Odluka Ustavnog suda o solidarnoj odgovornosti matičnog društva za obaveze zavisnih

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu JKP „Vodovod“ i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je poništio presudu Privrednog apelacionog suda, nalazeći da sudovi proizvoljno i bez adekvatnog obrazloženja odbili zahtev za naplatu duga od matičnog društva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi JKP “Vodovod”, Kraljevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba JKP “Vodovod” i utvrđuje da je presudom Privrednog suda u Kraljevu P. 1594/10 od 2. marta 2011. godine, u stavu trećem izreke i presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3507/11 od 17. oktobra 2012. godine , u stavu prvom izreke, povređeno pravo podnosioca u stavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 3507/11 od 17. oktobra 2012. godine, u stavu prvom izreke i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv stava trećeg izreke presude Privrednog suda u Kraljevu P. 1594/10 od 2. marta 2011. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba JKP “Vodovod” izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1594/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. JKP “Vodovod”, Kraljevo, je podnelo , 20. decembra 2012. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1594/10 i protiv presude Privrednog suda u Kraljevu P. 1594/10 od 2. marta 2011. godine , u stavu trećem izreke i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3507/11 od 17. oktobra 2012. godine , u stavu prvom izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da osporenim presudama nisu utvrđeni i obrazloženi ključni argumenti; da sporno pitanje solidarne odgovornosti matičnog društva za obaveze zavisnih društva, koja posluju u okviru koncerna, sudovi temelje, jedino na činjenici da je, počev od 30. novembra 2004. godine, prestala da važi odredba Zakona o preduzećima, kojom je ista bila predviđena; da je u toku postupka utvrđeno da se sporna potraživanja odnose i na period dok je tuženi bio organizovan u formi holdinga, a solidarna odgovornost upisana u registar privrednih subjekata; da, sudovi, iako su imali u vidu da je tek Odlukom o izmenama i dopunama akta o osnivanju društva od 5. avgusta 2006. godine, tuženi organizovan kao koncern, ipak nalaze da nema solidarne odgovornosti ni za potraživanja koja potiču iz perioda koji prethodi navedenoj Odluci; da je članom 10a navedene Odluke propisano da upravni odbor matičnog društva donosi odluke koje se tiču skupštine zavisnih društava i da će generalni direktor matičnog društva potpisivati sve opšte akte i odluke osnivača u zavisnim društvima, p o prethodnoj odluci upravnog odbora matičnog društva; da navedeni način grupisanja privrednih društava, po prirodi stvari, uvodi solidarnu odgovornost matičnog društva za obaveze zavisnih društava prema trećim licima; da je zakonski zastupnik tuženog, matičnog društva, istovremeno i zakonski zastupnik zavisnih društava: „Procesna oprema", „FVK Type", „Alatnica" i „Održavanje", te da ovakva činjenična situacija nije ništa drugo do odstupanje od pravila posebnosti organa u matičnom društvu i njegovim zavisnim društvima; da prema članu 3. stav 3. ranije važećeg Zakona o postupku za upis u sudski registar („Službeni list SRJ", broj 80/94), tuženi ni u kom slučaju ne bi mogao izbeći solidarnu odgovornost, bar, što se tiče obaveza nastalih u periodu do upisa promena nastalih Odlukom od 5. avgusta 2006. godine u registar privrednih subjekata; da su razlozi izneti u osporenim presudama nejasni, jer je ugovorni odnos zasnovan sa tuženim u vreme dok je u sudskom registru bio upisan solidarni obim odgovornosti za obaveze povezanih subjekata, te da ni na koji način, ni tada, a ni kasnije, nije izričito otklonjena solidarna odgovornost; da je lapidaran stav sudova u pogledu Sporazuma od 14. septembra 2009. godine, da se isti ne može ceniti kao preuzimanje duga zavisnih preduzeća; da je u odnosu na povredu prava iz člana 58. Ustava istakao da imovinu podnosioca čine ostvareni prihodi od komunalnih usluga krajnjim korisnicima i da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je parnični postupak trajao duže od dve godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Kraljevu P. 1594/10 od 2. marta 2011. godine je, u stavu prvom izreke, ukinuto u celosti rešenje o izvršenju istog suda Iv. 3803/10 od 21. septembra 2010. godine; stavom drugim izreke presude je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi Koncern “Fabrika vagona Kraljevo” AD, u restrukturiranju, Kraljevo, da mu na ime duga isplati iznos od 1.108.178,08 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog računa do isplate ; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za iznos glavnog duga od 5.676.999,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, a stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 131.362,00 dinara. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva potraživanje tužioca na ime izvršenih usluga prečišćavanja i distribucije vode i odvođenja i prečišćavanja otpadnih voda, po utuženim računima; da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac vršio isporuku vode tuženom i pravnim licima koja posluju u okviru koncerna tuženog u periodu od 2005. do 2010. godine, čiju naknadu je fakturisao tuženom u ukupnom iznosu od 6.785,177,86 dinara; da je iz Sporazuma parničnih stranaka od 14. oktobra 2009. godine utvrđena obaveza tuženog i deoničkih društava prema tužiocu na dan 30. septembar 2009. godine na iznos od 7.800.029,92 dinara. Prvostepeni sud je odlučujući o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja, primenom člana 374. Zakona o obligacionim odnosima , našao da je isti neosnovan, jer su navedenim sporazumom konstatovane neizmirene obaveze tuženog prema tužiocu od kog datuma je počeo da teče novi rok zastarelosti, pa kako je inicijalni akt - predlog za izvršenje podnet 21. septembra 2010. godine, to tužiočevo potraživanje nije zastarelo. Odlučujući o solidarnoj odgovornosti tuženog za obaveze zavisnih preduzeća iz njegovog sastava , i to „Vagonogradnja", „Drumska vozila", „Livnica" i „Termoplastika", p ostupajući sud je utvrdio da ista ne stoji, s obzirom na to da je prestankom važenja Zakona o preduzećima ukinuta i odredba koja se ticala solidarne odgovornosti između matičnog i zavisnog preduzeća. Prvostepeni sud je našao da tuženi kao kontrolno društvo nije solidarno odgovorno za obaveze zavisnih društava u kojima ima kapital učešće, te da je prigovor nedostatka pasivne legitimacije delimično osnovan. Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za glavni dug i kamatu samo prema tuženom, dok je tužbeni zahtev za glavni dug i kamatu koji se prema sporazumu odnosi na zavisna privredna društva odbio kao neosnovan.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3507/11 od 17. oktobra 2012. godine je, u stavu prvom izreke, odbijena žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Kraljevu P. 1594/10 od 2. marta 2011. godine, u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude je ukinuta prvostepena presuda u delu stava drugog njene izreke kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 73.220,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2009. godine do isplate i iznos od 1.033.224,26 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. septembra 2010. godine do isplate, kao i u stavu četvrtom izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva potraživanje tužioca prema tuženom kao korisniku, i to za ukupno utrošenu vodu svih zavisnih preduzeća tuženog u iznosu od 6.785.177,86 dinara , sa pripadajućom kamatom; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je odgovornost matičnog preduzeća za obaveze zavisnog preduzeća prestala da postoji danom stupanja na snagu Zakona o privrednim društvima, odnosno 30. novembra 2004. godine, kada je prestala i važnost zakonske odredbe kojom je ista bila predviđena. Dalje sledi, da kako se potraživanje tužioca odnosi na period od 2005. do 2010. godine, to nema ni odgovornosti tuženog kao matičnog preduzeća, za obaveze svojih zavisnih preduzeća i da su bez uticaja navodi da su zavisna preduzeća pod neposrednim upravljanjem tuženog, jer je kapital tuženog privrednog društva 100% u zavisnim društvi ma, te nema ni primene člana 413 . Zakona o obligacionim odnosima, a činjenica da je tuženi vlasnik kapitala drugih deoničarskih društava, nema za posledicu njegovu odgovornost i za obaveze tih društava, jer ona posluju kao samostalna pravna lica i za svoje obaveze, shodno članu 104. stav 2. tada važećeg Zakona o privrednim društvima , samostalno odgovaraju. Pored navedenog, drugostepeni sud nalazi da tužilac nije dokazao kao bitnu činjenicu za legitimaciju tuženog da se utuženo potraživanje utrošene vode odnosi na mernu jedinicu - vodomer čiji je tuženi evidentirani korisnik i da se navedeni sporazum ne može ceniti kao preuzimanje duga zavisnih preduzeća, što bi predstavljalo osnov da tuženi bude pasivno legitimisan. Dalje sledi da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda o osnovanosti potraživanja za iznos glavnog duga i obračunate kamate, jer tuženi sporazumom nije priznao dug za navedene iznose. Drugostepeni sud je , pozivajući se na Odluku Ustavnog suda Srbije IUz-82/2009 od 12. jula 2012. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku Pepublike Srbije“, broj 73/12 , od 27. jula 2012. godine , a kojom je utvrđeno da odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni glasnik SRJ", broj 9/01) , u delu koji glasi „primenom konformne metode “, nije u saglasnosti sa Ustavom, ukinuo prvostepenu presudu u delu stava drugog izreke kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu na ime glavnog duga koji sadrži i obračunatu kamatu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o preduzećima („Službeni list SRJ", br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02) bilo je propisano da p reduzeće koje stekne više od 90% akcija ili udela zavisnog preduzeća ( matično preduzeće) odgovara neograničeno solidarno za obaveze zavisnog preduzeća, ako zavisno preduzeće donese odluku o odnosu neposrednog upravljanja ( zavisno preduzeće pod neposrednim upravljanjem) (član 414a).

Zakonom o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS“, broj 125/04 , od 22. novembra 2004. godine) bilo je propisano da povezana privredna društva čine dva ili više društava u skladu sa ovim zakonom, koja se međusobno povezuju, i to – putem učešća u osnovnom kapitalu ili ortačkim udelima (društva povezana kapitalom), putem ugov ora (društva povezana ugovorom), putem kapitala i putem ugovora (mešovito povezana društva), da povezana privredna društva iz stava 1. ovog člana obuhvataju jedno kontrolno (matično) i jedno ili više podređenih (zavisnih) društava, da se povezana privredna društva (putem kapitala, ugovora, mešovita) organizuju kao koncern, holding, grupa društava ili drugi oblik organizovanja u skladu sa ovim zakonom, da se povezana privredna društva, u smislu ovog zakona, organizuju kao koncern kada kontrolno društvo ima za pretežnu delatnost neku poslovnu delatnost pored delatnosti upravljanja podređenim društvima, da se povezana privredna društva, u smislu ovog zakona, organizuju kao holding kada kontrolno društvo ima isključivo delatnost upravljanja i finansiranja podređenim društvima i da povezana privredna društva u smislu ovog zakona organizuju se kao grupa društava kada kontrolno društvo obavlja delatnosti iz st. 4. i 5. ovog člana (član 366. st. 1.-6.) i da danom stupanja na snagu ovog zakona, prestaje da važi Zakon o preduzećima (" Službeni list SRJ", br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02), osim čl. 392. do 399. i čl. 400a, 400b, 400v i 421 a koji ostaju na snazi do isteka rokova za privatizaciju utvrđenih zakonom kojim se uređuje privatizacija (član 456.) .

5. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac smatra da je zaključivanje sudova proizvoljno i arbitrerno, kao i da nisu dali jasne razloge za primenu materijalnog prava u pogledu rešavanja spornog pravnog pitanja, odnosno solidarne odgovornosti matičnog društva za obaveze zavisnih društava.

Ustavni sud, i u ovom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluka i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije , od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maj a 1997. godine, § 43; Hi ggins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Ustavni sud konstatuje da je predmet tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe naknada na ime pruženih usluga tuženom za utrošenu vodu svih zavisnih preduzeća tuženog.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su sudovi u toku postupka utvrdili da je Odlukom o izmenama i dopunama akta o osnivanju društva od 5. avgusta 2006. godine tuženi organizovan kao Koncern “Fabrika vagona Kraljevo” AD, čija je pretežna delatnost proizvodnja šinskih vozila i da je društvo povezano putem kapitala kao matično društvo sa osam zavisnih društva, kao i da je članom 10a Odluke propisano da upravni odbor matičnog društva donosi odluke koje se tiču skupštine zavisnih društava i da će generalni direktor matičnog društva potpisivati sve opšte akte i odluke osnivača u zavisnim društvima, po prethodnoj odluci upravnog odbora matičnog društva. Pored navedenog, sudovi su, takođe utvrdili da su tužilac i tuženi zaključili Sporazum 14. oktobra 2009. godine kojim su konstatovane obaveze tuženog i deoničkih društava prema tužiocu na dan 30. septembra 2009. godine , sa zakonskom zateznom kamatom i da je tuženi izdao menicu na teret Koncerna “Fabrika vagona Kraljevo” u korist tužioca u iznosu od 1.000.000,00 dinara koja je dospevala na naplatu 20. oktobra 2009. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju kao sporno, pre svega, postavlja pitanje odgovornosti tuženog kao matičnog društva za obaveze zavisnih društava.

Odredbama Zakona o privrednim društvima predviđeno je da povezana društva predstavljaju poseban pravni institut, različit od osnivanja, koja čine dva ili više društava međusobno povezanih, i to: putem učešća u osnovnom kapitalu ili ortačkim udelima (društva povezana kapitalom), putem ugovora (društva povezana ugovorom) i putem kapitala i putem ugovora (mešovito povezana društva). Povezana privredna društva obuhvataju jedno kontrolno (matično) i jedno ili više podređenih (zavisnih) društava i o rganizuju se kao koncern, holding, grupa društava ili drugi oblik organizovanja u skladu sa zakonom.

Odnos matičnog i zavisnog društva realizuje se sticanjem učešća od strane jednog društva u kapitalu drugog (osnivanjem novog društva, kupovinom akcija ili udela) i vršenjem upravljačkog prava na bazi tog učešća, na osnovu koga se i preuzima kontrola nad zavisnim društvom u različitom stepenu. Matičnim društvom se označava ono društvo koje u osnovnom kapitalu drugog društva (zavisnog društva) ima većinsko ili značajno učešće. Bez obzira na oblik organizovanja grupe društava, svako od povezanih društava je pravno samostalni subjekt, sa svojom firmom, imovinom i organima.

Odvojenost pravnog subjektiviteta matičnog društva od zavisnih društava i odvojenost imovine u imovinskom pravu ima za posledicu nepostojanje uzajamne odgovornosti za obaveze prema trećim licima po samom zakonu, posebno nepostojanju odgovornosti matičnog društva za obaveze zavisnih društava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da se, iako Zakon o privrednim društvima ne ustanovljava odgovornost zavisnog društva za obaveze matičnog društva i obrnuto, ona može ugovoriti prilikom osnivanja. Nepostojanje zakonom ustanovljene uzajamne solidarne odgovornosti privrednih društava za obaveze prema trećim licima ne isključuje mogućnost utvrđenja njihove odgovornosti za te obaveze primenom pravila i instituta obligacionog prava (pristupanje dugu i pobijanje dužnikovih pravnih radnji).

Naime, ključno stanovište sudova u osporenim presudama zasniva se na tome da solidarna odgovornost matičnog društva za obaveze zavisnih privrednih društva ne postoji, jer je prestankom važenja Zakona o preduzećima ukinuta odredba koja se ticala solidarne odgovornosti između matičnog i zavisnog preduzeća, a kako Zakon o privrednim društvima ne poznaje ovaj institut, to tuženi kao kontrolno društvo nije solidarno odgovorno za obaveze zavisnih društava u kojima ima kapital učešće. Polazeći od navoda ustavne žalbe i sadržine osporenih presuda, Ustavni sud nalazi da su sudovi potpuno ignorisali činjenicu da je do donošenja Odluke o izmenama i dopunama akta o osnivanju društva od 5. avgusta 2006. godine, solidarna odgovornost tuženog Holding kompanije Fabrika vagona AD, Kraljevo, kao vlasnika 100% osnovnog kapitala u osam zavisnih preduzeća, bila upisana u registar Trgovinskog suda u Kraljevu. Osim toga, članom 10a navedene Odluke od 5. avgusta 2006. godine je konstatovano da je tuženi društvo povezano putem kapitala kao matično sa osam zavisnih društava i da genaralni direktor matičnog društva donosi odluke u ime zavisnih društava, te da je povezanost imovine matičnog i zavisnih društava u pogledu prava upravljanja, osnov za solidarnu odgovornost. Ustavni sud imajući u vidu napred navedeno nalazi da sudovi u osporenim presudama nisu izneli argumente za nepriznavanje odredbe člana 413. Zakona o obligacionim odnosima u pogledu pretpostavke solidarnosti , imajući u vidu da takva solidarnost sporazumom kojim su konstatovane obaveze tuženog i društava sa ograničenom odgovornošću prema podnosiocu kao davaocu usluga, 30. septembra 2009. godine , nije izričito otklonjena.

Ustavni sud je, ne prejudicirajući kakav bi stvaran ishod postupka trebalo da bude, ocenio da osporene presude nisu obrazložene na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Takođe, Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je žalbu usvojio i u tački 1. izreke utvrdio da je osporenom presudom Privrednog suda u Kraljevu P. 1594/10 od 2. marta 2011. godine, u stavu trećem izreke i presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3507/11 od 17. oktobra 2012. godine , u stavu prvom izreke povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 3507/11 od 17. oktobra 2012. godine , u stavu prvom izreke i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Kraljevu P. 1594/10 od 2. marta 2011 . godine, u stavu trećem izreke presude.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica.

8. Razmatrajući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je krećući se u granicama navoda podnosioca ustavne žalbe, utvrdio da je parnični postupak od podnošenja predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave do delimične pravnosnažnosti de facto okončan za nepune dve godine.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da se trajanje parničnog postupka od dve godine ne može smatrati nerazumno dugim, s obzirom na to da je parnični postupak delimično pravnosnažno okončan u dve instance.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je imajući u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se ne može smatrati nerazumno dugim.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić