Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro sedam godina i nije pravnosnažno okončan. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda označeno je kao osnovni razlog dugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-973/2009
20.04.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Đorđević, Gordane Đokić, Simke Tomić i Ljiljane Milovanović, svih iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Đorđević, Gordane Đokić, Simke Tomić i Ljiljane Milovanović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P1. 159/10 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Valjevu, odnosno drugom stvarno nadležnom sudu, da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1, kada se za to steknu uslovi, okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Đorđević, Gordana Đokić, Simka Tomić i Ljiljana Milovanović, sve iz Valjeva, su 15. juna 2009. godine, svaka posebno, a preko istog punomoćnika - Radomira Spasojevića advokata iz Valjeva, podnele ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 753/08. Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti: Už-973/2009; Už-1000/2009, Už-1002/2009 i Už-1066/2009. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), spojio postupke po ustavnim žalbama u predmetima Už-973/2009, Už-1000/2009, Už-1002/2009 i Už-1066/2009, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što su predmeti Už-1000/2009, Už-1002/2009 i Už-1066/2009 pripojeni predmetu Už-973/2009.

U ustavnim žalbama je navedeno: da su podnositeljke kao bivše radnice tuženog podnele 2004. godine tužbu protiv njega - AD „MINSA“ iz Valjeva, zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu, kao i zbog naknade štete usled nezakonitog otkaza; da je delimičnom presudom pravnosnažno utvrđeno da otkaz ugovora o radu nije bio zakonit, ali da nije okončan postupak po tužbenom zahtevu za naknade štete uzrokovane nezakonitim otkazom; da je Zakonom o radu propisano da se radni spor mora okončati pravnosnažno u roku od šest meseci od podnošenja tužbe, ali da taj rok nije ispoštovan jer je sud odlučio da se sa postupkom za utvrđivanje činjenica koje su bitne za naknadu štete zastane do odluke o izjavljenoj reviziji protiv pravnosnažne delimične presude, čime je došlo do neopravdanog odugovlačenja postupka; da je na opisani način podnositeljkama ustavne žalbe prouzrokovana materijalna i nematerijalna šteta. Zahtev za naknadu štete nije postavljen.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu P1. 159/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Valjevu P1. 753/08) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Četrdeset tužilaca, među kojima i podnositeljke ustavne žalbe su 31. maja 2004. godine podneli zajedničku tužbu Opštinskom sudu u Valjevu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog AD „Uzor“ iz Valjeva (pravni prethodnik AD „MINSA“ iz Valjeva) radi poništaja odluka tuženog kojima su tužiocima otkazani ugovori o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti. Tužbom je traženo da se tužioci vrate na rad, kao i da im se isplate zaostale neisplaćene zarade. Formiran je predmet pod brojem P1. 494/04.

Prvo ročište za glavnu raspravu je bilo zakazano za 22. decembar 2004. godine, ali nije održano, jer punomoćnik tužilja nije pristupio, iako je bio uredno pozvan, da bi na ročištu održanom 17. marta 2005. godine, Opštinski sud doneo rešenje da se odvojeno raspravlja o zahtevima tužilaca. Nakon još tri održana i tri neodržana ročišta (ročište zakazano za 18. novembar 2005. godine je odloženo na predlog punomoćnika tužilja, dok na ročište zakazano za 1. decembar 2005. godine, nisu pristupili ni punomoćnici stranaka, niti postupajući sudija „zbog sprečenosti“), Opštinski sud je 18. januara doneo rešenje kojim je prekinuo postupak do okončanja parnice P1. 1393/05 koja se vodila pred istim sudom, u kojoj se odlučivalo o zakonitosti štrajka u kome su učestvovali tuženi (među kojima i ovde podnositeljke ustavne žalbe). Nakon godinu i šest meseci od donošenja rešenja kojim je prekinut postupak, 17. jula 2007. godine održano je ročište za glavnu raspravu, da bi Opštinski sud 27. decembra 2007. godine doneo delimičnu presudu P1. 407/07 kojom su usvojeni tužbeni zahtevi i poništene odluke tuženog kojima su tužiljama otkazani ugovori o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti, te obavezan tuženi da tužilje vrati na rad.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Valjevu je presudom Gž1. 180/08 od 20. marta 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, a prvostepenu delimičnu presudu P1. 407/07 od 27. decembra 2007. godine potvrdio.

Opštinski sud je rešenjem P1. 407/07 od 7. maja 2008. godine odredio da se zastane sa postupkom do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije o reviziji tuženog izjavljenoj 29. aprila 2008. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1043/08 od 15. oktobra 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 180/08 od 20. marta 2008. godine, da bi prvo ročište za glavnu raspravu nakon zastoja postupka bilo održano 25. februara 2009. godine.

Tuženi je zatim 24. marta 2009. godine predložio delegaciju nadležnosti, sa obrazloženjem da se na Opštinski sud vrši pritisak od strane tužilja, da bi na ročištu za glavnu raspravu održanom 25. marta 2009. godine na kome su, pored ostalog, saslušane stranke i doneto rešenje kojim je određeno ekonomsko-finansijsko veštačenje, doneo rešenje da zastane sa postupkom do odluke Vrhovnog suda Srbije o predlogu za delegaciju nadležnosti.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije R. 237/09 od 7. aprila 2009. godine odbijen je predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda u ovom predmetu.

Nakon dva održana i tri neodržana ročišta za glavnu raspravu (ročišta zakazana za 13. novembar i 3. decembar 2009. godine nisu održana zbog bolesti postupajućeg sudije) pred prvostepenim sudom, sada Osnovni sud u Valjevu je 9. aprila 2010. godine doneo rešenje P1. 159/10 kojim je prekinuo postupak usled otvaranja postupka likvidacija nad tuženim.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) i Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09)

Zakonom o parničnom postupku je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu iz 2001. godine bilo je propisano da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1 do 3.). Odredbe člana 195. st. 1. do 3. Zakonu o radu iz 2005. godine imaju gotovo identičnu sadržinu.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen nešto duže od dve godine i pet meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Valjevu 31. maja 2004. godine, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao nešto duže od pet godina.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije, zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak, jer je u tužbi istaknuto više zahteva (utvrđivanje zakonitosti otkaza ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti, vraćanje na rad, naknada štete u vidu izgubljene zarade).

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnositeljke ustavne žalbe, jer se njime, u suštini, rešavalo o zakonitosti prestanka njihovog radnog odnosa, kao i o naknadi štete u vidu izgubljene zarade.

Ustavni sud ocenjuje da je punomoćnik podnositeljki odgovoran za odlaganje dva ročišta za glavnu raspravu zakazana za 22. decembra 2004. godine, jer nije pristupio, a bio je uredno pozvan, i 18. novembar 2005. godine kada je ročište odloženo na njegov zahtev.

Ipak, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i nedovoljno efikasno postupanje kako Opštinskog suda, tako i Osnovnog suda u Valjevu. Naime, nakon podnošenja tužbe 31. maja 2004. godine, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 22 decembra 2004. godine - nakon sedam meseci. Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Iako citirana odredba Zakona o radu ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, ponašanje Opštinskog suda u Valjevu, koji tek nakon sedam meseci od podnošenja tužbe u parnici iz radnog odnosa, održava prvo ročište za glavnu raspravu, se ne može smatrati efikasnim.

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je 9. aprila 2010. godine prekinut parnični postupak usled otvaranja postupka likvidacija nad tuženim, a da prvostepena presuda u pogledu tužbenog zahteva koji se odnosi na isplatu neisplaćenih zarada nije bila doneta.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljkama ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog, sada Osnovnog suda u Valjevu u najvećoj meri dovelo do toga da parnični postupak, proistekao iz radnog odnosa, traje šest godina i deset meseci i da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Valjevu, odnosno drugom stvarno nadležnom sudu, da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P1. 107/10, kada se za to steknu uslovi, okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud je našao, budući da podnositeljke ustavne žalbe nisu podnele zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je objavljivanje ovde odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljkama ustavne žalbe, kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti