Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na dužinu trajanja parničnog postupka, koji je trajao skoro deset godina. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i dosuđena naknada nematerijalne štete od 400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. V. iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Somboru u predmetu P. 7/10 (inicijalno predmet P. 23/04 ranijeg Opštinskog sud a u Somboru) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. V. iz Sombora podneo je, 25. novembra 2013. godine, preko punomoćnika A. M, advokata iz Sombora, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 1. aprila 2014. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1170/12 od 11. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na zaštitu ljudskih i manjinskih prava, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu pred sudom, zajemčenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Somboru u predmetu P. 7/10 (inicijalno predmet P. 23/04 ranijeg Opštinskog suda u Somboru).

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći ceo tok parničnog postupka, koji je vodio u svojstvu tužioca, radi naknade štete, protiv tuženog, sada Grada Sombora, ukazuje da je ovaj spor po njegovoj tužbi, podnetoj 21. januara 2004. godine Opštinskom sudu u Somboru, okončan tek donošenjem osporene presude 11. septembra 2013. godine, posle nepotrebno dugog trajanja parničnog postupka. Ovakvim postupanjem sudova, u parnici u kojoj su odlučivali sudovi u sve tri instance, povređeno mu je pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ističe i povredu prava na pravično suđenje, smatrajući da je obrazloženje osporene presude Vrhovnog kasacionog suda usmereno na to da se zaštite interesi tuženog Grada Sombora, i „izbegne odgovornost tuženog za naknadu štete u izuzetno visokom iznosu“. Podnosilac je, kao tužilac u toku spora, koji je izgubio, dokazivao da je šteta u vidu izmakle dobiti koju bi ostvario izdavanjem u zakup tržnog centra, po redovnom toku stvari, nastala u periodu od 2002. godine do kraja 2009. godine, tako što u upravnom postupku, po njegovom zahtevu za promenu namene izgrađenog poslovnog prostora iz streljane u tržni centar, nije dugo rešavano. Po mišljenju podnosioca, taj sud je „umesto da utvrđuje da li ima štete i za koji period, pokušavao da nađe radnje i ponašanja na strani tužioca koje bi se njemu pripisale u krivicu za to što nije obavljao delatnost“. Podnosilac ukazuje i da je „neprihvatljiv i nedostojan ugledu toga suda“ pravni stav da je nedozvoljena revizija koju je on lično izjavio, jer nije advokat. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnih prava podnosioca iz čl. 32. i 22. Ustava, poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1170/12 od 11. septembra 2013. godine ili utvrdi povredu prava i odredi pravičnu naknadu štete u iznosu od 79.776.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23. septembra 2009. godine, te da utvrdi „povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 36. Ustava i dosudi mu naknadu po tom osnovu“. U dopuni ustavne žalbe je obavestio Ustavni sud da je doneto rešenje o ispravci osporene presude, koje mu je dostavljeno tek posle njegove urgencije Vrhovnom kasacionom sudu, što, takođe, pored već iznetog, ukazuje da je postupanje sudova sve tri instance bilo „tendenciozno" i usmereno na zaštitu tuženog.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 7/10 Višeg suda u Somboru, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 12. januara 2004. godine Opštinskom sudu u Somboru (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv Opštine Sombor, radi naknade štete. U tužbi je navedeno da je tužilac vlasnik nekretnine koja se nalazi u Somboru u ulici Z. broj 20, na katastarskoj parceli …, KO Sombor. Tužilac je imao dozvolu za izgradnju streljane P+O sa suterenom, te i građevinsku dozvolu iz 1995. godine za adaptaciju i rekonstrukciju dela objekta u poslovni prostor - kancelarije. Međutim, od prvog obraćanja tuženoj u januaru 2002. godine zahtevom za promenu namene korišćenja poslovnog prostora – streljane u poslovni prostor - t ržni centar, do dana podnošenja tužbe, njegov zahtev nije rešen, neažurnošću i nezakonitim radom nadležnih organa koji su taj zahtev tretirali kao zahtev za izdavanje urbanističke dozvole za izgradnju i predmet nepotrebno dostavili Pokrajinskom sekretarijatu za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo u Novom Sadu , kao nadležnom. Tužilac dalje navodi da zbog trajanja upravnog postupka „ trpi nematerijalnu štetu povrede ugleda i časti“, zato što ne može sa vlasnicima samostalnih zanatskih radnji da realizuje postignuti dogovor oko zakupa gondola i poslovnih prostorija , kao i materijalnu štetu od januara 2002. godine pa nadalje, jer je za period trajanja upravnog postupka mogao naplaćivati zakup za poslovni prostor sa namenom tržnog centra.

Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 23/04, a nakon šest održanih ročišta, te izvedenih dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, izvršenog uvida u spise predmeta Opštinske uprave – Odeljenje za komunalne poslove Sombor, doneto je rešenje P. 23/04 od 28. februara 2005. godine o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja upravnog postupka pred Odeljenjem za komunalne poslove Opštinske uprave Sombor broj 351-1-310/2002, s tim da će se postupak pred sudom nastaviti po pravnosnažnom okončanju upravnog postupka. Navedeno rešenje je punomoćniku tužioca uručeno 9. marta 2005. godine i protiv njega nije izjavljivao žalbu.

Tužilac je podneskom od 6. novembra 2006. godine predložio da Opštinski sud službenim putem pribavi rešenje o okončanju upravnog postupka, a prema presudi Okružnog suda u Novom Sadu U. 263/05 od 11. novembra 2005. godine, kojim je njegova tužba uvažena i poništeno rešenje Pokrajinskog sekretarijata za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo u Novom Sadu (u daljem tekstu: Pokrajinski sekretarijat) broj 112-353-00024/2005-03 od 12. maja 2005. godine. U prilogu je dostavio rešenje Pokrajinskog sekretarijata broj 112-353-00024/2005-03 od 6. februara 2006. godine, kojim je poništeno rešenje Odeljenja za komunalne poslove Opštinske uprave Sombor 351-1-310/2002 od 28. decembra 2004. godine, te predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak, a iz razloga što prvostepeni organ nije odlučio o izmenjenom zahtevu stranke, budući da je stranka prvobitno postavljeni zahtev od 3. septembra 2002. godine za izdavanje urbanističke dozvole, u žalbi od 7. februara 2005. godine, izmenila tako što je tražena promena namene već izgrađenog prostora – streljane u poslovni prostor – tržni centar sa prodavnicama mešovite robe, zanatskim radionicama i kancelarijama. Na traženje Opštinskog suda od 9. novembra 2006. godine, nadležni opštinski organ je dostavio izjašnjenje V-353-1-310/2002 od 21. novembra 2006. godine u vezi sa pravnosnažnim okončanjem upravnog postupka, navodeći da je taj organ postupio u skladu sa navedenom presudom i drugostepenim rešenjem, te je tužiocu 23. marta 2006. godine potvrdio prijavu radova za promenu namene poslovnog objekta tužioca, zavedenu pod brojem V-353-1-310/2002 (u prilogu izjašnjenja), koja je uručena tužiocu 10. aprila 2006. godine. Međutim, i posle prijema potvrde nastavljene su pritužbe da se ne radi o pravno validnom rešenju, te je o njima dalje rešavano .

Na ročištu održanom 23. februara 2007. godine Opštinski sud je odredio nastavak postupka, predmet je dobio novi broj P. 1537/07, a na tri održana ročišta je ponovo saslušan tužilac i određeno i sprovedeno finansijsko i medicinsko veštačenje. Od ukupno pet zakazanih ročišta tokom 2007. godine, dva nisu održana, jer jednom nisu bili predati nalazi veštaka, a drugi put jer je nalaz veštaka finansijske struke dostavljen neposredno pred ročište.

Presudom Opštinskog sud a P. 1537/07 od 13. novembra 2007. godine je odbijen u celosti, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca, koji je bio postavljen za naknadu materijalne i nematerijalne štete. Odlučujući o žalbi punomoćnika tužioca izjavljenoj 28. januara 2008. godine, te žalbi lično tužioca od 30. januara 2008. godine, Okružni sud u Somboru je presudom Gž. 399/08 od 19. maja 2009. godine žalbu tužioca delimično usvojio i prvostepenu presudu ukinuo u odbijajućem delu povodom naknade materijalne štete i predmet u tom delu vratio na ponovno suđenje, dok je žalbu tužioca odbio povodom odluke o nematerijalnoj šteti i prvostepenu odluku u tom delu potvrdio.

Predmet je ponovnom prvostepenom postupku pred Opštinskim sudom dobio broj P. 628/09, a tokom 2009. godine je održano tri ročišta na kojima su saslušana četiri svedoka i ponovo tužilac u svojstvu parnične stranke, te određeno dopunsko finansijsko veštačenje. U 2010. godini, postupak je nastavljen pred Višim sudom u Somboru (u daljem tekstu: Viši sud) pod brojem P. 7/10.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude, održano je pet ročišta za glavnu raspravu, od osam zakazanih, na kojima je ponovo saslušan tužilac i veštak finansijske struke, ali i sprovedeno građevinsko veštačenje, te dopunsko građevi nsko veštačenje, kao i saslušan veštak građevinske struke. Rešenjem Višeg suda P. 7/10 od 16. februara 2011. godine je odr eđen zastoj postupka dok se ne okonča upravni spor koji tužilac vodi pred Upravnim sudom pod brojem U. 15657/10. Na predlog tužioca od 24. marta 2011. godine da se nastavi sa postupkom, jer je upravni spor okončan presudom od 4. marta 2011. godine, Viši sud je na sledećem ročištu zaključio glavnu raspravu. U ovom delu postupka nisu održana tri ročišta jer su dva puta tuženi, a jednom tužilac, tražili odlaganje ročišta.

Presudom Upravnog sud a U. 15657/10 od 4. marta 2011. godine odbijena je tužba tužioca izjavljen a protiv rešenja Pokrajinskog sekretarijata za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo Autonomne pokrajine Vojvodine broj 112-353- 32/2009-03 od 18. marta 200 9. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca od 19. februara 2009. godine izjavljena zbog nedonošenja rešenja u ponovnom postupku, koji se vodi kod Odeljenja za komunalne poslove Opštinske uprave Sombor broj 351-1-310/2002 . U obrazloženju presude se, između ostalog, navodi da „nije bilo ćutanja administracije“ u ponovnom postupku, te da je bilo pravilno zaključivanje tuženog organa u osporenom rešenju da je ovaj postupak okončan donošenjem upravnog akta, potvrde prijave radova, pod brojem V-353-1-310/2002 od 23. marta 2006. godine, u kojoj je konstatovano da za promenu namene postojećeg poslovnog prostora, postojeće spratnosti, bez izvođenja građevinskih radova, nije potrebno pribavljanje odobrenja za izgradnju. Naime, i prema stavu Upravnog suda, na osnovu konačne prijave radova za promenu namene objekta bez izvođenja radova, za koje se ne izdaje odobrenje za izgradnju, stranka može nadležnom organu podneti zahtev za izdavanje upotrebne dozvole za objekat za koji je potvrđena promena namene, a upotrebna dozvola je osnov za upis takvog objekta u zemljišne knjige, odnosno katastar nepokretnosti.

Presudom Višeg suda P. 7/10 od 4. aprila 2011. godine odbijeni su, kako primarni tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade u iznosu od 79.776.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 23. decembra 2009. godine, t ako i eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade isplati novčane iznose u mesecima , bliže određene u izreci presude, za period počev od 2002. godine, a zaključno sa 2009. godinom, sa zakonskom zateznom kamatom. Tužilac je protiv navedene odluke lično izjavio žalbu 27. aprila 2011. godine, a njegov punomoćnik dva dana kasnije. Viši sud je nakon uručenja žalbi na odgovor tuženom, izdao naredbu 25. maja 2011. godine za dostavljanje spisa Apelacionom sudu u Novom Sadu, radi odlučivanja o žalbama. Međutim, tužilac je 4. avgusta 2011. godine podneo predlog prvost epenom sudu za oslobađanje od plaćanja sudske takse, koji je rešenjem Višeg suda P. 7/10 od 9. avgusta 2011. godine odbačen kao nedozvoljen. Naredba za dostavljanje i žalbe izjavljene protiv ovog rešenja, data je od strane Višeg suda 19. avgusta 2011. godine.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1931/11 od 14. marta 2012. godine su, najpre, u prvom stavu izreke, delimično uvažene, a delimično odbijene žalbe tužioca izjavljene protiv prvostepene presude, pa je prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima tako što je odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove parničnog postupka, dok je u preostalom odbijajućem delu, u odnosu na primarni i eventualni tužbeni zahtev, prvostepena presuda potvrđena. U drugom stavu izreke navedene presude je uvažena žalba tužioca, te ukinuto ožalbeno rešenje Višeg suda P. 7/10 od 9. avgusta 2011. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak o predlogu tužioca za oslobađanje od plaćanja sudske takse, dok je trećim stavom izreke odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Rešenjem Višeg suda P. 7/10 od 10. aprila 201 2. godine odbijen je predlog tužioca za oslobađanje od plaćanja sudske takse . Tužilac je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu 23. aprila 2012. godine.

Protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1931/11 od 14. marta 2012. godine je punomoćnik tužioca izjavio reviziju 3. maja 2012. godine, dok je tužilac lično podneo reviziju 10. maja 2012. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1717/12 od 1. novembra 2012. godine je odbijena žalba tužioca i potvrđeno rešenje Višeg suda P. 7/10 od 10. aprila 2012. godine kojim je odbijen njegov predlog za oslobađanje od plaćanja sudske takse. Viši sud je 29. novembra 2012. godine dao naredbu za dostavljanje spisa Vrhovnom kasaciono m sud u, preko Apelacionog suda u Novom Sadu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1170 /12 od 11. septembra 2013. godine, u prvom stavu izreke, odbijena je kao neosnovana revizija izjavljena preko punomoćnika tužioca protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1931/11 od 14. marta 2012. godine , a u drugom stavu izreke je odbačena kao nedozvoljena revizija od 10. maja 2012. godine koju je lično izjavio tužilac protiv iste drugostepene presude. U obrazloženju revizijske presude se, između ostalog, navodi da su polazeći od odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), pravilno zaključili i prvostepeni, kao i drugostepeni sud u pobijanoj odluci, da tužilac u ovom postupku nije dokazao da iznos tražene naknade izmakle koristi predstavlja dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Ovakav zaključak sudova, je, i po stanovištu revizijskog suda, proizašao iz utvrđene činjenice da tužilac, od 23. marta 2006. godine, kada je odobrena izmena namene poslovnog prostora, poslovni prostor nije u potpunosti izgradio, niti je tražio upotrebnu dozvolu, kako bi ostvario dobitak koji traži tužbenim zahtevom za period od podnošenja zahteva u upravnom postupku do dana donošenja odluke o podnetom zahtevu. Pored navedenog, po stanovištu revizijskog suda, pravilno su nižestepeni sudovi cenili i da tužilac nije dokazao da bi zaključio ugovore o zakupu za izdavanje poslovnog prostora i da je po zahtevu tužioca za promenu namene odlučeno pre 23. marta 2006. godine. Naime, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, shodno članu 172. ZOO, a da bi oštećeni imao pravo na naknadu mora da dokaže postojanje štete i uzročnu vezu između nastale štete i radnji organa kojima je prouzrokovana šteta. Revizijski sud nalazi da dužina trajanja upravnog postupka, nasuprot navodima revizije, nije od uticaja na pravilnost zaključka iz drugostepene presude, te da tužilac pre podnošenja zahteva za promenu namene, poslovni prostor nije priveo prvobitnoj nameni, niti je ostvarivao dobit, a da ni naknadno, od donošenja upravnog akta kojim je udovoljeno njegovom zahtevu objekat nije izgradio do donošenja odluke o tužbenom zahtevu, te da izostanak dobitka koji je očekivao tužilac u periodu trajanja upravnog postupka nije u uzročnoj vezi sa postupanjem organa tuženog. Povodom odbacivanja revizije koju je lično izjavio tužilac, revizijski sud je naveo da je ovu reviziju odbacio kao nedozvoljenu, s obzirom na to da je izjavilo lice koje nije advokat, a na osnovu člana 401. stav 2. tačka 2. ZPP. Punomoćniku tužioca je ova presuda dostavljena 25. oktobra 2013. godine, kako je i navedeno u ustavnoj žalbi.

Po predlogu punomoćnika tužioca od 18. novembra 2013. godine, Vrhovni kasacion i sud je rešenjem Rev. 1170/12 od 12. marta 2014. godine ispravio svoju presudu od 11. septembra 2013. godine u prvom stavu obrazloženja, tako da umesto iznosa „79.776,00 dinara“ treba da stoji „79.776.000,00 dinara“, kao tako što u osmom stavu obrazloženja u jedanaestom redu umesto „3. septembar 2003. godine“ treba da stoji „3. septembar 2002. godine“. Ovo rešenje je punomoćniku tužioca uručeno 28. marta 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) , primenj ivao do okončanja konkretne parnice, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), a na koje se pozvao revizijski sud u osporenoj odluci, propisano je : da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija ( član 172. stav 1); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (član 189. stav 1.); da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (član 189. stav 2.); da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio, a krećući se u granicama postavljenog zahteva ustavnom žalbom, da je postupak čije se trajanje osporava započeo 12 . januara 2004. godine, te da je u sve tri sudske instance okončan donošenjem osporene revizijske presude, koja je uručena punomoćniku tužioca 25. oktobra 2013. godine, nakon devet godina i nepunih devet meseci, odnosno, s obzirom na ispravku revizijske presude , nakon još pet meseci.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj a sudova u konkretnom slučaju, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak , čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, nasuprot navodima ustavne žalbe da je „nepotrebno dugo trajao“, bio, pre svega, činjenično složen, imajući u vidu da je u dokaznom postupku bilo neophodno izvođenje tri vrste veštačenja, te dva dopunska veštačenja. Takođe, u postupku se odlučivalo o tužbenom zahtevu za naknadu i materijalne i nematerijalne štete, a pravna i činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti o postojanju uzročno - posledične veze između postupanja organa tuženog u upravnom postupku i štete koju je tužilac tražio, doprinela su dužini trajanja spora, pogotovu u situaciji sporne sadržine podnetog zahteva tužioca upravnom organu, kao i trenutka podnošenja zahteva tužioca za promenu namene poslovnog prostora. Takođe, na duže trajanje parničnog postupka, a što se ne može staviti na teret prvostepenom sudu, uticalo je i to što je postupak bio u prekidu dve godine do pravnosnažnog okončanja upravnog postupka, te u zastoju još mesec dana radi okončanja upravnog spora koji je tužilac vodio i izgubio.

Ustavni sud nalazi da je i podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njegovog punomoćnika, u izvesnoj meri doprineo trajanju postupka. Iako je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od važnosti za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ne može da prenebregne činjenicu da njegovo ponašanje nije bilo u skladu sa interesom, koji ističe u ustavnoj žalbi, da se oba postupka, i upravni i parnični, koja su delom paralelno vođena, okončaju u okviru granica razumnog roka. Ovo posebno zato što je tužilac pokrenuo parnicu za naknadu štete zbog trajanja upravnog postupka vođenog radi prenamene prostora , i pre nego je u tom postupku precizno postavio svoj zahtev . Podnošenjem nejasnih zahteva organu uprave, uz polemisanje tužioca sa organima uprave i nakon pravnosnažnog rešavanja o njegovog zahtevu, te insistiranjem da se njegov zahtev reši na drugi način, a ne upravnim aktom koji mu je izdat, produženo je trajanje osporenog parničnog postupka, koji je zavisio od okončanja upravnog postupka i upravnog spora . Takođe, podnosilac je paralelno sa svojim punomoćnikom podnosio sve redovne pravne lekove tokom osporene parnice, a predlog za oslobađanje od plaćanja sudske takse je podneo u toku žalbenog postupka protiv prvostepene presude, što jeste njegovo legitimno pravo, ali je istovremeno dovelo i do usložnjavanja i produžavanja trajanja postupka.

Međutim, po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka, van okvira razumnog roka za odlučivanje u tri stepena, dali su nadležni prvostepeni sudovi. Naime, tokom parničnog postupka je bilo ponovljenog razmatranj a predmeta usled delimičnog ukidanja prv e prvostepene presude, a zatim, po preinačenju druge drugostepene presude u delu odluke o troškovima, prvostepenom sudu je predmet vraćen radi ponovnog odlučivanja o predlogu tužioca za oslobađanje od plaćanja sudske takse. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države . Istovremeno, Ustavni sud ocenjuje da na strani drugostepenog i revizijskog suda nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka.

P olazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Somboru u predmetu P. 7/10 (inicijalno predmet P. 23/04 ranijeg Opštinskog sud a u Somboru). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i složenost parničnog postupka, trajanje prekida, te izvesni doprinos podnosioca ustavne žalbe. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

7. Podnosilac ustavne žalbe smatra i da su mu osporenom sudskom odluko m povređena prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac ustavne žalbe, u suštini nezadovoljan ishodom vođenog parničnog postupka, koji je izgubio, i u kome je i revizijski sud ostao na stanovištu nižestepenih sudova da njegov zahtev za naknadu materijalne štete u vidu izmakle koristi za navedeni period treba odbiti kao neosnovan.

Ustavni sud ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da kao instancioni sud ispituje zakonitost sudskih odluka. U ovom konkretnom slučaju, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i da li je osporeno m presudom Vrhovnog kasacionog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno, odnosno uskraćeno pravo na jednaku zaštitu pred sudom iz člana 36. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je revizijski sud dovoljno jasno obrazložio svoju odluku zašto u konkretnom slučaju podnosiocu ne pripada naknada štete u vidu izmakle koristi , te zašto smatra pravilnim odluke nižestepeni h sudov a, pa takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Takođe, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom postupku došlo do pogrešne ili arbitrerne primene zakona, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Pored ovoga, navodima podnosioca ustavne žalbe vezanim za odbacivanje revizije koju je on lično izjavio, kao nedozvoljene, a kod razmatranja ovog vanrednog pravnog leka izjavljenog preko njegovog punomoćnika, ne dovodi se u pitanje da li je on u toku postupka ostvario pravo na pristup sudu. Naime, povodom pitanja da li je u skladu sa Ustavom da ZPP propiše da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, Ustavni sud se izjašnjavao u većem broju svojih odluka (Odluka IU-181/2005 od 28. septembra 2006. godine, Rešenje IU-28/2015 od 30. aprila 2009. godine, Zaključak IUz-264/2013 od 20. februara 2014. godine), kada je, između ostalog, našao da se propisivanjem da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji ne ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici štite prava stranaka za čiju zaštitu je neophodno stručno pravno znanje i iskustvo, čime se omogućava da se o pravima i obavezama stranaka odluči delotvorno i u razumnom roku. Okolnost da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan ishodom predmetnog postupka, sama po sebi , ne znači da nije imao efektivan pristup sudu. Tehničke greške u osporenoj revizijskoj odluci kod navođenja novčanog iznosa izmakle koristi i datuma podnošenja njegovog pismenog zahteva , na koje je podnosilac ukazivao i u ustavnoj žalbi, taj sud je ispravio rešenjem, a one, po oceni Ustavnog suda nisu od uticaja na drugačije rešavanje ove ustavnosudske stvari. Pored iznetog, po oceni Ustavnog suda, podnosilac se samo formalno pozvao na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava osporenom presudom, ne dostavljajući dokaze da je taj sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke, a što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom .

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe kojima se poziva na povredu prava iz člana 22. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovom ustavnom odredbom ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načela na kojem, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom došlo do povrede navedenog načela, navodi podnosioca moraju biti u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što ovde nije slučaj.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.