Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je u parničnom postupku radi smetanja poseda, koji je trajao preko devet godina, povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Odlučujući doprinos odugovlačenju dao je prvostepeni sud neefikasnim postupanjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković, zamenik predsednika Veća i sudije Miroslav Nikolić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Tijana Šurlan, dr Milan Škulić, Tatjana Đurkić, dr Nataša Plavšić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1434/08, a kasnije pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 99/16 (prvobitno P. 1238/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Vranja podneo je Ustavnom sudu, 31. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika S. P, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4059/17 od 28. septembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku navedenom u izreci.

Podnosilac ističe i povredu prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Kako su odredbama čl. 32. i 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na navedene odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporeni parnični postupak trajao čitavih devet godina, iako nije reč o složenom predmetu; da je prvostepenom sudu od momenta zaključenja rasprave trebalo godinu i po dana da izradi presudu, jer je propustio da blagovremeno odluči o njegovom zahtevu za donošenje dopunske presude, koja je doneta sa nedostacima, a koji su zatim zahtevali donošenje tri rešenja o ispravci; da je osporena presuda Apelacionog suda u Nišu kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, doneta na osnovu pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešnom primenom materijalnog prava, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže; da je, imajući u vidu stanje objekta podnosioca, odbijanjem tužbenog zahteva povređeno i pravo podnosioca na imovinu. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu povređena navedena ustavna prava podnosioca, poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Nišu da donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude Osnovnog suda u Vranju. Naknada nematerijalne štete nije tražena.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 99/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. juna 2008. godine Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: sud) podneo tužbu protiv tuženog M.T, radi smetanja poseda i prestanka uznemiravanja, koja je zavedena pod brojem P. 1434/08.

Prva prvostepena presuda u ovoj parnici doneta je 30. septembra 2015. godine, tj. posle sedam godina i tri meseca od podnošenja tužbe. U toku tog perioda u predmetu je postupalo šestoro sudija, što znači da je rasprava šest puta počinjala iznova. Sud je odlučivao o pet zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za izuzeće postupajućeg sudije, od kojih je usvojen jedan zahtev, a prvi od postupajućih sudija je, nakon dva odbijena zahteva podnosioca, izuzet na sopstveni zahtev posle godinu dana i pet meseci trajanja postupka. Sud je odbio i dva zahteva tuženog za izuzeće postupajućeg sudije, kao i zahtev podnosioca za izuzeće veštaka S.S.

U navedenom periodu sud je zakazao ukupno 36 ročišta (25. jula, 4. septembra, 7. oktobra, 13. novembra i 15. decembra 2008. godine, 3. februara, 3. aprila, 19. maja, 8. jula, 9. septembra i 12. novembra 2009. godine, 3. februara, 1. aprila i 11. juna 2010. godine, 21. januara, 13. aprila, 6. jula, 6. oktobra i 20. decembra 2011. godine, 5. marta, 21. maja i 25. jula 2012. godine, 5. februara, 24. juna i 13. novembra 2013. godine, 26. februara, 17. aprila, 2. jula, 9. oktobra, 7. novembra i 12. decembra 2014. godine, 19. februara, 26. marta, 10. juna, 15. jula, 11. septembra i 30. septembra 2015. godine), od kojih 15 nije održano (sedam iz razloga na strani suda, dva iz razloga na strani sudskih veštaka, tri zbog štrajka advokata, dva radi odlučivanja o zahtevima za izuzeće postupajućeg sudije, a ročište 12. novembra 2009. godine, jer je trebalo ostaviti rok tuženom za izjašnjenje o podnesku tužioca podnetom uoči samog ročišta).

Na ročištu 5. februara 2013. godine punomoćnik tuženog je obavestio sud da je tuženi preminuo u leto prošle godine, a tužilac se izjasnio da nije znao da o tome treba da obavesti sud. Nakon pribavljanja izvoda iz matične knjige umrlih za pok. M.T, Osnovni sud u Vranju je doneo rešenje P. 1238/10 od 3. juna 2013. godine o prekidu postupka zbog smrti tuženog.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 22. novembra 2013. godine predložio nastavljanje postupka, dostavljajući kopiju rešenja o nasleđivanju iza pok. tuženog O. 424/13 od 25. juna 2013. godine, a sud je na ročištu održanom 26. februara 2014. godine doneo rešenje o nastavku postupka, tako da na mesto prvobitno tuženog stupa njegova supruga Lj.T. Kasnije su tužbom obuhvaćeni i G.T. i J.I. Subjektivno proširenje tužbe na G.T. sud je tokom rasprave odbio.

Podnosilac je u toku postupka više puta preinačio tužbeni zahtev.

Sud je izveo dokaze uvidom u obimnu dokumentaciju, spise vanparničnog postupka istog suda R. 151/09, koji je pokrenut po predlogu tužioca za obezbeđenje dokaza, saslušao sedam svedoka, izveo suočenje dva svedoka, uviđaj na licu mesta (dva puta), kao i veštačenjem i pribavljanjem obaveštenja od Republičkog hidrometeorološkog zavoda o količini padavina u određenom periodu.

Na prvom ročištu, održanom 25. jula 2008. godine, određeno je veštačenje preko veštaka hidro struke B.M. na okolnost da li postoji uzročno-posledična veza između vlage na kući tužioca i septičke jame, odnosno rupe u koju se izliva otpadna voda iz sudopere tuženog. Veštak je dostavio nalaz i mišljenje 29. jula 2008. godine, dopunski izveštaj 15. oktobra 2008. godine i dva puta je saslušan.

Sud je zatim, 1. aprila 2010. godine, odredio veštačenje preko veštaka hidro struke M.R, koji je podneskom od 31. maja 2010. godine obavestio sud da tužilac ne prihvata veštačenje, te da ne može da obavi zadatak dok stranke u sporu ne usaglase svoje stavove.

Nakon toga, sud je, 24. oktobra 2011. godine, odredio novo veštačenje putem veštaka S.S, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 22. maja 2012. godine, a na koje je tužilac imao primedbe, pa je veštak saslušan na ročištu održanom 30. septembra 2015. godine. Sud je dopisom od 11. marta 2014. godine pozvao da veštači veštaka Lj.I.A, koja je dostavila nalaz i mišljenje 24. aprila 2014. godine.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 1238/10 od 30. septembra 2015. godine delimično je usvojen, a delimično odbijen tužbeni zahtev tužioca.

Protiv navedene prvostepene presude tužene Lj.T. i J.I. izjavile su žalbe 12. i 16. novembra 2015. godine, a tužilac 18. novembra 2015. godine.

Rešavajući o izjavljenim žalbama, Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 2241/15 od 22. decembra 2015. godine ukinuo presudu Osnovnog suda u Vranju P. 1238/10 od 30. septembra 2015. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Drugostepeni sud je našao da je prvostepena presuda zahvaćena bitnim povredama odredaba Zakona o parničnom postupku iz člana 361. stav 1. tač. 7) i 12), jer je prvostepeni sud odredio treće veštačenje (preko veštaka Lj.I.A.) van ročišta, pri čemu nije tražio izjašnjenje stranaka o ličnosti veštaka, niti je veštaku odredio zadatak, čime je onemogućio tužene da raspravljaju pred sudom; da su nejasni razlozi zbog kojih je prvostepeni sud odredio treće veštačenje kod činjenice da prva dva veštačenja nisu bila u suprotnosti jedno sa drugim; da je sud bio dužan da, ukoliko je smatrao da se nalazi bitno razilaze, prvo pokuša usaglašavanje nalaza prethodna dva veštaka, pa tek nakon toga da obnovi veštačenje sa istim ili drugim veštacima, poštujući pri tome redosled predviđen Zakonom o parničnom postupku.

U ponovnom prvostepenom postupku, Osnovni sud u Vranju je održao ročišta 9. marta i 14. marta 2016. godine i doneo presudu P. 99/16 kojom je: odbio tužbeni zahtev tužioca da tužene Lj.T. i J.I. septičku jamu broj 2 koja se nalazi na k.p. broj …(1), upisanoj u LN broj 1590 KO Vranje 2, u susvojini tuženih, na udaljenosti od dva metra u pravcu jugozapada od jugozapadnog ugla porodične stambene zgrade tužioca dimenzija 0,90 m puta 0,90m, dubine 0,80m, isprazne, dezinfikuju i zatrpaju u skladu sa građevinsko tehničkim standardima zatrpavanjem zemljom u slojevima od po 0,20m do 0,30m i ručnim nabijanjem do potpunog zatrpavanja, kako bi se uklonila opasnost no zdravlje ljudi i kontaminacija zemljišta na k .p. broj …(2) i kp. broj …(3) , a sve u roku od 15 dana od dana prijema ove presude kao neosnovan (stav prvi izreke); odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud naloži tuženima da prestanu sa uznemiravanjem nepokretnosti tužioca na k.p. broj …(2) i ugrožavanjem stabilnosti i urušavanjem porodične stambene zgrade, postojeće na njoj i nepokretnosti tužioca na k .p. broj …(3) , obe na mestu zvanom B, upisane u LN broj 1790 KO Vranje 2, ispuštanjem površinskih otpadnih voda iz dvorišta kućnog placa sa k.p. broj …(0) i ispuštanjem otpadnih voda iz porodične stambene zgrade sa k .p. broj …(0) na mestu zvanom Balinovac, upisanih u LN broj 1214 KO Vranje 2, svojina tužene Lj.T. preko ukopane odvodne plastične cevi ili creva do zemljane septičke jame broj 2 izgrađene na k .p. broj …(1) na mestu zvanom B, upisane u LN broj 1590 KO Vranje 2, u susvojini tužene Lj.T. sa udelom od jedne idealne trećine i tužene J.I. sa udelom dve idealne trećine kao neosnovan (stav drugi izreke); odbio tužbeni zahtev tužioca da sud naloži tuženima da prvobitno iskopanu, korišćenu, pa zatrpanu septičku jamu broj 1 na k .p. broj …(1) koja se nalazi na udaljenosti od 4m u pravcu severoistoka, od opisane jame broj 2, na udaljenosti od 2m od severozapadnog zida porodične stambene zgrade tužioca u pravcu severozapada, iskopaju, pa potom dezinfikuju i zatrpaju u skladu sa građevinsko tehničkim standardima zatrpavanjem zemljom u slojevima od po 0,20m do 0,30m i ručnim nabijanjem do potpunog zatrpavanja kako bi se sprečilo dalje ugrožavanje stabilnosti i urušavanje porodične stambene zgrade tužioca na k .p. broj 1642 u roku od 15 dana kao neosnovan (stav treći izreke); odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužene solidarno na ime naknade štete isplate iznos od 55.714,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. juna 2015. godine kao neosnovan (stav četvrti izreke) i u stavu petom izreke odlučio o troškovima parničnog postupka.

Tuženi su 11. aprila 2016. godine podneli predlog za donošenje dopunske presude, a 15. aprila 2016. godine tuženi je podneo žalbu sa predlogom za donošenje dopunske presude.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju je P. 99/16 od 10. juna 2016. godine odbijen je predlog tuženih za donošenje dopunske presude, kao neosnovan.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1702/16 od 15. novembra 2016. godine vratio spis predmeta P. 99/16 Osnovnom sudu u Vranju, radi odlučivanja o zahtevu tužioca za donošenje dopunske presude, o kome prvostepeni sud nije odlučio.

Osnovni sud u Vranju je 7. decembra 2016. godine doneo dopunsku presudu P. 99/16, jer je utvrdio da je u stavu prvom izreke presude od 14. marta 2016. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca da tužene zatrpaju septičku jamu broj 2 na k.p. broj …(1) , upisane LN broj 1590 KO Vranje 2, ali da nije odlučeno o zahtevu da se u tom smislu izda nalog tuženima, a u stavu drugom izreke presude nije označen cilj postavljenog tužbenog zahteva – otklanjanje opasnosti po živote i zdravlje ljudi i kontaminacije zemljišta tužioca.

Protiv navedene dopunske presude, tužilac je 19. decembra 2016. godine izjavio žalbu, sa zahtevom za donošenje rešenja o njenoj ispravci, koje je Osnovni sud u Vranju i doneo 16. maja 2017. godine, a zatim, po zahtevima tužioca od 19. maja i 12. juna 2017. godine, još dva rešenja (od 19. maja i 13. juna 2017. godine) o ispravkama prethodno donetih rešenja o ispravci.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 4059/17 od 28. septembra 2017. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Vranju P. 99/16 od 14. marta 2016. godine i dopunsku presudu P. 99/16 od 7. decembra 2016. godine, ispravljenu rešenjima od 16. maja, 19. maja i 13. juna 2017. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude se navodi da je Apelacioni sud u Nišu našao da prvostepena presuda i dopunska presuda nisu zahvaćene bitnim povredama odredaba parničnog postupka, da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge koje prihvata i taj sud, te se izjasnio o žalbenim navodima tužioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u osporenom sudskom postupku, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosi lac ustavne žalbe pokrenu o parnični postupak podnošenjem tužbe 30. juna 2008. godine, a da je isti pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu 28. septembra 2017. godine.

Iz navedenog proizlazi da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao devet godina i tri meseca, što, samo po sebi, može ukazivati na to da nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, pojam razumnog trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično složenom sporu u kome je sud sproveo obiman i složen dokazni postupak u toku koga je, pored ostalih dokaza, izvedeno i višestruko veštačenje, koje nužno ima za posledicu duže trajanje postupka, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni ne mogu opravdati ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je predmet ovog spora, koji je proistekao iz oštećenja na kući podnosioca ustavne žalbe, za njega nesumnjivo bio od velikog značaja, zbog čega je imao opravdani interes da se postupak efikasno okonča.

Ustavni sud je, s druge strane, ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužem trajanju postupka. Naime, iako je parnična stranka ovlašćena da traži izuzeće sudija ili veštaka ako smatra da za to postoji osnov, okolnost da je podnosilac podneo šest ovakvih zahteva, od kojih je pet odbijeno, svakako je dovela i do dužeg trajanja postupka – dva ročišta su odložena radi odlučivanja o ovim zahtevima, a sudija Z.S. je, posle dva, kako je utvrđeno neosnovana zahteva za njeno izuzeće, izuzeta na sopstveni zahtev, posle više od 16 meseci postupanja u predmetu. Pored toga, jedno ročište (12. novembra 2009. godine) je odloženo zbog dostavljanja podneska podnosioca sudu uoči samog ročišta.

Ocenjujući postupanje suda u ovom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Naime, u ovom sporu, u kome je prva prvostepena presuda doneta tek nakon sedam godina i tri meseca od podnošenja tužbe, postupalo je šestoro sudija, što je nesumnjivo doprinelo dugom trajanju postupka, zbog ponovnog otpočinjanja rasprave prilikom svake zamene postupajućeg sudije. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije , od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Pri tome, povrede pravila parničnog postupka koje su činile postupajuće sudije su prvo dovele do izuzimanja sudije M.S. iz postupanja u predmetu, rešenjem predsednika suda VII Su. 12711 od 26. januara 2011. godine, a zatim i do ukidanja prvostepene presude P. 1238/10 od 30. septembra 2015. godine, rešenjem Apelacionog suda u Nišu od 22. decembra 2015. godine. Uočeni su i slučajevi kada su ročišta zakazivana u neprihvatljivo dugim rokovima od više od sedam ili više od šest meseci (od 11. juna 2010. do 21. januara 2011. godine i od 25. jula 2012. do 5. februara 2013. godine). Osnovni sud u Vranju je, takođe, propustio da blagovremeno odluči o predlogu podnosioca za donošenje dopunske presude, što je, zajedno sa potrebom za donošenje čak tri rešenja o ispravkama, dovelo do dužeg trajanja postupka po žalbi protiv prvostepene presude.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1434/08, kasnije pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 99/16 (prvobitno P. 1238/10) podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Kako u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, nalazi da već samo utvrđivanje povrede ustavnog prava predstavlja pravično zadovoljenje podnosioca u konkretnom slučaju.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje, učinjenu osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 4059/17 od 28. septembra 2017. godine, Ustavni sud ukazuje na to da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instanciono viši sud, još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi u osnovi ponavljaju navodi koje je podnosilac izneo u žalbi protiv prvostepene presude, a o kojima se Apelacioni sud u Nišu već izjasnio, dajući dovljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

S obzirom na to da povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava podnosilac izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, za koju je Ustavni sud već ocenio da nisu dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi navedenog ustavnog prava.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. S obzirom na sve napred izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti