Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 24 godine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 24 godine. Glavni uzrok odugovlačenja je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, koji nije sprečio procesnu nedisciplinu stranaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. A . iz Beograd a, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. A . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 20924/12 ( inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1137/93) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od č etiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. A . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1568/16 od 22. juna 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 21. decembra 2016. godine, predlog za određivanje privremene mere, sa najavom ustavne žalbe, kojim je tražio odlaganje izvršenja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20924/12 od 26. maja 2014. godine. Isti podnosilac je podneo Ustavnom sudu, 22. marta 2017. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1568/16 od 22. juna 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede načela utvrđenih odredbama čl. 3, 18, 19, 21. i 22. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je okončan donošenjem osporene presude .

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac navodi da je osporeni parnični postupak započeo 2. marta 1993. godine podnošenjem tužbe, a da je okončan donošenjem osporene drugostepene presude, koju je primio 22. marta 2017. godine, iz čega proizlazi da je trajao 24 godine. T vrdnje o povredi prava na pravično suđenje, odnosno kako navodi pogrešnoj i proizvoljnoj primeni procesnog i materijalnog prava , pretežno zasniva na tome da je prvostepeni sud pogrešno cenio dokaze na njegovu štetu, kao i da je sud na njegov teret tuženima dosudio troškove postupka u pojedinačnim izno sima za svakog i troškove koje nisu tražili, tako da su dosuđeni troškovi u zbiru bili viši od troškova koj e su imali. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenom presudom povređena označena prava, te da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete koju opredeljuje u visini od 5.000 evra.

Podnosilac je, 18. avgusta 2017. godine, podneo dopunu ustavne žalbe kojom je osporio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž1 g. 18/2016 od 9. marta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, predlažući da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 5.000 evra.

Podnescima od 8. januara i 4. jula 2018. godine podnosilac je urgirao okončanje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20924/12 (inicijalno predmet Drugog op štinskog suda u Beogradu P. 1137/93) i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. A, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 2. marta 1993. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih, radi naknade materijalne štete zbog neizvršenja ugovora o zastupanju.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1137/93. Na ročištu održanom 4. oktobra 1993. godine sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo presudu zbog izostanka od 17. maja 1993. godine. Postupak je nastavljen pod brojem P. 5588/93. Sud je zakazao četiri ročišta za glavnu raspravu (7. januara, 11. aprila, 27. jula i 24. oktobra 1994.), koja nisu održana zbog procesnih nedostataka, odnosno zbog toga što nije bilo dokaza da su tuženi uredno primili pozive za ročište. Nakon toga, rešenjem P. 5588/93 od 30. januara 1995. godine određeno je mirovanje postupka u trajanju od tri meseca. Tužilac je podneskom od 8. maja 1995. godine tražio nastavak postupka. Naredno ročište je održano 16. oktobra 1995. godine, a na sledećem ročištu od 5. februara 1996. godine konstatovano je povlačenje tužbe u odnosu na prvo i drugotužene – SR Jugoslaviju i Rep ubliku Srbiju. Nakon toga, Drugi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 5588/93 od 15. marta 1996. godine oglasio mesno nenadležnim za suđenje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Opštinskom sudu u Valjevu, kao mesno nadležnom sudu. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije R. 299/96 od 28. januara 1997. godine određeno je da je za suđenje u konkretnoj pravnoj stvari nadležan Drugi opštinski sud u Beogradu.

Postupak je nastavljen pod brojem P. 1747/97. Do donošenja presude zakazano je 21 ročište, od kojih devet ročišta nije održano, i to sedam ročišta zbog procesnih nedostataka, odnosno nedostatka dokaza o urednom pozivanju tuženih, jedno ročište zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno zbog vazdušne opasnosti. U sprovedenom dokaznom postupku sud je izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju, određene parnične predmete Opštinskog suda u Valjevu, saslušao svedoke i obavljeno je finansijsko veštačenje.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1747/97 od 10. februara 2003. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tužene da mu na ime naknade štete solidarno isplate iznos od 18.997,53 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine do isplate i troškove postupka.

Pismeni otpravak presude je 11. septembra 2003. godine dostavljen tužiocu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11448/03 od 19. februara 2004. godine ukinuta je ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1747/97 od 10. februara 2003. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 8606/04. Do donošenja presude zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana zbog procesnih nedostataka, a u sprovedenom dokaznom postupku obavljeno je veštačenje od strane sudskog veštaka saobraćajno-mašinske struke i ekonomsko veštačenje, kao i dopuna tih veštačenja.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8608/04 od 10. aprila 2006. godine obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade štetu koju je pretrpeo zbog neizvršenja ugovora o zastupanju od strane PP „D .“, u iznosu od 275.668,47 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. septembra 2005. godine do isplate i da mu solidarno naknade parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11851/06 od 19. septembra 2006. godine vraćeni su spisi predmeta Drugom opštinskom sudu u Beogradu, radi dopune postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1258/07 od 1. jula 2008. godine ukinuta je ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8608/04 od 10. aprila 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Ponovni prvostepeni postupak je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4711/08, a zatim je, nakon 1. januara 2010. godine i reforme sudova, nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u predmetu P. 13411/10. Do donošenja presude je zakazano 25 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 16 ročišta nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, odnosno neuredne dostave poziva za ročište tuženima, jedno zbog dojave o podmetnutoj bombi i jedno zbog dostavljanja podneska od strane tužioca neposredno pred ročište. Naime, tuženi, koji su imali prebivalište u Valjevu, izbegavali su prijem poziva, pa je sud pokušavao dostavu preko Osnovnog suda u Valjevu i preko MUP-a. U sprovedenom dokaznom postupku, pored ostalog, sud je saslušao parnične stranke. Nakon što je Vrhovni kasacioni sud rešenjem R. 184/12 od 19. septembra 2012. godine odbio predlog tuženih za određivanje drugog stvarno nadležnog suda, predmet je dobio nov broj P. 20924/12.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20924/12 od 26. maja 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud solidarno obaveže tužene da mu naknade materijalnu štetu u iznosu od 274.883,44 dinara, sa zateznom kamatom počev od 14. septembra 2005. godine do konačne isplate, zbog neizvršenja ugovora o zastupanju ; stavom drugim izreke je utvrđeno da je tužba tužioca protiv tuženih povučena za iznos od 785,30 dinara, sa zateznom kamatom poče v od 14. septembra 2005. godine, dok je u stav ovima trećem i četvrtom izreke obavezan tužilac da tuženima, i to pojedinačno – Lj. M. iz Valjeva da naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 124.500,00 dinara i tuženom N. S. iz Valjeva da naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 52.500,00 dinara, u roku od osam dana od prijema presude.

U obrazloženju prvostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je tužilac M . A . 14 decembra 1990. godine, kao vlastodavac, zaključio ugovor o zastupanju sa privrednim društvom PP „D .“ Valjevo, kao zastupnikom, te da se navedenim ugovorom obavezao da privrednom društvu uplati na ime učešća 20% kupoprodajne cene određenog putničkog vozila u iznosu od 23.010,00 dinara, kao i da ostatak cene plati u 48 mesečnih rata od po 1.928,20 dinara, dok se privredno društvo obavezalo da u ime i za račun tužioca organizuje prikupljanje sredstava u cilju kupovine navedenog vozila, kao i isporuku vozila; da je postupajući po svojim ugovornim obavezama, tužilac uplatio privrednom društvu novčane iznose za administrativne troškove, potom 20% učešća i ukupno 15 mesečnih rata za otplatu kupoprodajne cene putničkog vozila; da je privredno društvo sačinjavalo rang listu prioriteta u skladu sa opštim a ktima privrednog društva; da su neosnovani navodi tužioca da je postojala zloupotreba položaja tuženih i zaposlenih u privrednom društvu prilikom sačinjavanja rang liste prioriteta za februar mesec 1991. godine, jer je tužilac bio dužan da uplatu dospele rate izvrši do 20-tog u mesecu, a tužilac je uplatu druge rate u iznosu od 1.973,00 dinara izvršio nakon proteka ugovorenog roka; da je privredno društvo iz navedenog razloga odbilo prigovor tužioca na rang listu prioriteta za februar mesec 1991. godine; da je tužilac Opštinskom sudu u Valjevu podneo tužbu protiv privrednog društva, radi ispunjenja ugovora, koja je zavedena pod brojem P. 2775/91, ali je rešenjem istog a suda od 27. maja 1992. godine postupak prekinut zbog nastupanja pravnih posledica stečaja nad privrednim društvom; da je navedeno privredno društvo prestalo da postoji 23. avgusta 1993. godine, po okončanom stečajnom postupku, kada je brisano iz sudskog registra; da je tužilac odbio isplatu iz stečajne mase u iznosu od 5.036,00 dinara i da je nakon toga podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari protiv osnivača privrednog društva – Lj. T. I N. S. iz Valjeva.

Dalje, u obrazloženju presude, prvostepeni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica, primenom merodavnih odredaba Zakona o obligac ionim odnosima (član 749 stav 1, kojim je propisano da se ugovorom o nalogu obavezuje nalogoprimac prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove i član 158, kojim je propisano da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom) i Zakona o preduzećima, koji je važio u vreme spornog događaja (članom 140a, bilo je propisano da ako jedini član društva sa ograničenom odgovornošću svojim radnjama ili mešanjem svoje imovine i imovine preduzeća stvara kod drugih privid privrednog identiteta sa preduzećem, odgovara poveriocima za obaveze preduzeća neograničeno solidarno) ocenio da je tužbeni zahtev tužioca u celini neosnovan. Naime, prvostepeni sud je zaključio da je nesporno da je tužilac pretrpeo materijalnu štetu, zato što privredno društvo nije izvršilo svoju ugovornu obavezu, ali da šteta nije nastala zbog krivice ili nepažnje privrednog društva, već kao posledica nepredviđenih okolnosti, i to ratnog stanja na prostoru bivše SFRJ, potom nepredviđene inflacije i zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane kupaca motornih vozila iz bivših republika SFRJ, a koju situaciju nije moglo da predvidi privredno društvo. Pored navedenog, tužilac nije, tokom postupka, dokazao postojanje zloupotrebe od strane tuženih, kao osnivača, prilikom sačinjavanja rang listi prioriteta u vidu preskakanja redosleda utvrđenog listom prioriteta prema vremenu zaključenja ugovora. Takođe, tužilac nijednim dokazom nije potkrepio svoje navode da su tuženi izvršili probijanje pravne ličnosti, odnosno da su mešali svoju imovinu sa imovinom privrednog društva, ili pak da su svojim radnjama stvorili privid privrednog identiteta sa navedenim privrednim društvom , već je sud iz izvedenih dokaza u spisima predmeta nesumnjivo utvrdio da je privredno društvo poslovalo zakonito, jer je nadležnom sudu podnosilo tužbe u svojstvu tužioca protiv udružilaca, koji nisu poštovali svoje ugovorne obaveze, pa je zbog navedenog sud , primenom člana 223 stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke navedene presude .

Odluku o troškovima postupka, sadržanu u rešenju stava trećeg i četvrtog izreke ove presude, sud je doneo primenom odredaba čl. 146. i 147, člana 149 stav 1. i člana 150 . Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu vrednost predmeta spora, njegov ishod i stvarne troškove stranaka i opredeljene zah teve tuženih. Za tuženog Lj. T. iz Valjeva dosuđeni su troškovi na ime sastava tri obrazložena podneska u iznosu od po 6.000,00 dinara, što ukupno iznosi 18.000,00 dinara, na ime pristupa i zastupanja advokata na osam održanih ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara, što ukupno iznosi 60.000,00 dinara, na ime pristupa i zastupanja advokata na pet neodržanih ročišta u iznosu od po 4.500,00 dinara, što ukupno iznosi 25.500,00 dinara, na ime sastava žalbe na prvostepenu presudu u iznosu od 12.000,00 dinara, po važećoj AT, kao i na ime sudske takse na žalbu u iznosu od 12.000,00 dinara, po važećoj TT, što sve ukupno iznosi 124.500,00 dinara. Za tuženog N. S. iz Valjeva dosuđeni su troškovi na ime sastava jednog neobrazloženog podneska u iznosu od 6.000 dinara, na ime pristupa i z astupanja advokata na tri održana ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara, što ukupno iznosi 22.500,00 dinara, na ime sastava žalbe na prvostepenu presudu u iznosu od 12.000,00 dinara, po važećoj AT, kao i na ime sudske takse na žalbu u iznosu od 12.000,00 dinara, po važećoj TT, što sve ukupno iznosi 52.500,00 dinara. Kako punomoćnici tuženih nisu dostavili sudu dokaz da su putničkim vozilom dolazili na određena ročišta u Beograd, to im sud tražene troškove prevoza nije dosudio.

Rešenjem Gž. 8443/14 od 19. avgusta 2015. godine Viši sud u Beogradu se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20924/12 od 26. maja 2014. godine i predmet ustupio Apelacionom sudu u Beogradu, kao stvarno nadležnom sudu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1568/16 od 22. juna 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20924/12 od 26. maja 2014. godine.

U obrazloženju presude, između ostalog, navedeno je da je drugostepeni sud cenio sve žalbene navode, te da je našao da su razlozi prvostepenog suda u svemu pravilni i zasnovani na zakonu, kao i da je odluka prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka doneta shodno uspehu stranaka u sporu.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 22. marta 2017. godine dostavljen tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

Republičko javno tužilaštvo je dopisom GT. I. 15/17 od 30. januara 2017. godine obavestilo Prvi osnovni sud u Beogradu da u predmetu P. 20924/12 nije podignut zahtev za zaštitu zakonitosti, o čemu su obavestili i podnosioca predloga za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne presude.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž1 g . 18/2016 od 9. marta 2017. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba predlagača M . A . iz Beograda izjavljena zbog neodlučivanja o prigovoru predlagača podnetom zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1568/16 i predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20924/12.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20924/12 od 5. aprila 2018. godine tužilac M. A . je oslobođen plaćanja sudskih taksi u ovom postupku.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o preduzećima („Službeni list SFRJ“, br. 77/88, 40/89, 46/90, 61/90 i „Službeni list SRJ“, broj 24/94) bilo je propisano da ako jedini deoničar deoničkog društva, jedini član društva sa ograničenom odgovornošću ili jedini vlasnik privatnog preduzeća svojim radnjama ili mešanjem svoje imovine i imovine preduzeća stvara kod drugih privid privrednog identiteta sa preduzećem odgovara poveriocima za obaveze preduzeća neograničeno solidarno (član 140a).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, broj 31/93 (Uredba - za vreme ratnog stanja: 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); da se ugovorom o nalogu obavezuje nalogoprimac prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove. (član 749. stav1).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/ 13-Odluka US) bilo je propisano: kad je u toku parnice dostavljanje pismena bilo bezuspešno dostavljanje će se izvršiti stavljanjem pismena na oglasnu tablu i da se d ostavljanje smatra izvršenim po isteku roka od osam dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu suda (član 140. st. 1. i 2.); da su parnični troškovi su izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka i da parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu(član 146. st. 1. i 2. ); da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (član 149. stav 1. ); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, te da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, od lučuje sud ceneći sve okolnosti, a ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (član 150. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavn i sud u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo 2 . marta 1993. godine podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem presude Apel acionog suda u Beogradu Gž. 1568/16 od 22. juna 2016. godine, koja je podnosiocu ustavne žalbe dostavljena 22. marta 2017. godine, iz čega proizlazi da je osporeni postupak trajao 24 godine.

Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti – sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, trajanje sudskog postupka od 24 godine teško da može biti opravdano nekim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ipak, Ustavni sud je, imajući u vidu činjenice i okolnosti utvrđene u tački 3. obrazloženja ove odluke, konstatovao da je pre dmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, imajući u vidu da su sprovedeni saobraćajno i finansijsko veštačenje i dopune tih veštačenja, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, ali je ocenio da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud u razumnom roku odluči o njegovom tužbenom zahtevu , kao i da svojim ponašanjem nije bitno doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, imajući pri tome u vidu da je zbog nepristupanja tužio ca na ročište, bilo određeno mirovanje p ostupka u trajanju od tri meseca.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je prvostepeni sud pretežno doprineo neopravdano dugom trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je trebalo da spreči procesnu nedisciplinu stranaka u smislu izbegavanja prijema poziva za ročište od strane tuženih, zbog čega nije održan veliki broj ročišta. Doprinos toga suda se ogleda i u činjenici da su tokom sprovedenog postupka donete tri prvostepene presude, od kojih su prve dve ukinute od strane drugostepenog suda. Pri tome, poslednju presudu P. 20924/12 od 26. maja 2014. godine prvostepeni sud je doneo nakon 21 godina od podnošenja tužbe.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 20924/1 2 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1137/93).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/1, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja predmetnog postupka i cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio i životni standard u državi .

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Apel acionog suda u Beogradu Gž. 1568/16 od 22. juna 2016. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu istaknute povrede načela utvrđenih odredbama čl. 3, 18, 19, 21. i 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je povreda ustavnog načela akcesorne prirode, jer može da bude vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio povredu zajemčenog prava na pravično suđenje, označenog u ustavnoj žalbi, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se upu šta u ispitivanje povrede ovih načela Ustava.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 24 godine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti