Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 12 i po godina. Neefikasnost sudova, posebno dugotrajno odlučivanje u žalbenom postupku, identifikovano je kao glavni uzrok povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Olivere Panić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Olivere Panić i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3260/04 (inicijalno predmet P. 5237/98) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Olivera Panić iz Beograda podnela je, 19. decembra 2012. godine preko punomoćnika Gordane S. Petrović – Đurđević, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3260/04.

Podnositeljka ustavne žalbe je, između ostalog, navela da je 13. avgusta 1998. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi ispunjenja ugovora, a da parnični postupak u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek nije okončan, iako je od podnošenja tužbe prošlo 14 godina.

Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, koju je precizirala u podnesku od 1. jula 2013. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79674/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3260/04 i P. 5237/98), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Olivera Panić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 13. avgusta 1998. godine protiv tuženog – Privatnog preduzeća za građevinarstvo, inženjering i trgovinu „INVESTEKSPORT GRUPA“ d.o.o. iz Beograda, Prvom opštinskom sudu u Beogradu, tužbu radi izvršenja ugovora o kupoprodaji , sa predlogom za određivanje privremene mere tuženom, zabranom opterećenja i otuđenja predmetnog stana. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 5237/98.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je 30 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest ročišta nije održano - dva zbog nedolaska pozvanih svedoka, dva zbog dostavljanja podnesaka neposredno pred ročište, jedno na saglasan predlog parničnih stranaka, radi pokušaja mirnog rešenja spora, i jedno na predlog punomoćnika tužilje, zbog toga što je protiv tuženog i glavnog umešača podnela tužbu, pa je tražila da sud odredi spajanje parnica. Na održanim ročištima izvršen je uvid u pismenu dokumentaciju dostavljenu po nalogu suda, saslušano je više svedoka, saslušane su parnične stranke i obavljeno je ekonomsko – finansijsko veštačenje. Tokom sprovedenog postupka, određeno je da se parnica P. 4407/99 po tužbi za glavno mešanje, koju je podneo tužilac L. M. iz Beograda protiv tuženih – Olivere Panić i „INVESTEKSPORT GRUPA“ d.o.o. iz Beograda, spaja sa tekućom parnicom u predmetu P. 5237/98. Sud je odredio i spajanje parnice P. 3889/01, po tužbi tužilje radi utvrđenja da je ništav ugovor koji su zaključili tuženi i glavni umešač, sa predlogom za određivanje privremene mere, sa osnovnom parnicom P. 5237/98. Rešenjem P. 5237/98 od 28. decembra 2001. godine sud je odredio predloženu privremenu meru zabrane glavnom umešaču da otuđuje i opterećuje predmetni stan.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5237/98 od 29. oktobra 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupovini i prodaji stana koji su zaključili tuženi i glavni umešač, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da joj glavni umešač preda u posed predmetni stan i odbijen tužbeni zahtev glavnog umešača radi utvrđenja da je vlasnik predmetnog stana.

Žalbe su protiv prvostepene presude izjavili tužilja, tuženi i glavni umešač.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1453/04 od 31. marta 2004. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog povrede pravila postupka.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen nov broj P. 3260/04, a do donošenja druge prvostepene presude zakazano je 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest ročišta nije održano zbog nedolaska pozvanih svedoka i zakonskog zastupnika tuženog, koji su i novčano kažnjeni, zbog nedostatka procesnih pretpostavki i zbog nedostavljanja određenih podnesaka svim parničnim strankama. Na održanim ročištima izvršeno je suočenje glavnog umešača i zakonskog zastupnika tuženog, a saslušani su i svedoci i parnične stranke.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3260/04 od 1. juna 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupovini i prodaji stana koji su zaključili tuženi i glavni umešač, usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan glavni umešač da joj preda u posed predmetni stan i odbijen tužbeni zahtev glavnog umešača radi utvrđenja da je vlasnik predmetnog stana.

Glavni umešač je izjavio žalbu protiv prvostepene presude, povodom koje je Okružni sud u Beogradu doneo rešenje Gž. 4645/07 od 13. avgusta 2008. godine kojim se vraćaju prvostepenom sudu spisi predmeta P. 3260/04, radi dopune postupka u pogledu ocene blagovremenosti izjavljene žalbe.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3260/04 od 14. oktobra 2008. godine žalba punomoćnika glavnog umešača izjavljena protiv presude tog suda P. 3260/04 od 1. juna 2006. godine je odbačena kao neblagovremena. Protiv rešenja o odbacivanju žalbe kao neblagovremene, glavni umešač je izjavio žalbu.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 2152/10 od 16. aprila 2010. godine ukinuto je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3260/04 od 14. oktobra 2008. godine i predmet vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da će prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi bitne činjenice za ocenu blagovremenosti podnete žalbe.

Budući da je tokom žalbenog postupka nad tuženim – Privatnim preduzećem za građevinarstvo, inženjering i trgovinu „INVESTEKSPORT GRUPA“ d.o.o. iz Beograda, otvoren stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 2654/10 od 13. septembra 2010. godine, to je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo 5. novembra 2010. godine rešenje P. 79674/10 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u parničnom postupku po tužbi tužilje protiv tuženog i glavnog umešača, radi izvršenja ugovora i utvrđenja po tužbi, kao i radi utvrđenja po tužbi za glavno mešanje, i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Privrednom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Predmet je u Privrednom sudu u Beogradu zaveden pod brojem P. 915/2011, a koji je rešenjem od 29. aprila 2011. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, jer je nad tuženim otvoren postupak stečaja.

Podneskom od 13. maja 2011. godine tužilja je tražila nastavak postupka i predložila da sud pozove stečajnog upravnika da preuzme parnicu. Povodom odlučivanja o predlogu tužilje za nastavak postupka, sud je održao ročište 26. septembra i 14. novembra 2011. godine, na kojem je konstatovao da je žalba glavnog umešača izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3260/04 od 1. juna 2006. godine blagovremena, i odredio da se ceo spis dostavi Privrednom apelacionom sudu, kao nadležnom za odlučivanje o žalbi.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 9664/11 od 1. decembra 2011. godine vraćeni su spisi predmeta P. 915/11 Privrednom sudu u Beogradu na dalji postupak, koji nije prihvatio nadležnost, već je spise predmeta dostavio Vrhovnom kasacionom sudu, radi rešavanja nastalog sukoba nadležnosti.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R1. 113/12 od 9. maja 2012. godine odredio da je za postupanje u ovoj pravnoj stvari nadležan Prvi osnovni sud u Beogradu, sa obrazloženjem da je u vreme odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene parnične presude nad tuženim otvoren stečaj, te da shodno članu 24. stav 1. tačka 3) Zakona o uređenju sudova, apelacioni sud odlučuje o žalbama na presude osnovnih sudova u građanskopravnim sporovima, ako za odlučivanje nije nadležan viši sud.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 79674/10 od 4. jula 2012. godine konstatovao da je žalba glavnog umešača, izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3260/04 od 1. juna 2006. godine, blagovremena, te da se spisi predmeta dostavljaju Apelacionom sudu u Beogradu na odlučivanje o žalbi.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8084/12 od 10. aprila 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba glavnog umešača i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3260/04 od 1. juna 2006. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 23. jula 2013. godine dostavljen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 13. avgusta 1998. godine podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8084/12 od 10. aprila 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od 14 i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, moglo bi ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioce .

Ispitujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da prvostepeni sud nije delotvorno i efikasno postupao i nije preduzeo sve potrebne mere i radnje kako bi se parnični postupak završio u razumnom roku i bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, prvostepeni sud je prvu presudu P. 5237/08 od 29. oktobra 2003. godine doneo posle pet godina od podnošenja tužbe, ali je ista ukinuta od strane drugostepenog suda, zbog povrede pravila postupka. Druga prvostepena presuda P. 3260/04 od 1. juna 2006. godine je doneta posle više od dve godine od ukidanja prethodne.

Međutim, odlučivanje o žalbi izjavljenoj protiv navedene presude je trajalo više od šest godina, od kraja 2006. godine, kada je izjavljena žalba, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8084/12 od 10. aprila 2013. godine. Pri tome, za navedeno trajanje postupka odlučivanja o žalbi odgovoran je Prvi osnovni sud u Beogradu koji se, nakon što su mu spisi predmeta po drugi put vraćeni od strane drugostepenog suda, radi utvrđivanja bitnih činjenica za ocenu blagovremenosti podnete žalbe, oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, jer je nad tuženim otvoren stečaj, i odredio da se spisi predmeta dostave Privrednom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Spisi predmeta su dalje bili prosleđeni Privrednom apelacionom sudu u Beogradu, kao drugostepenom sudu nadležnom za odlučivanje o žalbi, ali ih je isti sud vratio Privrednom sudu u Beogradu na dalji postupak, koji nije prihvatio nadležnost za odlučivanje, već je spise predmeta dostavio Vrhovnom kasacionom sudu, radi rešavanja nastalog sukoba nadležnosti. Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R1. 113/12 od 9. maja 2012. godine odredio da je za postupanje u ovoj pravnoj stvari nadležan Prvi osnovni sud u Beogradu, sa obrazloženjem da je u vreme odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene parnične presude nad tuženim otvoren stečaj, te da je, shodno članu 24. stav 1. tačka 3) Zakona o uređenju sudova, apelacioni sud nadležan da odlučuje o žalbama na presude osnovnih sudova u građanskopravnim sporovima, ako za odlučivanje nije nadležan viši sud. Nakon što su mu vraćeni spisi predmeta, Prvi osnovni sud je ocenio da je žalba glavnog umešača, izjavljena protiv prvostepene presude blagovremena i prosledio predmet Apelacionom sudu na odlučivanje o žalbi, koji je presudom Gž. 8084/12 od 10. aprila 2013. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3260/04 od 1. juna 2006. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio izuzetno složen, s obzirom na to da je sud odredio da se tekućoj parnici, radi izvršenja ugovora, pripoje još dve parnice, po tužbi za utvrđenje koju je podnela tužilja i po tužbi za glavno mešanje, tako da je sud odlučivao o više različitih tužbenih zahteva. Međutim, Sud je ocenio da nesumnjiva složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman materijalni interes da se predmetni parnični postupak efikasno okonča i da svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3260/ 04 (inicijalno predmet P. 5237/98).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, postupanje nadležnog prvostepenog suda i složenost predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu ne delotvornim postupanjem nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odreda ba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti