Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra zbog nedelotvornog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, Sabahudin Tahirović, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 448/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6623/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 21. decembra 201 6. godine, preko punomoćnika N. S , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 282/15 od 16. septembra 2016. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 448/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6623/02).

U ustavnoj žalbi podnosilac ističe da je spor , u kome je on bio tužen i, a koji je pravnosnažno okončan osporen om presudom, trajao punih 14 godina zbog nedelotvornog postupanja sudova . Dalje, iznosi nezadovoljstvo ishodom spora, jer prvostepeni i drugostepeni sud, postupajući po nalogu iz ukidnog revizijskog rešenja , nisu valjano i zakonito utvrdili okolnosti povodom početka toka roka zastarelosti potraživanja. Smatra da je osporenom presudom došlo do povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, a zbog neprihvatljivo dugog trajanja spora do povrede prava na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu, te ističe zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 43/15 – dr. zakon i 103/15 ) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 448/10 Višeg suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog , tužilac M.V. iz Beograda je podneo 21. oktobra 200 2. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi naknade nematerijalne i materijalne štete proistekle iz štetnog događaja – saobraćajne nezgode koja se dogodila 1. januara 1993. godine, a povodom koje je tuženi oglašen krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 3. KZ RS. Formiran je p redmet P. 6623/02. Naredba za dostavljanje tužbe tuženom na odgovor, kao i nalog za uređenje tužbe tužiocu, dati su 24. oktobra 2002. godine, a prvo ročište je zakazano za 9. decembar 2002. godine. Odgovor na tužbu je dat 4. novembra 2002. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude, bila su zakazana tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva održana. Na održanim ročištima , u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tuženog, izvršen je uvid u spise predmeta K. 801/93 Prvog opštinskog suda u Beogradu , a na neodržanom ročištu određena je vrednost predmeta spora preko 300 .000,00 dinara.

Presudom Opštinskog suda u Beogradu P. 6623/02 od 29. maja 2003. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, kao i predlog za određivanje privremene mere , te obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 11672/03 od 27. januara 20 04. godine je odbijena žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena navedena prvostepena presuda.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji tužioca 31. marta 2004. godine, Vrhovni sud je rešenjem Rev. 2543/04 od 8. septembra 2005. godine ukinuo drugostepenu presudu i prvostepenu presudu u delu odluke o tužbenom zahtevu i troškovima postupka, te predme t u tom delu vr atio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su vraćeni drugostepenom sudu 28. oktobra 2005. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio pred Opštinskim sudom novi broj P. 8734/05, a do spajanja ovoj parnici parnice P. 3747/08, koju je isti tužilac vodio protiv tuženih K . D . A.D. iz Beograda, Udruženja osiguravača - Garantnog fonda Beograd i ovde podnosioca ustavne žalbe, rešenjem od 21. oktobra 2008. godine, bilo je zakazano devet ročišta za glavnu raspravu, a održano je pet. Sprovedeno je veštačenje preko određenih sudskih veštaka neuropsihijatra i maksilofacijalnog hirurga, te predloženo veštačenje od strane oftalmologa. Četiri ročišta nisu održana iz sledećih razloga: jednom su stranke zajednički predložile odlaganje, a jednom punomoćnik tužioca; punomoćnik tužioca je predao podnesak neposredno pred ročište i izostala je uredna dostava za punomoć nika tuženog. U daljem toku parnice, do promene nadležnosti sudova i preuzimanja predmeta od strane Višeg suda u Beogradu, bilo je šest zakazanih ročišta za glavnu raspravu, a održana su dva. Sprovedeno je veštačenje preko veštaka oftalmologa, saslušana su ponovo sva tri veštaka medicinske struke, te pribavljen njihov usaglašeni nalaz, kao i pribavljeni drugi pisani dokazi. Razlozi za neodržavanje ročišta su bili: evakuacija zgrade zbog dojave o postavljenoj bombi; neposredno na ročištu uručen nalaz veštaka strankama; nedostatak originala usaglašenog nalaza veštaka i nedostavljanje izveštaja MUP- Ureda za registraciju motornih vozila.

Predmet je pred Višim sudom dobio novi broj P. 448/10, a do zaključenja glavne rasprave 16. juna 2014. godine, bilo je zakazano 17 ročišta, a održano 10. Rešenjem od 2. februara 2010. godine utvrđeno je da je prema drugotuženom tužba povučena. Na održanim ročištima ponovo je određeno i spr ovedeno veštačenje od strane maksilofacijalnog hirurga, saslušana su ponovo sva tri veštaka, te je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke, pročitani su spisi krivičnog predmeta, te pribavljeni razni izveštaji nadležnih institucija. Razlozi za neodržavanje ročišta su bili uglavnom u izostanku uredne dostave poziva nekom od tuženih, s tim što jedno ročište nije održano zbog promene sastava sudijskog veća, a drugo jer novoodređeni postupajući sudija u predmetu nije imao dovoljno vremena za upoznavanje sa predmetom.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 448/10 od 16. juna 2014. godine je, u prvom stavu izreke , usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tužen i da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete plati određene novčane iznose za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljeni strah, pretrpljene fizičke bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i za naruženost, dok je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca, kao i njegovi predlozi za određivanje privremene mere i oslobađanje plaćanja sudskih troškova, te određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 282/15 od 16. septembra 20 16. godine je delimično potvrđena, a delimično preinačena prvostepena presuda, a tuženi je obavezan da plati troškove postupka. Punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, navedena presuda je uručena 21. novembra 201 6. godine.

4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a krećući se u granicama postavljenog zahteva ustavnom žalbom, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 21. oktobra 2002. godine , podnošenjem tužbe protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, ranijem Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan 16. septembra 2016. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 282/15 od 16. septembra 2016. godine, koja je punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, uručena 21. novembra 2016. godine.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao 14 godina.

Navedeno trajanje postupka u ovom sporu za naknadu nematerijalne i materijalne štete, samo po sebi, upućuje na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, posebno u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem na okolnost pretrpljene štete, ali da to ne može biti opravdanje za četrnaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on ima o legitim an interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku i da se što hitnije razreše sporna pitanja .

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne ž albe, Ustavni sud je ocenio da on nije doprine o trajanju predmetnog parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka su dali nadležni sudovi prve i druge instance, svojim nedelotvornim postupanjem . Najpre, iako je u ovom sporu prvi put pravnosnažno presuđeno nakon sedam meseci od po dnošenja tužbe, ove odluk e prvostepenog i drugostepenog suda su bile ukinut e po vanrednom pravnom leku, te predmet vraćen na ponovno suđenje, zbog propusta sudova da utvrde tačno vreme početka toka zastarelosti štete po svim traženim vidovima. Bez obzira na složenost dokaznog postupka, drugi po redu prvostepeni postupak je trajao preko osam godina, ali je i ta prvostepena presuda odlukom drugostepenog suda delimično potvrđena, a delimično preinačena.

Ustavni sud je stoga utvrdio da je podnosiocu ustavn e žalbe u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 448/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6623/02) , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno je imao u vidu odgovornost sudova za dugo trajanje postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih odluka ( Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine). Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

6. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje i imovinu u odnosu na osporenu presudu, polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava drugostepena presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti