Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete od 1.600 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan , dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O . S . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 434/10 (inicijalno predmet Opštinsko g suda u Novom Sadu P. 1868/95) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. O . S . iz Novog Sada podnela je Ustavnom sudu, 17. februara 2012 . godine, preko pun omoćnika S. H . - B , advokata iz Novog Sada , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10108/10 od 1. decembra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda.

Podnositeljka ustavne žalbe, između ostalog, navodi da je osporeni postupak trajao više od 16 godina, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, dok povredu prava na pravično suđenje, između ostalog, obrazlaže navodima da je prvostepeni sud odbio njen dokazni predlog da se odr edi treće – kontrolno veštačenje.

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, te pravo na naknadu „nematerijalne štete zbog kršenja prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 1.000.000 dinara, jer su zbog toga nastali enormni troškovi“. Pored navedenog, podnositeljka traži i troškove postupka pred Ustavnim sudom .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvr šio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 434/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom S adu P. 1868/95), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja O. S . iz Novog Sada , ovde podno siteljka ustavne žalbe, podnela je 10. aprila 1995. godine Opštinskom sudu u Novom Sad u tužbu pr otiv prvotuženog – Stambene zadruge „ S.“ iz Novog Sada i ostalih tuženih – II, III i IV reda (Lj. R, A. R. i B. R), svih iz Novog Sada, radi naknade štete zbog nekorišćenja garaže. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 1868/95 . Prva četiri ročišta (od 15. juna, 18. septembra, 31. oktobra i 23. novembra 1995. godine) nisu održana zbog neuredne dostave poziva tuženima. Naime, neki tuženi nisu hteli da prime pozive za ročište, a neke dostavnice su vraćene sa naznakom da su se odselili sa označenih adresa. Rešenjem P. 1868/95 od 18. decembra 1995. godine određeno je mirovanje postupka, jer tužilja nije pristupila na ročište iako je bila ured no pozvana, a nije opravdala izostanak. Na ročištu održanom 22. juna 1996. godine sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i postupak je nastavljen. Naredna tri ročišta (od 24. aprila, 13. juna i 17. oktobra 1996. godine) nisu održana zbog nedolaska tuženih, a na ročištu održanom 18. decembra 1996. go dine određeno je spajanje postupaka po tužbi i protivtužbi, koju je 14. juna 1995. godine podneo prvotuženi (u daljem tekstu : tuženi -protivtužilac), radi naknade štete zbog umanjenja realne vrednosti vraćenog novca u predmetu Opštins kog suda u Novom Sadu P. 1272/89, u jedinstveni postupak koji će se voditi pod brojem P. 1868/95. U odgovoru na protivtužbu, tužilja-protivtužena je istakla prigovor zastarelosti potraživanja iz protivtužbenog zahteva i predložila da sud protivtužbeni zahtev odbije. Nakon toga, do donošenja prvostepene presude zakazano je još 23 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano osam ročišta , i to: dva ročišta zbog službene sprečenosti punomoćnika tuženog -protivtužioca, jedno zbog smrti veštaka, dva jer tuženi nisu bili uredno pozvani, jedno jer tužilji nije na vreme dostavljen nalaz veštaka, jedno zato što punomoćnik tužilje nije dostavio uredno punomoćje i jedno ročište za sudsko poravnanje nije održano. U toku sprovedenog dokaznog postupka, izvršen je uvid u spise ranije vođene parnice između istih stranaka u pr edmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1272/89, u dostavljenu i pribavljenu dokumentaciju, obavljeno je finansijsko veštačenje, dopuna veštačenja, kao i dopunsko veštačenje, saslušani su veštak i svedok . U radu prvostepenog suda do donošenja prve presude su prisutna čak četiri perioda izrazite neaktivnosti, u kojima sud nije preduzimao radnje i nije zakazivao ročišta, a to su: od 27. februara 1997. do 31. marta 1998. godine, od 5. oktobra 1998. do 6. aprila 2000. godine, od 21. februara 2001. do 26. marta 2002. godine i od 17. januara 2006. do 19. septembra 2007. godine. U toku postupka tužilja-protivtužena je nekoliko puta menjala tužbeni zahtev, a konačni je opredelila u podnesku od 14. decembra 2005. godine i tražila da sud obaveže tužene da joj solidarno isplate iznos od 764.739,68 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 14. decembra 2005. godine do isplate, u roku od 15 dana , i da joj naknade parnične troškove , dok je tuženi-protivtužilac konačni protivtužbeni zahtev opredelio podneskom od 16. januara 2006. godine i tražio da sud obaveže tužilju-protivtuženu da mu isplati iznos od 594.201,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25. januara 2004. godine do isplate i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1868/95 od 17. januara 2006. godine tužbeni zahtev tužilje-protivtužene je delimično usvojen, a protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca odbijen kao neosnovan.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2482/2006 od 5. jula 2007. godine žalbe tužilje -protivtužene i tuženog-protivtužioca su usvojene, pa je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1868/95 od 17. januara 2006. godine ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu pravila postupka, na osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešnom primenom materijalnog prava .

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 5507/07. Do donošenja sledeće presude je zakazano 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana, jedno zbog sprečenosti punomoćnika tuženog-protivtužioca, a jedno zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U sprovedenom dokaznom postupku saslušana je tužilja i zakonski zastupnik tuženog-protivtužioca i sprovedeno je finansijsko veštačenje. Konačni tužbeni zahtev tužilja -protivtužena je opredelila u podnesku od 5. maja 2009. godine i dopunila na ročištu od 3. juna 2010. godine, a tuženi-protivtužilac je konačni protivtu žbeni zahtev opredelio u podnesku od 19. oktobra 2009. godine. Postupak je nakon 1. januara 2010. godine vođen pred novoformiranim Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 434/10.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 434/10 od 3. juna 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene i obavezani tuženi-protivtužilac i tuženi Lj. R, A. R. i B. R. da tužilji-protivtuženoj solidarno isplate na ime naknade štete iznos od 801.028,41 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i da joj naknade parnične troškove u iznosu od 1.251.939,00 dinara, odbijen tužbeni zahtev tužilje -protivtužene od dosuđenog do traženog iznosa i usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, pa je obavezana tužilja-protivtužena da mu naknadi štetu u iznosu od 1.322.970,73 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i da mu nadoknadi parnične troškove.

Tužilja-protivtužena je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10108/10 od 1. decembra 2011. godine odbijena je žalba tužilje-protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom S adu P. 434/10 od 3. juna 2010. godine, u pobijanom odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu i usvajajućem delu odluke o protivtužbenom zahtevu i o troškovima postupka, a odlučeno je i da se troškovi drugostepenog postupka ne dosuđuju tužilji-protivtuženoj.

U obrazloženju drugostepene presude navedeno je: da je u prvost epenom postupku utvrđeno da je tužilja 10. aprila 1995 . godine podnela tužbu radi naknade štete zbog neizdavanja garaže; da je u podnetoj tužbi navela da je sa prvotuženim zaključila ugovor o udruživanju sredstava za izgradnju garaže broj 35 u Novom Sadu, na označenoj adresi; koju je prvotuženi bio u obavezi da joj preda 1. januara 1989. godine; da je prvotuženi garažu koju je ugovorila tužilja predao tuženima od II – IV reda, zbog čega je protiv svih njih vodila parnicu pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1272/89; da je navedena parnica okončana presudom P. 1272/89 od 6. oktobra 1992. godine, kojom je utvrđeno da je ništav a neks ugovora zaključen između prvotuženog i ostalih tuženih i utvrđeno da je tužilja isključivi vlasnik na predmetnoj garaži, da su tuženi dužni trpeti da se tužilja na osnovu presude uknjiži u zemljišnim knjigama kao zemljišno -knjižni vlasnik garaže, da su obavezani tuženi da tužilji predaju u državinu predmetnu garažu i da joj naknade parnične troškove; da je navedena presuda postala pravnosnažna 8. februara 1995. godine; da je tužilji garaža predata tek u postupku prinudnog izvršenja 24. marta 1998. godine; da je prvotuženi 14. juna 1995. godine protiv tužilje podneo protivtužbu radi naknade štete zbog umanjenja realne vr ednosti novca koji mu je tužilja vratila u toku trajanja prethodn e parnice.

Dalje je navedeno da je u toku trajanja postupka pred Opštinskim sudom u Novom S adu P. 1272/89 ovde tuženi-protivtužilac obavestio tužilju da raskida ugovor o udruživanju sredstava za izgradnju garaže i da traži od nje da mu dostavi broj štedne knjižice ili tekućeg računa na koji može da joj izvrši uplatu, odnosno povraćaj do tada uplaćenih revalorizovanih iznosa za izgradnju garaže; da je 15. marta 1989. godine prvotuženi – ovde tuženi -protivtužilac uplatio na štednu knjižicu tužilje-protivtužene iznos od 19.789,45 tadašnjih dinara, koji je predstavljao revalorizovani iznos koji je ona platila za spornu garažu ; da je tuženi-protivtužilac u podnesku od 17. marta 1989. godine obavestio tužilju -protivtuženu da je sa njom raskinuo ugovor i da je izvršio povraćaj revalorizovanih sredstava koje je tužilja uplatila za garažu, a kao dokaz uz dopis je priložio kopiju virmanskog naloga od 15. marta 1989. godine; da je na ročištu kojem je prisustvovala tužilja-protivtužena sa punomoćnikom, punomoćnik tuženog-protivtužioca izjavio da ostaje kod navoda iz podneska od 17. marta 1989. godine; da iz navedenog sledi da je tužilja -protivtužena za povraćaj novca na štednu knjižicu saznala 27. marta 1989. godine; da je tužilja 27. maja 1992. godine vratila tuženom-protivtužiocu iznos od 14.500,00 tadašnjih dinara, koji iznos je tuženi-protivtužilac vratio tužilji-protivtuženoj, ali je ona odbila da primi navedeni iznos, 3. juna 1992. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, postupajući sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev tužilje-protivtužene i u celosti usvojili protivtužbeni zahtev tuženog -protivtužioca. Naime, kako je prvotuženi, ovde tuženi-protivtužilac, bio u obavezi da tužilji, ovde tužilji-protivtuženoj, preda garažu do 1. januara 1989. godine, a to je učinjeno tek 24. marta 1998. godine u postupku prinudnog izvršenja pravnosnažne presude Opštinskog suda u Novom sadu P. 1272/89 od 6. oktobra 1992. godine, sudovi su stanovišta da tužilji- protivtuženoj pripada pravo na naknadu štete zbog neizdavanja predmetne garaže, pri čemu je visina štete koju je tužilja pretrpela utvrđena na osnovu nalaza veštaka, zbog čega je tužbeni zahtev delimično usvojen, a preko dosuđenog do traženog iznosa odbijen. U pogledu protivtužbenog zahteva i istaknutog prigov ora zastarelosti potraživanja po protivtužbi, drugostepeni sud je ocenio da nisu osnovani navodi žalbe kojima se ističe da je tužilja za uplatu novca na njen račun od strane tuženog -protivtužioca saznala tek 20. aprila 1992. godine, kada je novac vratila tuženom -protivtužiocu, već je to bilo 27. marta 1989. godine kada je bila prisutna na ročištu i da je tada saznala da joj je tuženi-protivtužilac uplatio novac na štednu knjižicu, koji je vratila nakon više od tri godine od izvršene uplate. U pogledu istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja po protivtužbi drugostepeni sud smatra da neosnovano žalba ukazuje da je potraživanje tu ženog-protivtužioca zastarelo. Naime, drugostepeni sud je stanovišta da potraživanje po protivtužbi nije zastareo jer se u konkretnom slučaju ima primeniti rok propisan članom 376. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je naknada štete proistekla iz ugovorne obaveze, odnosno obaveze isplate, koje potraživanje zastareva u desetogodišnjem roku.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 16. januara 2012. godine dostavljen punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, jemči se: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.) i pravo na imovinu (član 58.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe , 10. aprila 1995. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom sadu Gž. 10108/10 od 1. decembra 2011. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao duže od 16 i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je ročišta za glavnu raspravu zakazivao u periodima od po nekoliko meseci, pa i godinu i više dana. Naime, u radu prvostepenog suda do donošenja prve presude su prisutna čak četiri perioda izrazite neaktivnosti u kojima sud nije preduzimao radnje i nije zakazivao ročišta, a to su: od 27. februara 1997. do 31. marta 1998. godine, od 5. oktobra 1998. do 6. aprila 2000. godine, od 21. februara 2001. do 26. marta 2002. godine i od 17. januara 2006. do 19. septembra 2007. godine. Prvostepeni sud je prvi put odlučio o tužbenom i protivtužbenom zahtevu nakon više od deset godina, presudom P. 1868/95 od 17. januara 2006. godine. Pri tome je navedena presuda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2482/2006 od 5. jula 2007. godine, zbog povrede pravila postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ustavni sud je konstatovao da je predmet postupka bio od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, imajući u vidu da je podnetom tužbom tražila naknadu štete, i da je predmet spora bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je vođen jedinstveni postupak po tužbi i protivtužbi, kao i radnje koje je sud preduzeo u dokaznom postupku u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ipak ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije značajnije doprinela dužini trajanja postupka, iako je rešenjem P. 1868/95 od 18. decembra 1995. godine bilo određeno mirovanje postupka, jer nije pristupila na zakazano ročište.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari nužno dovodi do zaključka da je , u konkretnom slučaju , parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila pravni standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 434/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1868/95). Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Sud ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe u preostalom delu, Ustavni sud zaključuje da se podnositeljka ustavne žalbe, nezadovolj na ishodom okončanog parničnog postupka k oji je vodila u svojstvu tužilje-protivtužene, u suštini, žali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi navedenog prava obrazl aže pogrešnom primenom merodavnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi Gž. 10108/10 od 1. decembra 2011. godine dao jasne i logične zaključke , zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, za svoju odluku.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini traži da kao instancioni sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta.

Ustavni sud nije cenio navode podnositeljke o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da povredu označenog prava obrazlaže istim navodima kao i povredu prava na pravično suđenje.

U vezi sa navodima podnositeljke da joj je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije dostavila dokaze da je nadležni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji pravnosnažno donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što bi predstavljalo neophodan uslov da bi se moglo odlučivati o povred i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zbog čega je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

8. U pogledu zahtev a podnosi teljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored mnogih drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti