Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 18 godina. Takođe, utvrđena je povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava od strane apelacionog suda prilikom odlučivanja o kamati.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R . V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49618/10 (inicijalno predmet Trećeg o pštinskog suda u Beogradu P. 2537/94 ) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba R . V . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe stavom drugim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 17. oktobra 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 17. oktobra 2012. godine, osim u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca-protivtuženog i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuž ioca-protivtuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49618/10 od 6. oktobr a 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. V . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 19. decembra 2012. godine, preko punomoćnika A . L, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 17. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Podnosilac je 10. aprila 2014. godine podneo dopunu ustavne žalbe protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1056/13 Rž. 147/13 od 17. oktobra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi i dopuni ustavne žalbe, između ostalog, navedeno je: da je drugostepeni sud u osporenoj presudi proizvoljno primenio materijalno pravo s obzirom na to da je odluku o glavnom dugu doneo primenom odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, koja se odnosi na institut „sticanje bez osnova“, a odluku o zateznoj kamati na glavni dug, primenom odredbe člana 189. stav 2. Zakona, koja se odnosi na institut „prouzrokovanje štete“, ignorišući pri tome odredbe merodavnog Zakona kojim su uređena pravila o vraćanju „stečenog bez osnova“, pre svega odredbu člana 214. Zakona, koja je imperativnog karaktera i kojom je propisano da nesavestan sticalac mora da vrati glavni dug sa obračunatom zateznom kamatom od dana sticanja, a savestan od dana podnošenja tužbe; da je podnosilac izjavio reviziju protiv osporene drugostepene presude, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku, smatrajući da se pobijanom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 17. oktobra 2012. godine menja sudska praksa u pogledu primene instituta „sticanje bez osnova“, ustanovljena u velikom broju sudskih odluka, „što je osnov za dozvoljenost ove revizije“, te da je potrebno da se Vrhovni kasacioni sud izjasni o tumačenju prava u pobijanoj presudi radi ujednačavanja sudske prakse, kao i da je postupak u kome je odlučivano o pravima podnosioca ustavne žalbe trajao skoro 20 godina.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da poništi osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1056/13 Rž. 147/13 od 17. oktobra 2013. godine i odredi da Vrhovni kasacioni sud u najkraćem roku donese meritornu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 17. oktobra 2012. godine, a ukoliko ne odluči na ovaj način, da poništi navedenu drugostepenu presudu i odredi da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužioca-protivtuženog, kao i da mu se naknadi šteta koju je pretrpeo zbog povrede prava i objavi odluka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49618 /10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2537/94 ) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Stambena zadruga „B.“ iz B. podnela je 26. jula 1994. godine, Trećem opštinskom sudu iz Beograda tužbu protiv R . V, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi izvršenja ugovora. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 2537/94. Tuženi je 22. marta 1995. godine dostavio sudu odgovor na tužbu, sa protivtužbom. Na pripremnom ročištu održanom 19. juna 1995. godine sud je odredio spajanje tužbe i protivtužbe, radi jedinstvenog vođenja postupka. Do donošenja prve presude zakazana su 33 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 12 ročišta nije održano, i to šest ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a ostala zbog nedostatka procesnih pretpostavki i izjašnjenja stranaka na nalaz i mišljenje sudskog veštaka i podneske suprotne strane. Na predlog punomoćnika tuženog-protivtužioca, sud je rešenjem od 23. maja 2002. godine odredio mirovanje postupka, koji je nastavljen po predlozima punomoćnika parničnih stranaka na ročištu održanom 3. decembra 2002. godine. U sprovedenom dokaznom postupku izvršen je uvid u obimnu dokumentaciju, obavljena su tri veštačenja, od strane različitih sudskoh veštaka građevinske i finansijske struke, i nekoliko dopuna tih veštačenja. Rešenjem P. 2537/94 od 31. oktobra 1996. godine određeno je veštačenje na okolnosti visine cene izgrađenog stana, s tim da će veštačenje obaviti Gradski zavod za veštačenje. Međutim, po prigovoru tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, sud je opozvao navedeno rešenje i još tri rešenja o određivanju veštaka po prigovoru tuženog-protivtužioca, tako da je prvi nalaz veštaka dostavljen sudu 27. decembra 1999. godine.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2537/94 od 18. septembra 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca- protivtuženog, usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca i obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu isplati na ime više uplaćenih sredstava za izgradnju stana po ugovoru broj 799 od 5. decembra 1989. godine iznos od 3.916.562,51 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. avgusta 1992. godine, obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove i odbačen prigovor prebijanja istaknut od strane punomoćnika tužioca.

Tužilac-protivtuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5971/07 od 20. juna 2007. godine ukinuta je ožalbena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2537/94 od 18. septembra 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da su razlozi dati u obrazloženju pobijane presude nejasni i protivrečni izvedenim dokazima, zbog čega ista presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen novi broj P. 2138/07. Do donošenja druge prvostepene presude zakazana su 22 ročišta za glavnu raspravu, od kojih devet ročišta nije održano, i to četiri ročišta zbog štrajka advokata i zaposlenih u pravosuđu, a ostala zbog nedostatka procesnih pretpostavki jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka. Nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49618/10. U sprovedenom dokaznom postupku izvršen je uvid u pismene dokaze, obavljeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane komisije veštaka Gradskog zavoda za veštačenje, a veštaci su se i usmeno na ročištu izjasnili o primedbama na veštačenje. Punomoćnik tuženog-protivtužioca je podneskom od 25. maja 2011. godine konačno opredelio protivtužbeni zahtev tako što je tražio da sud obaveže tužioca-protivtuženog da mu na ime više uplaćenih sredstava za izgradnju stana po ugovoru broj 799 od 5. decembra 1989. godine, odnosno za 16,758 m2 plati iznos od 49.838,67 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. februara 1995. godine, a ukoliko sud smatra da je prvopostavljeni protivtužbeni zahtev neosnovan, zahtevao je da sud obaveže tužioca-protivtuženog da mu na ime više uplaćenih sredstava za izgranju predmetnog stana isplati iznos od 3.268.126,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. maja 2011. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49618/10 od 6. oktobra 2011. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da sud obaveže tuženog-protivtužioca da mu isplati na ime duga iznos od 476.517,525 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, stavom drugim izreke delimično je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, pa je obavezan tužilac-protivtuženi da mu isplati na ime duga iznos od 49.838,67 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. marta 1995. godine, stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, u delu kojim je tražio da se obaveže tužilac-protivtuženi da na dosuđeni iznos od 49.838,67 dinara plati kamatu za period od 23. februara do 21. marta 1995. godine, stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev u delu kojim je traženo da sud obaveže tužioca-protivtuženog da na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka na ime veštačenja plati zakonsku zateznu kamatu i stavom petim izreke je obavezan tužilac-protivtuženi da naknadi parnične troškove tuženom-protivtužiocu.

U obrazloženju prvostepene presude, pored ostalog, navedeno je: da je primenom citiranih zakonskih odredaba čl. 15, 22, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, na činjenično stanje u kojem je utvrđeno da je prema poslednjim objavljenim podacima Republičkog zavoda za statistiku o ceni stanova novogradnje u drugom polugodištu 2010. godine cena 1 m2 za grad B. iznosila 195.112,00 dinara, te da bi preplaćeni iznos iz nalaza, odnosno za 16,758 m2 po toj ceni iznosio 3.268.126,00 dinara na dan davanja iskaza i da prosečna cena jednog m2 stana u B . za prvo tromesečje, odnosno za mart 1995. godine iznosi 2.970,00 dinara, pa preplaćeni iznos od 16,758 m2 izražen preko vrednosti m2 iz navedenog perioda iznosi 49.898,25 dinara, da je tuženi-protivtužilac preplatio troškove izgradnje, pa je sud našao da je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog neosnovan, a da je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca delimično osnovan, kako je obrazloženo u presudi.

Tužilac-protivtuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 17. oktobra 2012. godine potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49618/10 od 6. oktobra 2011. godine u stavu prvom, delu stava drugog izreke u kome je odlučeno o glavnom dugu i u stavu petom izreke, pa je u tom delu žalba tužioca-protivtuženog odbijena kao neosnovana (stav prvi izreke), dok je prvostepena presuda preinačena u delu stava drugog izreke, tako što je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu na iznos glavnog duga od 49.838,67 dinara plati zakonsku zateznu kamatu počev od 6. oktobra 2011. godine kao dana presuđenja pa do isplate, dok je tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate za period počev od 22. marta 1995. do 6. oktobra 2011. godine odbijen kao neosnovan (stav drugi izreke).

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo – odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, kada je odbio tužbeni, a delimično usvojio protivtužbeni zahtev i odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke; da je u konkretnom slučaju, tužilac - protivtuženi bio u obavezi da tuženom-protivtužiocu preplaćenu cenu stana vrati, i to u visini preplaćenih 16,758 m2 u vreme presuđenja, polazeći od jednog od osnovnih načela obligacionog prava, jednake vrednosti uzajamnih davanja koje je sadržano u članu 15. Zakona o obligacionim odnosima; da je tuženi-protivtužilac postavio protivtužbeni zahtev u iznosu od 49.838,67 dinara, pa je prvostepeni sud pravilno usvojio taj iznos i odlučio kao u stavu drugom izreke svoje presude, dok je odbio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za isplatu duga od 476.517,525 dinara i odlučio kao u stavu prvom izreke, dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge koje u svemu prihvata i drugostepeni sud jer se zasnivaju na savesnoj i brižljivoj oceni izvedenih dokaza.

Dalje je navedeno: da je odlučujući o kamati na iznos glavnog duga tuženog-protivtužioca u iznosu od 49.838,67 dinara, pogrešno prvostepeni sud primenio materijalno pravo – odredbu člana 214. Zakona o obligacionim odnosima dosuđujući kamatu počev od 22. marta 1995. godine, kada je veštačenjem utvrđena vrednost m2 po ceni stana za prvo tromesečje 1995. godine, pa do isplate i odlučio kao u delu stava drugog izreke; da je, po nalaženju toga suda, neizvršavanjem svoje ugovorne obaveze tužilac-protivtuženi pričinio štetu tuženom-protivtužiocu koju je dužan nadoknaditi u svemu prema pravilima iz člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojima se određuje da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke izuzev kada zakon određuje što drugo; da je u ovom slučaju visina naknade štete utvrđena prema vrednosti robe - 16,758 m2 stana u vreme presuđenja, ali pošto je tuženi-protivtužilac postavio protivtužbeni zahtev u visini vrednosti m2 po ceni stana za prvo tromesečje 1995. godine, to je tuženom-protivtužiocu na dosuđeni iznos taj sud dosudio i kamatu ali od dana presuđenja, saglasno odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, i odlučio kao u stavu drugom izreke, preinačavajući pobijanu presudu u tom delu, saglasno odredbi člana 380. tačka 4) Zakona o parničnom postupku.

Tuženi-protivtužilac je izjavio reviziju protiv drugostepene presude, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku, te smatrajući da se pobijanom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 17. oktobra 2012. godine menja sudska praksa u pogledu primene instituta „sticanje bez osnova“, ustanovljena u velikom broju sudskih odluka, „što je osnov za dozvoljenost ove revizije“, te da je potrebno da se Vrhovni kasacioni sud izjasni o tumačenju prava u pobijanoj presudi, radi ujednačavanja sudske prakse.

Apelacioni sud u Beogradu svojim rešenjem Gž. 1738/12 od 23. januara 2013. godine nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu u Beogradu odlučivanje o izjavljenoj reviziji tuženog-protivtužioca protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 17. oktobra 2012. godine, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da je apelacioni sud takvu odluku u pogledu isplate zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga od 49.838,67 dinara doneo uz isticanje stava da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, i to odredbu člana 214. Zakona o obligacionim odnosima dosuđujući kamatu počev od 22. marta 1995. godine kada je veštačenjem utvrđena vrednost m2 po ceni stana za prvo tromesečje 1995. godine, budući da je neizvršenjem svoje obaveze – isplate protivvrednosti preplaćenih 16,758 m2, tužilac-protivtuženi tuženom-protivtužiocu pričinio štetu koju je dužan nadoknaditi u svemu prema pravilima iz člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojima se određuje da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke izuzev kada zakon određuje što drugo. Rešenje je sadržalo i pouku o pravnom leku da se protiv istog može izjaviti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana.

Tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu.

Osporenom rešenjem Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu Rev. 1056/13 Rž. 147/13 od 17. oktobra 2013. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog-protivtužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 23. januara 2013. godine i kao nedozvoljena revizija tuženog-protivtužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 17. oktobra 2012. godine.

U obrazloženju rešenja Vrhovnog kasacionog suda, između ostalog, navedeno je da je taj sud ocenio da žalba izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 23. januara 2013. godine nije dozvoljena, jer odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se u konkretnom slučaju primenjuje, nije propisana mogućnost izjavljivanja ovog pravnog leka protiv rešenja apelacionog suda kojim je odlučeno o dozvoljenosti revizije izjavljene sa pozivom na odredbu člana 395. istog zakona. Takođe, Vrhovni kasacioni sud je ocenio i da nisu ispunjeni uslovi za postupanje po reviziji koju je tužilja izjavila sa pozivom na odredbu člana 394. navedenog zakona, budući da je vrednost predmeta spora koja se revizijom pobija ispod zakonom propisanog revizijskog cenzusa.

Pismeni otpravak revizijskog rešenja je 14. marta 2014. godine dostavljen punomoćniku tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da u jednoj tužbi tužilac može istaći više zahteva protiv istog tuženog kad su svi zahtevi povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom, a ako zahtevi nisu povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom, oni se mogu istaći u jednoj tužbi protiv istog tuženog samo kad je isti sud stvarno nadležan za svaki od ovih zahteva i kad je za sve zahteve određena ista vrsta postupka, da tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi istaći u jednoj tužbi, tako da sud usvoji sledeći od tih zahteva ako nađe da onaj koji je ispred njega istaknut nije osnovan, da se zahtevi, po stavu 2. ovog člana, mogu istaći u jednoj tužbi samo ako je sud stvarno nadležan za svaki od istaknutih zahteva i ako je za sve zahteve određena ista vrsta postupka, kao i da ako o nekim od zahteva istaknutim u istoj tužbi treba da sudi veće a o drugim sudija pojedinac istog suda, o svim zahtevima sudiće veće (član 191.).

Odredabama Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.) ; da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi i da o baveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210. st. 1. i 2.); da k ad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva (član 214.). Odredbama čl. 185-192. Zakona regulisana je naknada materijalne štete.

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana pokretanja postupka podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu 26. jula 1994. godine pa do pravnosnažnog okončanja postupka donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 17. oktobra 2012. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao preko 18 godina, što samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Ipak, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog postupka, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka u određenoj meri doprinela složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj parnici, odnosno složenost dokaznog postupka. Naime, za izvođenje dokaza veštačenjem bilo je angažovano više različitih sudskih veštaka, kao i komisija sudskih veštaka , budući da je za utvrđivanje činjenica bitnih za presuđenje bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, a odlučivano je i o tužbenom i protivtužbenom zahtevu.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac , kao tuženi-protivtužilac, imao legitiman pravni interes da se o tužben om i protivtužbenom zahtev u odluči u razumnom roku.

Trajanju postupka u izvesnoj meri je doprine o i podnosilac ustavne žalbe, budući da je sud odlučujući o prigovorima koje je izjavljivao protiv rešenja o veštačenju u pogledu toga kome će se poveriti veštačenje, čak četiri puta opozivao rešenja o veštačenju, tako da je prema rešenju od 31. oktobra 1996. godine, kojim je prvi put određeno veštačenje, nalaz veštaka dostavljen tek nakon više od tri godine, 27. decembra 1999. godine. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao procesno pravo na podnošenje prigovora, ali da je odlučivanje o prigovorima podrazumevalo određeno vreme, posebno što je sud četiri puta, zaredom, opozivao rešenja o veštačenju. Pored navedenog, sud je na predlog podnosioca ustavne žalbe odredio i mirovanje postupka u trajanju od tri meseca, što je dovelo do produženja trajanja postupka za još nekoliko meseci, nakon podnošenja predloga da se postupak nastavi.

Ipak, Ustavni sud smatra da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, imajući pri tome u vidu da je prvu presudu P. 2537/94 od 18. septembra 2006. godine doneo nakon 12 godina od podnošenje tužbe. Međutim, prvostepena presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5971/07 od 20. juna 2007. godine, sa obrazloženjem da su razlozi dati u obrazloženju pobijane presude nejasni i protivrečni izvedenim dokazima, zbog čega pobijana presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati. U ponovnom prvostepenom postupku je o tužbenom i protivtužbenom zahtevu odlučeno nakon četiri godine, donošenjem presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49618/10 od 6. oktobra 2011. godine. Drugostepeni sud je u odnosnoj pravnoj stvari dva puta odlučivao o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude u razumnim rokovima.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49618/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2537/94).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, činjeničnu složenost predmeta spora, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo uzimajući u obzir navedene kriterijume. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi Ustavom zajemčenih prava osporenim rešenjima Vrhovnog kasacionog suda i Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je u Rešenju Už-2233/2011 od 29. februara 2012. godine zauzeto pravno stanovište da stranka u parničnom postupku ima procesnu mogućnost da izjavi žalbu Vrhovnom kasacionom sudu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu kojim nije dozvoljeno odlučivanje o reviziji izjavljenoj u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09).

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. 1056/12 Rž. 147/13 od 17. oktobra 2013. godine, u stavu prvom izreke odbacio kao nedozvoljenu žalbu podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu kojim je određeno da nije dopuštena revizija izjavljena u smislu člana 395. navedenog zakona. Ovakva odluka revizijskog suda je u suprotnosti sa ustaljenom praksom Ustavnog suda, ali i sa poukom o pravnom leku koja je data u osporenom rešenju apelacionog suda. Međutim, svrha žalbe u navedenoj procesnoj situaciji jeste da konačnu ocenu o izuzetnoj dozvoljenosti revizije da Vrhovni kasacioni sud, čija je zakonom utvrđena uloga upravo da vrši ujednačavanje sudske prakse, dok izjašnjenje apelacionog suda o izuzetnoj dozvoljenosti revizije predstavlja, u suštini, samo predlog, odnosno mišljenje nižestepenog suda.

U konkretnom slučaju, nakon izjašnjenja Apelacionog suda u Beogradu o izuzetnoj dozvoljenosti revizije, odlučivao je Vrhovni kasacioni sud koji je u osporenom rešenju u činjeničnom delu obrazloženja konstatovao pravno stanovište Apelacionog suda u Beogradu povodom izuzetne dozvoljenosti revizije i nije našao za shodno da zauzme drugačije pravno stanovište povodom navedenog pitanja.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio kroz rešenja Už-683/2013 od 13. marta 2014. godine i Už-7939/2013 od 14. oktobra 2015. godine.

U odnosu na deo osporenog revizijskog rešenja kojim je Vrhovni kasacioni sud odlučio o reviziji s pozivom na odredbu člana 394. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud dao detaljno i jasno obrazloženje da revizija tuženog-protivtužioca nije dozvoljena, jer vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi revizijski cenzus. Ovakvo obrazloženje osporenog rešenja, prema oceni Ustavnog suda, zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju merodavnog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim navodi ustavne žalbe da su osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređene garancije prava na pravično suđenje, utvrđene članom 32. stav 1. Ustava. Takođe, Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, te kako je ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, to je ocenio da ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu prava iz član 36. stav 2. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 3. izreke.

8. Ocenjujući da li je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje podnosioca, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporen om presud om Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738 /12 od 17. oktobr a 2012. godine preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49618/10 od 6. oktobra 2011. godine u delu stava drugog, tako što je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu plati na iznos glavnog duga od 49.838,67 dinara zakonsku zateznu kamatu počev od 6. oktobra 2011. godine, kao dana presuđenja. Naime, drugostepeni sud je ocenio da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo - odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima („sticanje bez osnova“), kada je odbio tužbeni, a delimično usvojio protivtužbeni zahtev, ali da je pogrešno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odlučivao o zakonskoj zateznoj kamati, i to odredbu člana 214 Zakona o obligacionim odnosima, dosuđujući kamatu počev od 22. marta 1995. godine (dana podnošenja tužbe). Po nalaženju drugostepenog suda, neizvršenjem svoje obaveze - isplate protivvrednosti preplaćenih 16,758 m2 po osnovu ugovora koji je predmet spora, tužilac-protivtuženi je tuženom-protvtužiocu pričinio štetu koju je dužan da naknadi u svemu prema pravilima iz člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojima se određuje da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke izuzev kada zakon određeuje šta drugo, da je u ovom slučaju visina naknade štete utvrđena prema vrednosti robe – 16,758 m2 stana u vreme presuđenja, ali pošto je protivtužilac postavio tužbeni zahtev u visini vrednosti m2 po ceni stana za prvo tromesečje 1995. godine, to je tuženom-protivtužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na dosuđeni iznos taj sud dosudio kamatu od dana presuđenja, saglasno odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud arbitrerno primenio materijalno pravo kada je odlučivao o zakonskoj zateznoj kamati, kao sporednom potraživanju koje prati glavno potraživanje. Naime, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u situaciji kada je ocenio da je u pitanju sticanje bez osnova, prilikom odlučivanja o zakonskoj zateznoj kamati trebalo da primeni odredbe merodavnog Zakona kojim su uređena pravila o vraćanju „stečenog bez osnova“, pre svega odredbu člana 214. Zakona, koja je imperativnog karaktera i kojom je propisano da nesavestan sticalac mora da vrati glavni dug sa obračunatom zateznom kamatom od dana sticanja, a savestan od dana podnošenja tužbe, a, ukoliko drugostepeni sud smatra da je u pitanju neizvršenje ugovorne obaveze, zbog čega je tužilac-protivtuženi pretrpeo štetu, prilikom odlučivanja o glavnom dugu i zakonskoj zateznoj kamati bi trebalo primeniti odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima, kojima je propisano kako se nadoknađuje šteta. U suprotnom bi došlo do povrede načela jednake vrednosti uzajamnih davanja u zasnivanju dvostranih ugovora, propisanog odredbom člana 15. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tj. načela ekvivalentnosti. Da li je u konkretnom ugovoru ostvareno načelo jednake vrednosti davanja utvrđuje se upravo upoređivanjem vrednosti ugovornih prestacija.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je i tužilac-protivtuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, nakon obavljenog veštačenja, podneskom od 25. maja 2011. godine konačno opredelio protivtužbeni zahtev tako što je tražio da sud obaveže tužioca-protivtuženog da mu na ime više uplaćenih sredstava za izgradnju stana po ugovoru broj 799 od 5. decembra 1989. godine, odnosno za 16,758 m2 plati iznos od 49.838,67 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. februara 1995. godine, a ukoliko sud smatra da je prvo postavljeni protivtužbeni zahtev neosnovan obaveže tužioca-protivtuženog da mu na ime više uplaćenih sredstava za izgradnju predmetnog stana isplati iznos od 3.268.126,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja. Dakle, postupanje drugostepenog suda, sa stanovišta prava na pravično suđenje, ukazuje na arbitrernu primenu materijalnog prava i stoga nije prihvatljivo za Ustavni sud.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je stavom drugim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 17. oktobra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tač ke 3. izreke , a u tački 4. izreke poništio presud u Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1738/12 od 17. oktobra 2010. godine, osim u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca-protivtuženog i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi tužioca-protivtuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beograd u P. 49618/10 od 6. oktobra 2011. godine.

Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe koje se odnose na povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je poništio osporeni akt .

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti