Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavne žalbe i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer radni spor o zakonitosti otkaza i naknadi štete nije pravnosnažno okončan ni nakon skoro sedam godina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-974/2009
05.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vide Milutinović, Božidarke Milovanović i Zorane Sretenović, svih iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vide Milutinović, Božidarke Milovanović i Zorane Sretenović utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 88/08 (sada predmet Osnovnog suda u Valjevu P1. 178/11) povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Valjevu, odnosno drugom stvarno nadležnom sudu, da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1, kada se za to steknu uslovi, okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vida Milutinović, Božidarka Milovanović i Zorana Sretenović, sve iz Valjeva, su 15. juna 2009. godine, svaka posebno, a preko istog punomoćnika Radomira Spasojevića, advokata iz Valjeva, podnele ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 88/08. Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti Už-974/2009, Už-981/2009 i Už-991/2009. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), spojio postupke po ustavnim žalbama u predmetima Už-974/2009, Už-981/2009 i Už-991/2009, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što su predmeti Už-981/2009 i Už-991/2009 pripojeni predmetu Už-974/2009.

U ustavnim žalbama je navedeno: da su podnositeljke kao bivše radnice tuženog podnele 2004. godine tužbu protiv njega - AD „MINSA“ iz Valjeva, zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu, kao i zbog naknade štete usled nezakonitog otkaza; da je delimičnom presudom pravnosnažno utvrđeno da otkaz ugovora o radu nije bio zakonit, ali da nije okončan postupak po tužbenom zahtevu za naknade štete uzrokovane nezakonitim otkazom; da je Zakonom o radu propisano da se radni spor mora okončati pravnosnažno u roku od šest meseci od podnošenja tužbe, ali da taj rok nije ispoštovan jer je sud odlučio da se sa postupkom za utvrđivanje činjenica koje su bitne za naknadu štete zastane do odluke o izjavljenoj reviziji protiv pravnosnažne delimične presude, čime je došlo do neopravdanog odugovlačenja postupka; da je na opisani način podnositeljkama ustavne žalbe prouzrokovana materijalna i nematerijalna šteta. Zahtev za naknadu štete nije postavljen.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu P1. 178/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Valjevu P1. 88/08) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Devetnaest tužilaca, među kojima i podnositeljke ustavne žalbe su 25. maja 2004. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Valjevu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog AD „Uzor“ iz Valjeva (pravni prethodnik AD „MINSA“ iz Valjeva), radi poništaja odluka tuženog kojima su tužiocima otkazani ugovori o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti. Tužbom je traženo da se tužioci vrate na rad, kao i da im se isplate zaostale neisplaćene zarade. Formiran je predmet pod brojem P1. 473/04.

Opštinski sud je 14. novembra 2005. godine dostavio tuženom tužbu na odgovor, a prvo pripremno ročište je održano 16. januara 2006. godine, kada je doneto rešenje kojim je prekinut postupak do okončanja parnice P1. 1393/05 pred istim sudom u kojoj se odlučivalo o zakonitosti štrajka u kome su učestvovali tuženi (ovde podnositeljke ustavne žalbe). Postupak je nastavljen 5. juna 2007. godine, kada je i održano ročište za glavnu raspravu održano. Nakon još dva održana i jednog neodržanog ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je 14. novembra doneo delimičnu presudu P1. 522/07 kojom je usvojio tužbene zahteve tužilja i poništio odluke tuženog kojima su tužiljama otkazani ugovori o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti.

Postupajući po žalbi tuženog od 10. decembra 2007. godine, Okružni sud u Valjevu je presudom Gž1. 52/08 od 31. januara 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, a prvostepenu delimičnu presudu P1. 522/07 od 14. novembra 2007. godine potvrdio.

Nakon jednog održanog ročišta 11. marta 2008. godine, tuženi je 31. marta 2008. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 52/08 od 31. januara 2008. godine, koja je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1525/08 od 29. oktobra 2008. godine odbijena kao neosnovana.

U postupku pred prvostepenim sudom, nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu, saslušanja tužilja, saslušanja svedoka, te izvedenog dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem, Opštinski sud je 18. novembra 2009. godine doneo presudu P1. 88/08 kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilja za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, dok je tužbeni zahtev koji se odnosio na isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora odbijen kao neosnovan. Protiv presude tuženi je 8. februara 2010. godine izjavio žalbu, da bi rešenjem Apelacionog suda u Beogradu od 24. februara 2010. godine predmet Opštinskog suda u Valjevu P1. 88/08 vraćen Osnovnom sudu u Valjevu radi dopune postupka, jer je nad tuženim otvoren postupak likvidacije. Rešenjem Osnovnog suda u Valjevu P1. 178/11 od 16. marta 2010. godine prekinut je parnični postupak usled otvaranja postupka likvidacije nad tuženim.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) i Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09)

Zakonom o parničnom postupku je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu iz 2001. godine bilo je propisano da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1 do 3.). Odredbe člana 195. st. 1. do 3. Zakonu o radu iz 2005. godine imaju gotovo identičnu sadržinu.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen nešto duže od dve godine i pet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Valjevu 25. maja 2004. godine, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao nešto duže od pet godina.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije, zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak, jer je u tužbi istaknuto više zahteva (utvrđivanje zakonitosti otkaza ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti, vraćanje na rad, naknada štete u vidu izgubljene zarade).

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnositeljke ustavne žalbe, jer se njime, u suštini, rešavalo o zakonitosti prestanka njihovih radnih odnosa, kao i o naknadi štete u vidu izgubljene zarade.

Ustavni sud ocenjuje da je tužilje nisu doprinele odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je činjenica da je nakon podnošenja tužbe - 25. maja 2004. godine, Opštinski sud tek 17 meseci kasnije dostavio tuženom tužbu na odgovor, a pripremno ročište održao dva meseca nakon dostave tužbe na odgovor. Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Iako citirana odredba Zakona o radu ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, ponašanje Opštinskog suda, koji tek nakon 17 meseci od podnošenja tužbe u parnici iz radnog odnosa dostavlja tužbu tuženom na odgovor, se ne može smatrati efikasnim.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljkama ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog suda dovelo do toga da parnični postupak, proistekao iz radnog odnosa, traje šest godina i deset meseci i da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Valjevu, odnosno drugom stvarno nadležnom sudu, da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P1. 178/10, kada se za to steknu uslovi, okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud je našao, budući da podnositeljke ustavne žalbe nisu podnele zahtev za naknadu štete, u smislu člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, i njeno objavljivanje u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljkama ustavne žalbe, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti