Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu o isplati dobiti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za isplatu dobiti, koji je trajao preko osam godina. Sud je konstatovao neefikasno postupanje prvostepenog suda, dok je odbacio delove žalbi o pravičnosti suđenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9735/2019
18.10.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama M . M, S . Z, P . M . i N . V, svih iz Žarkovca kod Rume, I . P . i V . L, oboje iz Rume, Z . J . i D . L, obojice iz Donjih Petrovaca kod Rume, B . B, D . D . i B . M, svih iz Putinaca kod Rume i D . M . iz Malih Radinaca kod Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavne žalbe M. M, S . Z, P . M, N . V, I . P, V . L, Z . J, D . L, B . B, D . D, B . M . i D . M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Rumi u predmetu P1. 390/11 podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavne žalbe odbacuju.

2. Odbacuju se zahtevi podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu materijalne štete.

3. Odbacuju se zahtevi podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M, S . Z, P . M . i N . V, svi iz Žarkovca kod Rume, I . P . i V . L, oboje iz Rume, Z . J . i D . L, obojica iz Donjih Petrovaca kod Rume, B . B, D . D . i B . M, svi iz Putinaca kod Rume i D . M . iz Malih Radinaca kod Rume podneli su Ustavnom sudu, u periodu od 28. septembra do 17. oktobra 2019. godine, preko punomoćnika A . Ć, advokata iz Rume, ustavne žalbe proriv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1824/17 i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3025/17 od 29. maja 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnim žalbama podnosioci su naveli da je drugostepeni sud primenio pogrešni procesni zakon, kao i da je taj sud bio u obavezi da utvrdi da ne postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka, odnosno nepravilno utvrđeno činjenično stanje i potvrdi prvostepenu presudu, ali da to nije učinio, te je njihova revizija bila osnovana, međutim, revizijski sud je, nezakonitom odlukom, tu reviziju odbio kao neosnovanu. Dalje je navedeno da drugostepeni sud nije dao ocenu dokaza niti je izneo pravni stav za svoju odluku, dok su činjenice koje je naveo u obrazloženju neistinite, pogrešne i bez obrazloženog uporišta u materijalnom pravu. S tim u vezi je navedeno da je drugostepeni sud izveo pogrešan zaključak u delu kojim utvrđuje da je tuženi na predmetnoj skupštini doneo odluku o raspodeli neraspoređene dobiti za 2003. i 2004. godinu, budući da je u toj odluci stajalo da se raspoređuje dobit u iznosu od 119.432,80 dinara, bez navođenja na koje se godine ta dobit odnosi. Navedeno je i da je u toku postupka dva puta vršeno veštačenje putem veštaka ekonomsko-finansijske struke, ali da te nalaze s mišljenjima drugostepeni sud nije koristio. Podnosioci su istakli da je u istoj situaciji Apelacioni sud u Novom Sadu potvrdio dve usvajajuće prvostepene presude Osnovnog suda u Rumi, te im je, odbijanjem tužbenih zahteva, povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje. Takođe, podnosioci su naveli da su Apelacioni sud u Novom Sadu i Vrhovni kasacioni sud nedelotvorno postupali i nisu preduzeli sve zakonom propisane mere da se predmetni postupak efikasno okonča, te su „sudske vlasti“ grubo prekršile njihovo Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavne žalbe, utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosilaca na naknadu materijalne štete i troškova za sastav ustavne žalbe, u opredeljenim iznosima. Podnosioci nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Povodom ovih ustavnih žalbi formirani su predmeti Už-9735/2019, Už-9828/2019, Už-9978/2019, Už-10071/2019, i Už-10610/2019. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio navedene ustavne žalbe, radi vođenja jedinstvenog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Rumi P1. 390/11, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci B. M, B . B, D . L, D . D, Z . J, I . P, D . M, N . V . i V . L, ovde podnosioci ustavne žalbe, i još četiri lica, podneli su, 16. marta 2011. godine, tužbu Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi, protiv tuženog P . a . d . „N .“ Žarkovac (kasnije Poljoprivredno društvo „N .“ d.o.o. Žarkovac), njihovog poslodavca, kojom su tražili da im tuženi, na ime dobiti, isplati opredeljene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 141/11.

Prvo ročište u ovom predmetu održano je 19. oktobra 2011. godine. Na ovom ročištu, na predlog tužilaca, prekinut je predmetni postupak (do okončanja drugog parničnog postupka koji se vodi pred istim sudom), s tim da će se postupak nastaviti na predlog stranaka.

Tužioci su, podneskom od 23. januara 2013. godine, koji su ponovili 1. jula i 27. avgusta 2013. godine, tražili da se prekinuti postupak nastavi.

U spisima predmeta nema rešenja kojim se određuje nastavak postupka, ali je predmet u 2013. godini dobio broj P1. 78/13.

Rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi P1. 390/11 od 16. septembra 2013. godine tom postupku je spojen postupak u predmetu istog suda P1. 78/13.

Postupak P1. 390/11 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi pokrenut je tužbom tužioca M. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, od 29. jula 2011. godine, podnetom protiv istog tuženog i sa istim tužbenim zahtevom kao u predmetu tog suda 78/13. Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 10. septembar 2012. godine, na kome je, na predlog tužioca, doneto rešenje da se zastane s postupkom, do pravnosnažnog okončanja dva postupka koja se vode pred istim sudom. Tužioci su, podneskom od 23. januara 2013. godine, tražili da se postupak nastavi, pa je sud zakazao ročište za 16. septembar 2013. godine.

U međuvremenu i podnosioci S. Z . i P . M, pravni sledbenici dvoje bivših zaposlenih kod tuženog, kao tužioci, su Osnovnom sudu Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi, 25. decembra 2012. godine, podneli istu tužbu kao i tužioci u navedenim predmetima tog suda, povodom koje je formiran predmet P1. 2584/12, a sud je, posle ročišta održanog 23. maja 2013. godine, u ovom predmetu doneo rešenje od 5. decembra 2013. godine, kojim je taj postupak spojio postupku P1. 390/11.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2014. godine, predmetni postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Rumi.

Do zaključenja glavne rasprave zakazano je devet ročišta (za 27. maj i 26. avgust 2014. godine, 23. septembar i 7. decembar 2015. godine, 9. februar, 11. maj, 29. avgust i 14. novembar 2016. godine i 22. februar 2017. godine), od kojih jedno nije održano (zakazano za 11. maj 2016. godine).

U toku postupka izvedeni su dokazi veštačenjem putem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušanjem dva svedoka i uvidom u određenu dokumentaciju tuženog. Takođe, tuženi je 6. februara 2017. godine podneo protivtužbu, kojom je tražio da se tužioci-protivtuženi obavežu da mu, na ime neosnovanog obogaćenja (više isplaćenog na ime dobiti za određen period), isplate opredeljene novčane iznose.

Presudom Osnovnog suda u Rumi P1. 390/11 od 22. februara 2017. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 24. maja 2017. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih, dok je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca odbijen kao neosnovan.

Protiv označene prvostepene presude žalbu je, 22. maja 2017. godine, izjavio tuženi-protivtužilac, te su spisi dostavljeni drugostepenom sudu 13. jula 2017. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1824/17 od 23. avgusta 2017. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Rumi P1. 390/11 od 22. februara 2017. godine u usvajajućem delu, tako što je u tom delu odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca.

Protiv označene drugostepene presude tužioci su izjavili reviziju, koja je, osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3025/17 od 29. maja 2019. godine, odbijena kao neosnovana.

U obrazloženju revizijske presude navedeno je da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, skupština akcionara tuženog 24. jula 2006. godine jednoglasno donela odluku o modalitetima, rokovima i dinamici isplate dobiti iz 2003. i 2004. godine u iznosu od 119.432.870,90 dinara, po utvrđenim kriterijumima za svaku narednu godinu – od 2007. do 2011. godine, a navedeni iznos je, prema knjigovodstvenoj evidenciji tuženog, izražen samo kao dobit za 2004. godinu. Dalje je utvrđeno da je, nakon donošenja navedene odluke, poreska uprava 27. oktobra 2006. godine izvršila kontrolu utvrđene dobiti tuženog za period od 2002. do 2004. godine, te je izvršena korekcija dobiti koju je tuženi iskazao, tako da korigovana neisplaćena dobit za 2002, 2003. i 2004. godinu iznosi 111.699.111,51 dinara. Posle utvrđivanja korigovane dobiti, kako je utvrđeno, tuženi je po osnovu odluke o raspodeli dobiti nastavio da isplaćuje iznose po osnovu dobiti, sve do iznosa od 40.813.899,00 dinara, na koji je poreska uprava korigovala dobit za period iz odluke skupštine akcionara od 24. jula 2006. godine, po dinamici isplata kao u odluci od 24. jula 2006. godine. Prema oceni revizijskog suda iznetoj u osporenoj presudi, pravilno je drugostepeni sud ocenio da ne postoji pravni osnov za isplatu tražene dobiti (70.885.212,51 dinara), budući da raspodela dobiti za period pre 2003. godine nije obuhvaćena odlukom od 24. jula 2006. godine. Ovo stoga, kako je navedeno u osporenoj revizijskog presudi, što iz odredbi člana 215. Zakona o privrednim društvima (iz 2004. godine) i člana 99. Statuta tuženog proizlazi da se raspodela dobiti vrši na osnovu odluke skupštine akcionara, a suprotno navodima revizije, tuženi je na skupštini akcionara od 24. jula 2006. godine doneo odluku o raspodeli neraspoređene dobiti za 2003. i 2004. godinu, pa se, u smislu navedenih odredaba, ta odluka nije mogla odnositi na 2002. godinu. U obrazloženju je navedeno i da je poreska uprava u oktobru 2006. godine izvršila kontrolu i korigovanje dobiti tuženog za 2002, 2003. i 2004. godinu i na taj način utvrdila ukupan iznos i pojedinačnu visinu neisplaćene dobiti za svaku od tih godina, a nakon korigovanja visine dobiti tuženi je izvršio isplatu iznosa od 40.813.899,00 dinara, koji iznos je, prema dopunskom nalazu veštaka, veći od iznosa neisplaćene dobiti za 2003. i 2004. godinu, što nije osporeno u toku postupka, te, prema oceni revizijskog suda, ne postoji dug tuženog prema tužiocima na osnovu odluke donete 24. jula 2006. godine. U obrazloženju je navedeno i da se odluka poslodavca o raspodeli dobiti donosi i odnosi na ostvarenu dobit za svaku prethodnu poslovnu godinu posebno, po usvajanju finansijskog izveštaja za tu poslovnu godinu i bez odluke koja se odnosi na raspodelu dobiti za određenu prethodnu poslovnu godinu nema ni raspodele dobiti isplatom dividende među akcionarima, pa ni prava zaposlenih na učešće u toj raspodeli, kao i da se raspoređivanje dobiti za svaku prethodnu poslovnu godinu vrši po redosledu koji je propisan odredbama člana 215. Zakona o privrednim društvima, te ako nema odluke nema ni osnova za isplatu dobiti, odnosno dividende. Na drugačije presuđenje, kako je navedeno, ne utiče revizijski navod i dokaz o postojanju jedne pravnosnažne drugostepene presude kojom je suprotno odlučeno o zahtevima stranaka u odnosu na pobijanu drugostepenu presudu, jer jedna pravnosnažna odluka, doneta u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, nasuprot većem broju pravnosnažnih odbijajućih presuda u sporovima u kojima su i revizije tužilaca odbijene presudama Vrhovnog kasacionog suda, nikako nije dokaz suprotstavljene i različite sudske prakse sudova, a odluke revizijskog suda u ovoj vrsti sporova izražavaju jedinstven pravni stav da pravo zaposlenih, odnosno „manjinskih“ akcionara na učešće u raspodeli dobiti ostvarenoj u određenoj – prethodnoj poslovnoj godini mora imati osnov u ugovoru o radu ili odluci poslodavca, u skladu sa odredbama člana 14. Zakona o radu i člana 215. Zakona o privrednim društvima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnim žalbama, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama člana 215. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da akcionarsko društvo može odobriti plaćanje dividendi na svoje akcije godišnje u skladu sa odlukama redovne godišnje skupštine ili u bilo koje vreme između godišnjih skupština, osim ako je osnivačkim aktom društva drukčije određeno (stav 1.); da odluku akcionarskog društva o odobrenju plaćanja dividendi može da donese i upravni odbor ako je to određeno osnivačkim aktom društva ili ako ga za to ovlasti skupština akcionara, u skladu sa osnivačkim aktom (stav 2.); da se po usvajanju finansijskog izveštaja za prethodnu poslovnu godinu dobit te godine raspoređuje sledećim redom: 1) za pokriće gubitaka prenesenih iz ranijih godina; 2) za zakonske rezerve, ako su one predviđene posebnim zakonom; 3) za dividendu u skladu sa ovim zakonom; 4) za statutarne rezerve i druge rezerve, ako ih društvo utvrdi opštim aktom (stav 3.); da posle donošenja odluke o isplati dividende akcionar kome ona treba da bude isplaćena postaje poverilac društva za iznos pripadajuće dividende (stav 4.); da se dividenda iz stava 3. tačka 3) ovog člana na akcije bilo koje vrste ili klase plaća svim akcionarima srazmerno nominalnoj vrednosti akcija, odnosno srazmerno računovodstvenoj vrednosti kod akcija bez nominalne vrednosti, osim u slučaju delimično plaćenih akcija u skladu sa članom 211. ovog zakona (stav 5.); da je sporazum ili ugovor kojim društvo daje nekim akcionarima posebne pogodnosti u pogledu isplate dividende, ništav (stav 6.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom okončan 29. maja 2019. godine, s tim da je u odnosu na podnosioce B. M, B . B, D . L, D . D, Z . J, I . P, D . M, N . V . i V . L . otpočeo 16. marta 2011. godine, pa je u odnosu na njih trajao osam godina i dva i po meseca, i da je bio u prekidu od 19. oktobra 2011. godine do 23. januara 2013. godine, odnosno jednu godinu i tri meseca, da je u odnosu na podnosioca M . M . otpočeo 29. jula 2011. godine, tako da je u odnosu na njega trajao sedam godina i deset meseci, i da je bio u zastoju od 10. septembra 2012. godine do 23. januara 2013. godine, odnosno četiri i po meseca, a u odnosu na podnosioce S . Z . i P . M . je otpočeo 25. decembra 2012. godine, te je u odnosu na njih postupak trajao šest godina i pet meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka u odnosu na podnosioce S. Z . i P . M, kao i efektivno trajanje postupka u odnosu na podnosioce B . M, B . B, D . L, D . D , Z. J, I . P, D . M, N . V . i V . L . od skoro sedam godina, a u odnosu na podnosioca M . M . sedam godina i pet i po me seci, prema oceni Ustavnog suda, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog trajanja postupka, što potvrđuje i činjenica da su pojedina ročišta zakazivana u velikim vremenskim razmacima u odnosu na prethodna. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u prvopokrenutom postupku (P1. 141/11) prvo ročište zakazano za sedam meseci od podnošenja tužbe, a posle zahteva tužilaca za nastavak postupka prvo ročište je (nakon spajanja tog predmeta s drugim) zakazano tek za jednu godinu i četiri meseca, kao i da je u drugopokrenutom postupku (P1. 390/11) prvo ročište zakazano za jednu godinu i jedan i po mesec, dok je od podnošenja zahteva za nastavak postupka proteklo sedam i po meseci do prvog narednog ročišta, a u odnosu na njega, naredno ročište je zakazano tek za osam i po meseci, dok je u trećepokretnutom postupku (P1. 2574/12) između prvog i narednog ročišta proteklo godinu dana. Takođe, Ustavni sud ukazuje da u periodu vođenja jedinstvenog postupka po sve tri tužbe od 26. avgusta 2014. do 23. septembra 2015. godine (13 meseci) nije zakazano nijedno ročište.

Prilikom odlučivanja, Ustavni sud je imao u vidu da je predmetni parnični postupak vođen kao radni spor, te da je bio hitne prirode. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj je zahtev marljivosti vlasti naročito važan kada je zakonom propisano da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Borgese protiv Italije , predstavka broj 29/1991/281/352, od 26. februara 1992. godine, stav 18.).

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da predmetni postupak nije bio posebno ni činjenično ni pravno složen.

Ustavni sud je ocenio i da su podnosioci, imajući u vidu istaknute zahteve, imali interes da se predmetni postupak efikasno okonča, kao i da oni svojim ponašanjem nisu doprineli dužem trajanju postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, te zakonsku obavezu parničnog suda da sprovede postupak bez odugovlačenja, Ustavni sud je ocenio da je, i pored izuzetne efikasnosti Apelacionog suda u Novom Sadu koji je o izjavljenoj žalbi odlučio za šest nedelja od dostavljanja spisa predmeta, neefikasnim postupanjem prvostepenog suda u predmetnom parničnom postupku podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), usvojio ustavne žalbe, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Krećući se u granicama zahteva, budući da podnosioci u ustavnim žalbama nisu istakli zahteve za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljan vid pravičnog zadovoljenja podnosilaca zbog utvrđene povrede ustavnog prava.

6. U vezi sa osporenim presudama, a imajući u vidu navode ustavnih žalbi, Ustavni sud, najpre, još jednom ističe da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi dali ocenu izvedenih dokaza, i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da podnosioci u ustavnim žalbama nisu dali ustavnopravno prihvatljive razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Naprotiv, uvidom u osporene presude, Ustavni sud je ocenio da one sadrže dovoljne i jasne razloge za iznete stavove o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva, odnosno revizije, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava – Zakona o privrednim društvima, kojim je propisano da je za raspodelu dobiti potrebno da postoji odluka privrednog društva za to, a ona se donosi za svaku prethodnu poslovnu godinu. Ovo stoga jer je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da se odluka tuženog o raspodeli dobiti, doneta 24. jula 2006. godine , odnosila samo na dobit obračunatu za 2004. i 2003. godinu, a da za 2002. godinu, bez obzira na to što je i pre korekcije poreske uprave bila utvrđena dobit za tu godinu, nije doneta i odluka o njenoj raspodeli.

U vezi sa navodom podnosilaca da je drugostepeni sud primenio pogrešan procesni zakon, Ustavni sud je ocenio da, u okolnostima konkretnog slučaja, eventualni propust tog suda ne može da bude relevantan i dovoljan razlog da se utvrdi povreda prava na pravično suđenje. Ovo stoga jer se odredbe Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine na koje se drugostepeni sud pozvao (člana 153. stav 2, člana 163. stav 2, člana 165. stav 2. i čl. 197. i 386.) suštinski ne razlikuju od odgovarajućih odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine (člana 149. stav 2, člana 159. stav 2, člana 161. stav 2. i čl. 191. i 374.).

U pogledu navoda kojim se ukazuje na povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, i prava na jednaku zaštitu prava, različitim postupanjem sudova, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da su podnosioci samo naveli oznake dva predmeta Apelacionog suda u Novom Sadu (Gž1. 1453/12 i Gž1. 1916/12), u kojima su, kako je navedeno, usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, ali da nisu dostavili odluke donete u tim predmetima. Nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada je o tužbenim zahtevima podnosilaca konačno odlučeno odlukom Vrhovnog kasacionog suda, kao suda poslednje instance, presude apelacionih sudova, pa i kada su donete u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, ne mogu da budu dokaz za tvrdnju o povredi označenih prava.

Budući da podnosioci povredu prava na imovinu zasnivaju na tvrdnji o postojanju povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavne žalbe ne sadrže navode kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavne žalbe u delu kojim se osporavaju označene presude Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U vezi sa zahtevima podnosilaca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci nisu naveli razloge zbog kojih smatraju da im je ta šteta pričinjena, pre svega da im je pričinjena osporenom presudom ili zbog dužeg trajanja postupka, pa je ove zahteve odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 2. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu o isplati dobiti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti