,00 dinara; da se visina eventualne štete ne može utvrditi metodologijom koju je primenio tužilac, jer se prilikom utvrđivanja visine štete mora voditi računa o tržišnoj ceni akcije koja se formira u skladu sa pravilima berze i u skladu sa tim utvrđivati visina štete po cenama važećim u vreme presuđenja, saglasno odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Pored navedenog, drugostepeni sud je našao da je tužilac shodno članu 220. Zakona o parničnom postupku bio dužan da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev i kojima pobija navode i dokaze protivnika, ali ne bilo koje činjenice, već one činjenice koje po zakonu imaju značaj materijalno-pravnih pretpostavki za primenu odredbe kojom se spor rešava u njegovu korist. Naime, tužilac je, prema stanovištu drugostepenog suda , treba lo da predloži dokaze ili iznese činjenice na osnovu kojih bi se nedvosmisleno utvrdila visina štete, s obzirom na to da je ista bila sporna, a kako to nije učinio , sud je izveo zaključak primenom člana 223. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o tržištu hartija od vrednosti ("Službeni glasnik RS", broj 47/06 ) bilo je propisano da podaci navedeni u prospektu za izdavanje hartija od vrednosti, u skraćenom prospektu i u svakom drugom obliku javnog oglašavanja u vezi sa izdavanjem i trgovinom hartijama od vrednosti moraju biti istiniti i odražavati u potpunosti finansijsko stanje i poslovne rezultate izdavaoca, da se u prospektu za izdavanje hartija od vrednosti, skraćenom prospektu i u svakom drugom obliku javnog oglašavanja u vezi sa izdavanjem i trgovinom hartijama od vrednosti ne mogu navoditi podaci koji mogu stvoriti pogrešnu predstavu kod investitora u pogledu izdavaoca, hartija od vrednosti koje se nameravaju izdavati u skladu s tim prospektom i hartija od vrednosti izdavaoca koje su već izdate, da za istinitost i potpunost podataka objavljenih u prospektu za izdavanje hartija od vrednosti, skraćenom prospektu i u svakom drugom obliku javnog oglašavanja u vezi sa izdavanjem i trgovinom hartijama od vrednosti odgovara izdavalac, da za štetu prouzrokovanu objavljivanjem netačnih, odnosno nepotpunih podataka u prospektu za izdavanje hartija od vrednosti, skraćenom prospektu i u svakom drugom obliku javnog oglašavanja u vezi sa izdavanjem i trgovinom hartijama od vrednosti odgovora izdavalac i da za prouzrokovanu štetu iz stava 6. ovog člana pored izdavaoca solidarno odgovaraju revizor i sva druga lica koja su učestvovala u pripremi prospekta za izdavanje hartija od vrednosti i skraćenog prospekta, ako su znala, odnosno zbog prirode posla koji obavljaju morala znati da su podaci netačni, odnosno nepotpuni (član 27. st. 1, 4, 5, 6. i 7.)

Zakonom o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", broj 125/ 04) bilo je propisano da u smislu ovog zakona tržišna vrednost akcija jeste njihova prosečna cena koja se redovno objavljuje na berzi ili drugom odgovarajućem tržištu, u periodu koji neposredno prethodi danu za koji se utvrđuje, a koji nije kraći od tri niti duži od šest meseci, a u slučaju da se akcijama ne trguje redovno ili ne postoji odgovarajuće tržište, njihova tržišna vrednost utvrđuje se na osnovu procenjene vrednosti kapitala društva primenom odgovarajućih metoda procene (član 445. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da (onaj) ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.) ; da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (član 189. stav 2.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosi lac svoje tvrdnje o povredi označenog Ustavom zajemčen og prava u suštini zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava , i to odredbe člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer smatra da u vreme donošenja presude nije bilo trgovine akcijama, te da se imala primeniti odredba člana 445. Zakona o privrednim društvima.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je predmet tužbenog zahteva naknada štete koja predstavlja razliku između netačno iskazane vrednosti akcija iz prospekta tuženih i knjigovodstvene cene akcija prvotuženog.

Ustavni sud nalazi da su sudovi u toku postupka utvrdili da je u prospektu izdavaoca, prvotuženog, naveden netačan podatak da je akcijski kapital zastupljen u ukupnom kapitalu 100%, jer kod prvotuženog nije prikazan društveni kapital, što je uticalo na obračunsku cenu akcije. Rešenjem „Beogradske berze“ AD, Beograd, koje je doneto pre podnošenja tužbe, privremeno je obustavljeno trgovanje akcijama prvotuženog, jer je usled nedoumica tuženih i naknadnom kontrolom utvrđena netačnost podataka u prospektu. Rešenjem „Beogradske berze“ AD, Beograd , koje je doneto nakon utuženja, utvrđeno je da prestaje privremena obustava trgovanja akcija izdavaoca, te da se trgovanje nastavlja sa određenim datumom po idikativnoj ceni koja je utvrđena u visini preovlađujuće cene pre 9. maja 2007. godine, odnosno na osnovu prethodnog trgovanja ovim akcijama.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud konstatuje da su sudovi odlučujući o stvarnoj šteti tužioca, nastaloj sačinjavanjem prospekta, utvrdili da u konkrentom slučaju na strani tužioca nije ni nastupila štet a. Naime, sudovi su zauzeli ustavnopravno prihvatljivo stanovište da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije dokazao da je tokom kasnije trgovine akcijama prvotuženog cena akcija pala, odnosno da je bila niža od indikativne cene, jer je trgovina akcijama prvotuženog nastavljena upravo po onoj ceni po kojoj je podnosilac iste i kupio, te da samim tim nije dokazao da je došlo do umanjenja u njihovoj imovini, odnosno da je pretrpeo štetu.

Polazeći od navoda podnosioca ustavne žalbe da su sudovi prekoračili tužbeni zahtev, jer visina štete nije opredeljena tržišnom razlikom cena akcija, upravo iz razloga što podnosilac smatra da predmetne akcije nisu ni imale tržišnu vrednost, jer istima nije trgovano nekoliko godina, Ustavni sud nalazi da iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi da podnosilac tužbom traži naknadu štete koja predstavlja razliku između cene po kojoj je kupio 200 akcija prvotuženog i njihove knjigodostvene vrednosti koja je bila 902,00 dinara. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da navedeno ne može uticati na pravilnost osporenih presuda, s obzirom na to da je u prospektu prvotuženog od 27. marta 2007. godine i odluci „Beogradske berze“ o uključenju akcija prvotuženog na vanberzansko tržište utvrđena obračunska vrednost akcija prvotuženog za prvo trgovanje na dan 31. decembra 2006. godine u iznosu od 10.648,00 dinara. Na vanberzanskom tržištu trguje se akcijama ili metodom preovlađujuće cene ili metodom kontinuiranog trgovanja, a u odluci je u konkretnom slučaju naznačeno da se trguje metodom preovlađujuće cene, s tim da je indikativna cena za prvo trgovanje iznosila 10. 648,00 dinara, te da je primenom navedene metode podnosilac kupio akcije po ceni od 15.200,00 dinara do dana obustavljanja trgovine akcijama prvotuženog.

Ustavni sud je, takođe, imao u vidu i navode podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na primenu odredbe člana 445. ranije važećeg Zakona o privrednim društvima, ali je našao da isti nisu od uticaja, s obzirom na to da su ist om odredbom regulisana posebna prava nesaglasnih akcionara i članova.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da su sudovi za svoje stavove dali jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud je ocenio da tumačenje odredbe Zakona o obligacionim odnosima dato u obrazloženju osporenih presuda, ne izaziva sumnju u proizvoljno postupanje i arbitrerno odlučivanje na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je stoga ocenio da presudama Privrednog suda u Beogradu P. 4910/11 od 22. novembra 2011. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 913/12 od 1. novembra 2012. godine podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odbijena ustavna žalba zbog navodno proizvoljne primene materijalnog prava u sporu o naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti