Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u vezi sa faktičkim radom

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud je potvrdio stav redovnih sudova da stupanje na rad bez zaključenog pismenog ugovora o radu ne zasniva radni odnos, već odnos faktičkog rada.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-975/2008
02.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Radaković iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jelene Radaković izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1509/07 od 29. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Radaković iz Subotice je, preko punomoćnika Biserke Krpić, advokata iz Subotice, 8. avgusta 2008. godine izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1509/07 od 29. maja 2008. godine, zbog povrede prava iz čl. 22, 32, 36. i 60. Ustava Republike Srbije.

Pozivajući se na povredu prava na pravično suđenje, podnositeljka posebno osporava dokazni postupak i ocenu dokaza, navodeći da postoje „propusti suda“ u dokaznom postupku. Takođe smatra da sprovedeni postupak nije bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1 Ustava, jer je materijalno pravo pogrešno primenjeno, i to na njenu štetu. Navodi da su sudovi zaključili da se ona u spornom periodu nalazila u faktičkom radnom odnosu kod tuženog poslodavca za koji je i primala adekvatnu zaradu, ali da tuženi poslodavac nije u obavezi da joj uplati pripadajuće doprinose, jer nije ni zaključila ugovor o radu, te da je ovakav stav prihvatio i Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi. Smatra da se u konkretnom slučaju radi o „prećutno zaključenom ugovoru čija se punovažnost ima ceniti po pravilima ništavosti ugovora iz čl. 70. st. 1, čl. 103. st. 1 i čl. 104. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima“.

Podnositeljka smatra da joj je povređeno i pravo na rad koje je garantovano članom 60. Ustava, jer je u spornom periodu od 1. juna 1998. godine do 31. maja 1999. godine u potpunosti izvršavala svoje obaveze kod tuženog poslodavca. Smatra da takav rad treba da ima tretman radnog odnosa koji se računa u radni staž, te da joj za takav rad pripadaju sva prava iz socijalnog osiguranja. Od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Re. 1509/07 od 29. maja 2008. godine i dosudi joj „troškove ustavne žalbe u iznosu od 25.000,00 dinara“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 1509/07od 29. maja 2008. godine i drugu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 32/06 od 21. marta 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se utvrdi da je kod tuženog u periodu od 1. juna 1998. godine do 31. maja 1999. godine bila u radnom odnosu sa punim radnim vremenom na poslovima prodavca, a da se tuženi obaveže da je za taj period prijavi i izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje kod nadležnog fonda PIOZ-a, filijala Subotica, na minimalni iznos zarade počev od 1. juna 1998. godine do 31. maja 1999. godine i da joj naknadi troškove postupka sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Istom presudom tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 62.100,00 dinara.

Presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 147/07 od 9. jula 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Opštinskog suda u Subotici P. 32/06 od 21. marta 2007. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1509/07 od 29. maja 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljene protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 147/07 od 9. jula 2007. godine. U obrazloženju osporene presude je navedno da je tužilja u spornom periodu radila kod tuženog na osnovu usmenog dogovora sa tuženim, bez pismene odluke o prijemu u radni odnos i bez zaključenog ugovora o radu, te da u tom periodu nije bila prijavljena niti joj je u radnoj knjižici upisan radni staž, ali da joj je redovno isplaćivana zarada. Kako je tužilja bez zaključenog ugovora o radu stupila na rad kod tuženog, to je, po oceni Vrhovnog suda Srbije, pravilan zaljkučak nižestepenih sudova da se ne može smatrati da je tužilja tako zasnovala i radni odnos, već da je jedino obavljala faktički rad. Citirajući odredbe člana 1. stav 1. i člana 11. stav 4. tada važećeg Zakona o radnim odnosima, u obrazloženju osporene presude se dalje navodi da u slučaju da se radni odnos ne uspostavi na način proisan zakonom, a radnik stvarno ispunjava svoje radne obaveze, odnosno radi, može se, po oceni Vrhovnog suda Srbije, govoriti samo o faktičkom radu koji se ne može poistovetiti sa radnim odnosom, te da je stoga tužilja u konkretnom slučaju bila u državini prava iz radnog odnosa, a ne i njihov titular.

4. Odredbom člana 22. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i garantovano da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 60. Ustava zajemčeno je pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.) i utvrđeno da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.)

5. Za odlučivanje Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 55/96), koji je bio na snazi u vreme nastanka predmeta spora. Odredbom člana 1. stav 1. ovog zakona je bilo propisano da se radni odnos zasniva ugovorom o radu, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Odredbama člana 11. istog zakona je bilo propisano: da je nadležni organ kod poslodavca dužan da sa licem koje zasniva radni odnos zaključi ugovor o radu pre stupanja na rad i da ga prijavi organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, u skladu sa zakonom (stav 1.); da se ugovor o radu zaključuje u pisanom obliku i sadrži odredbe o danu početka rada, zaradi, uslovima rada, radnom mestu na kome se zasniva radni odnos, mogućnosti raspoređivanja na drugo radno mesto u toku trajanja radnog odnosa i o drugim pitanjima, obavezama i odgovornostima na radu i u vezi sa radom (stav 2.); da ugovor o radu ne može da sadrži odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom i da ako ugovor o radu takve odredbe sadrži, one su ništave, a umesto njih primenjuju se odgovarajuće odredbe zakona, odnosno kolektivnog ugovora (stav 3.); da zaposleni ostvaruje prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa od dana početka rada (stav 4.).

Odredbom člana 7. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tesktu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme donošenje osporene presude, bilo je proopisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (stav 1.); da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva (stav 2.); da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno (stav 3.); da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano (stav 4.). Odredbom člana 8. ZPP je propisano da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka. Odredbom člana 221. ZPP je propisano da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke (stav 1.) i da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (stav 2.). Odredbom člana 398. stav 2. ZPP-a je propisano da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

6. Ustavni sud je konstatovao da se podnositeljka ustavne žalbe, pozivajući se na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, žali na: a) na nepravilnu i proizvoljnu primenu materijalnog prava od strane Vrhovnog suda Srbije i b) na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova.

Ocenjujući navode iz ustavne žalbe o «pogrešnoj primeni materijalnog prava», Ustavni sud je konstatovao da pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ustavni sud je konstatovao da je Zakonom o radnim odnosima koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo predviđeno da se radni odnos zasniva ugovorom o radu. Po oceni Ustavnog suda, zaključivanje ugovora o radu između poslodavca i zaposlenog predstavlja konstitutivni element, odnosno akt zasnivanja radnog odnosa. Stupanjem na rad zaposlenog na osnovu prethodno zaključenog ugovora o radu, zaposleni stiče, odnosno ostavruje prethodno ugovorena prava i preuzima obaveze i odgovornosti.

Ustavni sud je konstatovao i da Zakon o radnim odnosima koji je bio na snazi u vreme nastanka predmeta spora nije izričito uređivao pitanje stupanja zaposlenog na rad, u situaciji kada prethodno nije zaključen ugovor o radu. Stoga Ustavni sud smatra da se stupanjem lica na rad bez prethodno zaključenog ugovora o radu, a na osnovu usmenog dogovora sa poslodavcem, nije mogao zasnovati radni odnos na način na koji je to definisao tada važeći Zakon o radnim odnosima. Po oceni Ustavnog suda, tako se uspostavljao samo faktički rad, na osnovu kojeg je lice moglo steći određena prava po osnovu rada, ali ne i prava, obaveze i odgovornosti koje ima lice koje se nalazi u radnom odnosu. Dakle, odnos faktičkog rada koji nije radni odnos, uspostavljao se faktičkim stupanjem na rad na osnovu usmenog dogovora, bez odluke nadležnog organa o zasnivanju radnog odnosa i bez prethodno zaključenog ugovora o radu.

U konkretnom slučaju utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe u periodu od 1. juna 1998. godine do 31. maja 1999. godine radila kod tuženog poslodavca na osnovu usmenog dogovora sa tuženim, bez pismene odluke o prijemu u radni odnos i bez zaključenog ugovora o radu. Vrhovni sud Srbije je u osporenoj presudi, pozivajući se na odredbe član 1. stav 1. i člana 14. stav 4. tada važećeg Zakona o radnim odnosima, zauzeo stav da podnositeljka tako nije zasnovala radni odnos, već je obavljala faktički rad i da je bila u državini prava iz radnog odnosa, ali ne i njihov titular.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni sud Srbije u obrazloženju osporene presude naveo dovoljne razloge za svoju odluku i zauzet stav, a koji su, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava.

Ocenjujući navode iz ustavne žalbe koji se odnose na sprovedni dokazni postupak i ocenu dokaza, Ustavni sud je ukazao na svoj ranije zauzet stav da u principu nije nadležan da kao instancioni sud preispituju zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je, po slobodnom sudijskom uverenju, pravo sudova u parničnom postupku da nakon sprovedenog dokaznog postupka, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka, ocene kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti za dokazane i utvrđene.

Kako je odredbom člana 398. stav 2. ZPP izričito propisano da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a da je ustavna žalba izjavljena protiv revizijske presude, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, ocenio da su navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi procesnih garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, očigledno neosnovani. Naime, Vrhovni sud Srbije osporenom revizijskom presudom nije mogao ocenjivati prethodno sprovedeni dokazni postupak niti utvrđivati eventualnu nepravilnost ili nepotpunost utvrđenog činjeničnog stanja, pa se, po oceni Ustavnog suda, ni „propusti suda u dokaznom postupku“ ne mogu dovesti u vezu sa osporenim aktom.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na rad, Ustavni sud je konstatovao da Ustav u članu 60. stav 1. garantuje prava na rad, u skladu sa zakonom. Budući da je Ustavni sud prethodno ocenio da osporena presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 1509/07 od 29. maja 2008. godine sadrži ustavnopravno prihvatljiv zaključke o primeni merodavnog materijalnog prava, odnosno Zakona o radnim odnosima koji je važio u trenutku nastanka predmeta spora, to je Ustavni sud našao da su neosnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi člana 60. Ustava.

8. Ustavni sud je konstatovao da pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava predstavlja jedan od elemenata prava na pravično suđenje, tj. da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome garantuje, pored ostalog, pravo na pokretanje postupka pred sudom i pravo na konačno rešenje spora, tj. na odluku suda o pravima i obavezama lica koje je pokrenulo postupak (pravo na pristup sudu). Budući da je prethodno utvrđeno da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Ustavni sud našao da, sledstveno tome, podnositeljki nije povređeno ni osnovno načelo zajemčeno članom 22. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije navela ustavnopravne razloge, niti je dostavila dokaze o drugačijem postupanju suda u istoj pravnoj situaciji, Ustavni sud je ocenio da je i ovaj navod iz ustavne žalbe očigledno neosnovan.

Ispitujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da je Vrhovni sud Srbije ocenio da u drugostepenom parničnom postupku nisu učinjene bitne povrede postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i povrede na koje se u reviziji poziva, kao i da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, u postupku po žalbi i revizijskom postupku obezbeđeno pravo podnositeljke ustavne žalbe zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud je ocenio da je navedeni zahtev neosnovan. Ovo iz razloga što je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

9. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnositeljke ustavne žalbe, izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1509/07 od 29. maja 2008. godine.

Na osnovu navedenog i odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u vezi sa faktičkim radom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti