Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog nesprovođenja izvršenja pravnosnažne presude. Izvršni postupak za naplatu zarada, koji traje preko pet godina, nerazumno je dug i predstavlja povredu imovinskog prava.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-977/2013
04.02.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. P . iz Rudovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. februara 2016. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Lj. P . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 12189/11 od 13. decembra 2012. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Lj. P . iz Rudovaca je, 8. februara 2013. godine, preko punomoćnika B . L . V, advokata iz Aranđelovca, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 12189/11 od 13. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Ustavnom žalbom je osporena presuda suda kojom je pravnosnažno odbijen zahtev podnositeljke za priznavanje prava na porodičnu penziju.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnositeljka ustavne žalbe je 23. juna 2010. godine podnela zahtev za priznavanje prava na porodičnu penziju, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 181.2-2-2179/2010 od 30. juna 2010. godine.
Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Beograd broj P-185038 od 24. novembra 2010. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja.
Presudom Upravnog suda U. 738/11 od 31. maja 2011. godine uvažena je tužba podnositeljke i poništen navedeni konačni upravni akt, sa obrazloženjem da je isti donet uz pogrešnu primenu materijalnog prava i da nisu ocenjeni svi navodi žalbe.
U ponovnom postupku, drugostepeni organ uprave je doneo rešenje broj 185038 od 8. septembra 2011. godine kojim je žalba podnositeljke, takođe, odbijena kao neosnovana.
Osporenom presudom Upravnog suda U. 12189/11 od 13. decembra 2012. godine odbijena je tužba podnositeljke koju je izjavila protiv navedenog konačnog upravnog akta.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 29. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05 i 63/06), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva podnositeljke ustavne žalbe za priznavanje prava na porodičnu penziju, bilo je propisano: da udova stiče pravo na porodičnu penziju ako je do smrti bračnog druga, navršila 50 godina života (stav 1. tačka 1); da udova koja do smrti bračnog druga nije navršila 50 godina života, ali je navršila 45 godina života, stiče pravo na porodičnu penziju kad navrši 50 godina života (stav 2.).
Odredbama člana 7. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ( "Službeni glasnik RS", broj 85/05), koje su integrisane u tekst zakona, bilo je propisano: da se u članu 29. stav 1. tačka 1) broj: "48" zamenjuje brojem: "50" (stav 1.); da se u stavu 2. broj: "48" zamenjuje brojem: "50", a broj: "43" zamenjuje brojem: "45" (stav 2.); da se u stavu 3. broj: "48" zamenjuje brojem: "50", a broj: "43" zamenjuje brojem: "45" (stav 3.).
Odredbama člana 70. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koje nisu integrisane u tekst zakona, propisano je: da izuzetno od odredbe člana 7. st. 1. i 2. ovog zakona, pravo na porodičnu penziju udova stiče kad navrši u 2006. i 2007. godini 48 godina života; u 2008. godini 48 godina i šest meseci života; u 2009. godini 49 godina života; u 2010. godini 49 godina i šest meseci života (stav 1.).
5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da upravni organi i nadležni sud u upravnom sporu nisu vodili računa o izuzecima u pogledu uslova za ostvarivanje prava na porodičnu penziju propisanih članom 70. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koje je u potpunosti ispunjavala.
Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.
Ocenjujući da li stav Upravnog suda zauzet u osporenoj presudi predstavlja ustavnopravno prihvatljivu primenu merodavnog materijalnog prava sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od toga da su odredbama člana 29. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisani posebni uslovi za sticanje prava na porodičnu penziju udove iza smrti osiguranika, odnosno korisnika starosne ili invalidske penzije. Odredbom stava 2. navedenog člana Zakona propisani su uslovi za naknadno sticanje prava na porodičnu penziju udove posle smrti bračnog druga, ukoliko udova do smrti bračnog druga nije ostvarila samostalno pravo na porodičnu penziju. Pri tome je osnovni uslov za ostvarivanje prava na porodičnu penziju udove po smrti bračnog druga bilo navršenje 50 godina života do njegove smrti. Navedena starosna granica, osim u slučaju trajne nesposobnosti za rad udove, postojala je kao uslov za sticanje prava na porodičnu penziju bilo da se radi o trajnom zadržavanju, ponovnom ostvarivanju ili, kao u konkretnom slučaju, sticanju tog prava.
Ustavni sud ocenjuje da je odredbom člana 29. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ustanovljena posebna zaštita udove koja se ogleda u činjenici da joj se pravo na porodičnu penziju obezbeđuje navršenjem 50 godina života, i u slučaju kada je u momentu smrti bračnog druga navršila samo 45 godina života. Odredbom člana 7. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pored ostalog, izmenjen je član 29. stav 2. tog zakona tako što je starosna granica za naknadno sticanje prava na porodičnu penziju udove pomerena sa 48 na 50 godina života, dok je starosna granica u pogledu godina života koje je udova morala da navrši do smrti bračnog druga da bi naknadno ostvarila pravo na porodičnu penziju pomerena sa 43 na 45 godina života. Ipak, odredbom člana 70. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano je postupno povećanje godina života udove kao uslova za sticanje prava na porodičnu penziju za svaku kalendarsku godinu, u periodu od 1. januara 2006. do 31. decembra 2010. godine. Pri tome, navedenom prelaznom zakonskom odredbom nije dovedena u pitanje obaveza udove da kumulativno ispuni oba uslova za sticanje prava na porodičnu penziju propisana članom 29. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kako onog koji se odnosi na godine života navršene u odgovarajućoj kalendarskoj godini, tako i uslova koji se odnosi na godine života navršene do smrti bračnog druga.
Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da udova koja je u 2010. godini navršila 49 godina i šest meseci života stiče pravo na porodičnu penziju, ali, takođe, pod uslovom da je do smrti bračnog druga navršila 45 godina života.
U sprovedenom upravnom postupku utvrđeno je da je podnositeljka ustavne žalbe u momentu smrti bračnog druga imala navršenu 41 godinu, jedan mesec i 15 dana života. Imajući u vidu da izložene zakonske odredbe upućuju na zaključak da udova, koja je podnela zahtev za priznavanje prava na porodičnu penziju ne može naknadno ostvariti pravo na porodičnu penziju ukoliko do smrti bračnog druga nije navršila 45 godina života, bez obzira na to što je 2010. godine navršila 49 godina i šest meseci života, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda ne ukazuje na proizvoljnost u primeni merodavnog materijalnog prava. Stoga je Ustavni sud našao da osporenom presudom Upravnog suda nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je isti stav zauzeo u Odluci Už-2260/2011 od 21. novembra 2013. godine (videti na iternet stranici: www.ustavni.sud.rs).
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnositeljke.
6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.