Odluka Ustavnog suda o povredi pravne sigurnosti zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, utvrđujući da je neujednačena praksa sudova poslednje instance u istoj pravnoj stvari stvorila pravnu nesigurnost. Kao pravičan vid zadovoljenja, Sud je naložio objavljivanje odluke u „Službenom glasniku“.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-976/2011
28.06.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroljuba Pečenice iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroljuba Pečenice izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2939/10 od 8. decembra 2010. godine i ut vrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroljub Pečenica iz Pančeva je 2. marta 2011. godine, preko punomoćnika Dragana Zgerđe, advokata iz Pančeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2939/10 od 8. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom potvrđena presuda Opštinskog suda u Pančevu P1. 1084/09 od 23. oktobra 2009. godine, kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih pos lova, Policijska uprava Pančevo isplati regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2006. i 2007. godinu; da se odluka nadležnih sudova u ovom slučaju razlikuje od dosadašnje prakse suda, te je time povređeno pravo podnosioca na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, a kao dokaz za ovu tvrdnju su dostavljene kopije presude Opštinskog suda u Pančevu P1. 712/07 od 18. oktobra 2007. godine i presude Okružnog suda u Pančevu Gž1. 564/07 od 26. juna 2008. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda. Predlaže se da Ustavni sud poništi osporenu presudu i utvrdi povredu prava podnosioca na pravično suđenje.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Opštinski sud u Pančevu je presudom P1. 1084/09 od 23. oktobra 2009. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava Pančevo, u kojoj je zaposlen kao policajac, na ime regresa za iskorišćeni godišnji odmora za 2006. i 2007. godinu isplati označene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom kao u izreci presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2939/10 od 8. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca i potvrđena prvostepena presuda. Drugostepeni sud je našao da je pobijana presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo sa kojih razloga je presudu, saglasno odredbi člana 375. Zakona o parničnom postupku, potvrdio.

U obrazloženju navedenih presuda je, pored ostalog, istaknuto: da Zakon o policiji ne reguliše pravo zaposlenog na regres za iskorišćeni godišnji odmor; da ovo pravo ne poznaje ni Zakon o državnim službenicima i nameštenicima; da je članom 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima regulisano da se naknada za regres isplaćuje u okviru obračunatog koeficijenta plate do 31. decembra 2006. godine; da se nakon toga primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika; da su uslovi za naknadu troškova i njihova visina, način na koji se ostvaruju na osnovu člana 37. stav 1. i člana 49. stav 1. tog zakona propisani Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika; da ova uredba, kao ni prethodna Uredba o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, među naknadama nije predvidela naknadu za regres za godišnji odmor; da svi navedeni propisi predstavljaju poseban propis u odnosu na Zakon o radu; da ni jedan od ovih propisa ne upućuje na primenu Zakona o radu u konkretnom slučaju; da je s obzirom na sve navedeno tužbeni zahtev neosnovan, te ga je trebalo odbiti.

Uvidom u dostavljene presude Opštinskog suda u Pančevu P1. 712/07 od 18. oktobra 2007. godine i Okružnog suda u Pančevu Gž1. 564/07 od 26. juna 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Opštinskog suda u Pančevu P1. 712/07 od 18. oktobra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev M. M. iz Pančeva da mu tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova na ime razlike između isplaćene neto otpremnine do pune bruto otpremnine isplati opredeljeni iznos, kao i da mu na ime regresa za 2006. godinu isplati opredeljeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom kao u izreci. Tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene i Policijsk oj uprav i Pančevo, do 30. juna 2006. godine, kada mu je radni odnos prestao usled penzionisanja. Presudom Okružnog suda u Pančevu Gž1. 564/07 od 26. juna 2008. godine odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena navedena presuda Opštinskog suda u Pančevu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe ukazao na nejednako postupanje nadležnog suda u istoj pravnoj situaciji, na koji način smatra da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i predložio da Ustavni sud poništi osporenu presudu. Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Uvidom u dostavljenu pravosnažnu presudu Opštinskog suda u Pančevu P1. 712/07 od 18. oktobra 2007. godine, Ustavni sud je utvrdio da je njome usvojen zahtev tužioca – ranije zaposlenog u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Policijskoj upravi Pančevo, za isplatu naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2006. godinu, odnosno da je njome na suprotan način odlučeno o tužbenom zahtevu koji je bio istovetan sa tužbenim zahtevom podnosioca ustavne žalbe, s tim da je tužbenim zahtevom podnosioca bio obuhvaćen i regres za 2007. godinu, tj. i period posle 31. decembra 2006. godine, kada je došlo do promene propisa koji regulišu sporno pravno pitanje. Dakle, Okružni sud u Pančevu je, kao sud poslednje instance, u dostavljenoj presudi Gž1. 564/07 od 26. juna 2008. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu Opštinskog suda u Pančevu, zauzeo drugačiji pravni stav od stava Apelacionog suda u Novom Sadu u osporenoj presudi u odnosu na pravo zaposlenih u državim organima na isplatu regresa u naznačenom periodu.

Po pravnom stanovištu Ustavnog suda, sudovi poslednje inst ance su donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioca ustavne žalbe čiji je tužbeni zahtev odbijen doveli u bitno različit položaj od onoga u kome je bio tužilac čiji je istovrsni tužbeni zahtev postavljen prema istom tuženom usvojen. Kako su drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance u predmetnim parničnim postupcima donosili različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova suprotna principu pravne sigurnosti, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine).

Ustavni sud je ocenio da je za rešavanje ove ustavne žalbe potrebno ispitati i da li je primena materijalnog prava u konkretnom slučaju bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da je osporenom presudom ocenjeno da je u periodu do 31. decembra 2006. godine naknada za regres koja se potražuje tužbenim zahtevom tužiocu isplaćena u okviru plate, a da u 2007. godini u važećim propisima nije postojao osnov za ostvarivanje prava na naknadu za regres, te da je stoga i tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, neosnovan.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav i ocena nadležnog suda je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog pr ava na utvrđeno činjenično stanje, te se u konkretnom slučaju ne može govoriti o nepravičnoj primeni materijalnopravnih propisa na š tetu podnosioca ustavne žalbe .

Ovakvo stanovište o iznetoj primeni materijalnog prava Ustavni sud je zauzeo i detaljno obrazložio u više svojih odluka , kao što su Odluka Už-3683/2010 od 23. maja 2012. godine i Odluka Už- 2111/2009 od 14. marta 2012. godine, koje su objavljene na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni. sud.rs).

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance povodom iste činje nične i pravne situacije donosili različite odluke stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ta okolnost, sama po sebi, predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđ enje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

No, kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu zasnovana na ustavnopravno p rihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud nalazi da objavljivanje ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi pravne sigurnosti zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti