Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u porodičnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i drugih prava u složenom porodičnom sporu. Trajanje postupka je opravdano složenošću predmeta, a odluke redovnih sudova o poveravanju deteta i pravu stanovanja donete su u najboljem interesu deteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Margarete Bata iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Margarete Bata izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudu u Beogradu u predmetu P. 2679/06, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1391/10.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Margarete Bata izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 920/12 od 1. novembra 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje , prava na imovinu i prava roditelja , iz člana 32. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 65. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Margareta Bata iz Beograda, preko punomoćnika Aleksandre Nikolić, advokata iz Beograda, podne la je 21. decembra 20 12. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudu u Beogradu u predmetu P. 2679/06, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1391/10. Ustavna žalba je izjavljena i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 920/12 od 1. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, prava deteta iz člana 64. Ustava i prava roditelja iz člana 65. Ustava.

Podnositeljka navode o povredi prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže sledećim tvrdnjama: da je u osporenom postup ku, za koji je predviđeno da se završi na dva ročišta, sud održao 20 ročišta, te da je postupak ukupno trajao šest godina i šest meseci; da su sudovi selektivno izvodili i cenili dokaze na štetu podnositeljke ustavne žalbe; da je tokom postupka podnositeljka tražila donošenje privremene mere o kojoj sud nikad nije odlučio; da se u osporenoj presudi Vrhovni kasacioni sud nije rukovodio najboljim interesom deteta kada je cenio sve bitne okolnosti za presuđenje.

Podnositeljka navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava obrazlaže sledećim tvrdnjama: da je osporenom presudom nezakonito utvrđeno pravo stanovanja deteta i roditelja na stanu koji nije vlasništvo podnositeljke, već na kom ima pravo zakupa; da osporena presuda predstavlja „očiglednu nepravdu“ za podnositeljku, jer podnositeljka nema „na drugi način rešeno stambeno pitanje“; da je osporenom presudom, bez zakonskog osnova, povređeno pravo podnositeljke na uživanje njenog imovinskog prava na zakup stana.

Podnositeljka navode o povredi prava deteta iz člana 64. Ustava i prava roditelja iz člana 65. Ustava obrazlaže sledećim tvrdnjama: da sudovi nisu utvrđivali okolnosti koje se odnose na zdravstveno stanje mal. deteta je, iako je to podnositeljka predlagala, te da su navedene okolnosti bile ključne kako bi se odredilo šta je u najboljem interesu deteta; da su se nakon donošenja drugostepene presude izmenile okolnosti, jer je mal. dete počelo da živi sa podnositeljkom, te da Vrhovni kasacioni sud nije mogao bez konsultacije stručnih službi da donese osporenu presudu, pozivajući se na nalaze i mišljenja koji su dati godinu dana pre donošenja osporene presude, posebno što svi nalazi potvrđuju da su oba roditelja podobna za vršenje roditeljskog prava; da je osporenom presudom podnositeljka ograničena u vršenju roditeljskog prava.

Podnositeljka predlaže da Ustavni sud, do donošenja odluke kojom će usvojiti ustavnu žalbu, utvrditi povredu označenih prava i pravo na naknadu nematerijalne štete, odloži izvršenje osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 920/12 od 1. novembra 2012. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2679/06, kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1391/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

Mihajlo Stefanović i Margareta Bata, ovde podnositeljka ustavne žalbe, su 20. maja 2001. godine sklopili brak u kom e je rođen mal. U, sada star 10 godina.

Margareta Bata je 21. juna 200 6. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Mihajla Stefanovića, radi razvoda braka, vršenja roditeljskog prava i izdržavanja.

Tuženi Mihajlo Stefanović je 16. marta 2007. godine podneo protivtužbu, radi razvoda braka, vršenja roditelj skog prava, izdržavanja i utvrđenja prava stanovanja.

Do donošenja prvostepene presude, sud je zakazao i održao osam ročišta za glavnu raspravu na kojima su, pored ostalog, saslušane stranke, pribavljen izveštaj Centra za socijalni rad - Odeljenje Novi Beograd od 12. marta 2007. godine , izveštaj Instituta za mentalno zdravlje od 1. februara 2008. godine i izveštaj Narodnog pozorišta o primanjima stranaka, izvršen uvid u ugovor o zakupu stana od 3. marta 2005. godine i uvid u parnične spise predmeta istog suda koji se vodi po tužbi tužilje radi zaštite od nasilja u porodici . Na ročištu održanom 10. jula 2007. godine sud je po predlogu tuženog za određivanje privremene mere, doneo rešenje P. 2679/06 kojim je odredio privremenu meru i mal. U. poverio ocu Mihajlu Stefanoviću na negu, čuvanje i vaspitanje , tužilji Margareti Bata naložio da odmah preda mal. U. tuženom Mihajlu Stefanoviću i privremen o uredio način održavanja ličnih odnosa između tužilje i mal. U.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2679/06 od 13. juna 2008. godine razveden je brak između tužilje Margarete Bata i tuženog Mihajla Stefanovića (stav prvi izreke); zajedničko dete mal. U. povereno je na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu Mihajlu Stefanoviću (stav drugi izreke); obavezana je majka da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. U. plaća mesečno iznos od 15% od svojih redovnih mesečnih primanja (stav treći izreke) ; uređen je način održavanja ličnih odnosa između majke i mal. U. (stav četvrti izreke); odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva tuženog Mihajla Stefanovića kojim je tražio da se utvrdi da ima pravo stanovanja na stanu bliže opisanom u presudi, a što bi tužilja Margareta Bata bila dužna da prizna i trpi (stav peti izreke).

Odlučujući o žalbama tužilje i tuženog, Okružni sud u Beogradu je 25. februara 2009. godine doneo rešenje Gž. 768/09 kojim je ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2679/06 od 13. juna 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, predmet je dobio novi upisnički broj P. 1733/09, a nakon ustanovljenja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 1391/10.

Do donošenja prvostepene presude, sud je zakazao 12, a održao 11 ročišta za glavnu raspravu, na kojima su, pored ostalog, saslušane stranke i veštak neuropsihijatar zaposlen u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti „dr Laza Lazarević“, pribavljen novi izveštaj Centra za socijalni rad - Odeljenje Novi Beograd od 3. marta 2010. godine, izveštaj Centra za socijalni rad - Odeljenje Zvezdara od 26. januara 2010. godine, nalaz i mišljenje Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „dr Laza Lazarević“ od 20. maja 2011. godine i od 28. jula 2011. godine, izvršen uvid u ugovor o zakupu stana od 3. marta 2005. godine, aneks ugovora o zakupu stana od 3. marta 2010. godine, izveštaj pedijatra Doma zdravlja „Stari grad“ iz Beograda od 30. jula 2009. godine i izveštaj Narodnog pozorišta o primanjima stranaka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1391/10 od 2. novembra 2011. godine je: odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene kojim je tražila da joj se poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava mal. dete parničnih stranaka U. (stav prvi izreke ); odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje - protivtužene kojim je tražila da se tuženi–protivtužilac obaveže da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. U. plaća mesečno iznos od 30% od svojih redovnih mesečnih primanja (stav drugi izreke ); usvojen protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca i mal. dete parničnih stranaka U. povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava tuženom–protivtužiocu (stav treći izreke ); delimično usvojen protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca i obavezana tužilja–protivtužena da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. U. plaća mesečno iznos od 15% od svojih redovnih mesečnih primanja, počev od 10. jula 2007. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi ili dok se ova odluka ne promeni (stav četvrti izreke ); delimično odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca kojim je tražio da se obaveže tužilja–protivtužena da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. U. plaća mesečno iznos od 15% od svojih redovnih mesečnih primanja za period od 1. marta 2007. godine do 10. jula 2007. godine (stav peti izreke ); uređen način održavanja ličnih odnosa mal. U. sa majkom po modelu bliže opisanom u presudi (stav šesti izreke ); utvrđeno da mal. U. i tuženi–protivtužilac imaju pravo stanovanja na stanu bliže opisanom u izreci presude, a što je tužilja–protivtužena dužna da prizna i trpi (stav sedmi izreke) .

Dopunskom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1391/10 od 26. decembra 2011. godine uređen je u celosti način održavanja ličnih odnosa mal. U. sa majkom Margaretom Batom na način bliže opisan u izreci presude.

Povodom žalbe tužilje–protivtužene izjavljene protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1391/10 od 2. novembra 2011. godine i dopunske presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1391/10 od 26. decembra 2011. godine, pred Aplacionim sudom u Beogrdau je 25. aprila 2012. godine otvorena rasprava.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 385/12 od 25. aprila 2012. godine preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1391/10 od 2. novembra 2011. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, šestom i sedmom, kao i dopunska presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1391/10 od 26. decembra 2011. godine, tako što je : usvojen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene i mal. dete parničnih stranaka U. povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci tuženoj-protivtužilji (stav prvi izreke ); obavezan tuženi–protivtužilac da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. U. plaća mesečno iznos od 30% od svojih redovnih mesečnih primanja, počev od 25. aprila 2012. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi ili dok se ova odluka ne promeni (stav drugi izreke ); odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužilje–protivtužene kojim je tražila da se obaveže tužilac–protivtuženi da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. U. plaća mesečno iznos od 30% od svojih redovnih mesečnih primanja za period od dana podnošenja tužbe 21. juna 200 6. godine do 25. aprila 20 12. godine (stav treći izreke ); odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca kojim je tražio da mu se poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava mal. dete parničnih stranaka U. (stav četvrti izreke ); odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tuženog–protivtužioca kojim je tražio da se tužilja–protivtužena obaveže da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. U. plaća mesečno iznos od 15% od svojih redovnih mesečnih primanja (stav peti izreke ); odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi da tuženi–protivtužilac i mal. U. imaju pravo stanovanja na stanu bliže opisanom u izreci presude (stav šesti izreke ); uređen način održavanja ličnih odnosa mal. U. sa ocem Mihajlom Stefanovićem na način bliže opisan u izreci presude (stav sedmi izreke ).

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 920/12 od 1. novembra 2012. godine usvojena je revizija tuženog–protivtužioca i preinačena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 385/12 od 25. aprila 2012. godine, tako što je odbijena kao neosnovana žalba tužilje–protivtužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1391/10 od 2. novembra 2011. godine u st avovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, šestom i sedmom, kao i dopunska presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1391/10 od 26. decembra 2011. godine.

U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da kod činjenice da su oba roditelja podobna za vršenje roditeljskog prava, da maloletno dete već duži vremenski period živi sa ocem u spornom stanu, da je tuženi-protivtužilac roditelj potpuno posvećen detetu, te da dete ostavlja utisak zadovoljnog i negovanog deteta i sa ocem ima spontan i blizak odnos, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je u najboljem interesu mal. deteta da bude povereno ocu, jer će na taj način biti sačuvan kontinuitet u životnom razvoju mal. deteta i uspostavljenim životnim navikama uz održavanje ličnih odnosa između mal. deteta i majke , koje je prvostepeni sud adekvatno regulisao. U obrazloženju iste presude se dalje navodi: da je p ravo stanovanja pravo deteta konstituisano Porodičnim zakonom u najboljem interesu deteta kojim je sud uvek dužan da se rukovodi u smislu člana 266. Porodičnog zakona; da bi se to pravo i ostvarilo potrebno je da je moguće i da je u najboljem interesu deteta; da je odredbom člana 194 . stav 1 . Porodičnog zakona određeno je da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj, ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu, dok je odredbom stava 2 . istog člana propisano da pravo stanovanja traje do punoletstva, a odredbom stava 3 . istog člana da nemaju pravo stanovanja dete i roditelj, ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja; da navedena zakonska odredba konstituiše pravo stanovanja prvenstveno u cilju obezbeđivanja zaštite i brige neophodne za dobrobit deteta; da je to pravo, pre svega iz korpusa dečijeg prava, a nakon toga i pravo u interesu roditelja koji vrši roditeljsko pravo; da je p o svojoj pravnoj prirodi pravo stanovanja – habitatio zakonska lična službenost, a u porodičnopravnom smislu u suštini pravo deteta na porodični dom; da uslovi iz člana 194 . moraju biti kumulativno ispunjeni da bi se konstituisalo pravo stanovanja; da z akon postavlja uslov da je drugi roditelj vlasnik stana na kome se stiče pravo stanovanja; da pravo vlasništva iz ove zakonske odredbe ne treba tumačiti isključivo u smislu svojinskopravnog odnosa, već odgovor treba tražiti u postizanju najoptimalnijeg rešenja za dete, rukovodeći se njegovim najboljim interesom; da to dalje podrazumeva da u situaciji kada tužilja-protivtužena ima pravo zakupa spornog stana na određeno vreme, koje može obnavljati i kada je pravo zakupa stečeno i bodovima dobijenim po osnovu članova porodičnog domaćinstva, deteta i tuženog-protivtužioca, sve dok postoji pravo zakupa tužilje- protivtužene na spornom stanu koje omogućuje da u njemu stanuje i dete sa drugim roditeljem , to pravo stanovanja se može konstituisati u korist deteta i roditelja koji vrši roditeljsko pravo.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava je zajemčeno pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Odredbama člana 64. Ustava su utvrđena prava deteta. Odredbama člana 65. Ustava je utvrđeno da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni (stav 1.) i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Odredbom člana 6. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11 ) propisano je: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Odredbom člana 67. Porodičnog zakona je propisano da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Odredbom člana 154. stav 1. istog zakona je propisano da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja. Odredbama člana 160. Porodičnog zakona su predviđeni su kriterijumi određivanja izdržavanja. Odredbama člana 194. Porodičnog zakona je propisano: da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu (stav 1.); da p ravo stanovanja traje do punoletstva deteta (stav 2.); da n emaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja (stav 3.). Odredbom člana 266. stav 1. istog zakona je propisano da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje , odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta. Odredbom člana 270. Porodičnog zakona je propisano da je, p re nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju, odnosno lišenju roditeljskog prava, sud dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima. Odredbom člana 277. stav 2. istog zakona je propisano d a ako roditelji nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava ili sud proceni da njihov sporazum nije u najboljem interesu deteta, odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem donosi sud.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeni parnični postupak koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudu u Beogradu u predmetu P. 2679/06, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1391/10, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u spornom parničnom postupku.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 21. juna 2006. godine, a da je okončan 1. novembra 2012. godine, donošenjem osporene presud e Vrhovnog kasacionog suda Rev. 920/12 od 1. novembra 2012. godine, te da je ukupno trajanje osporenog postupka manje od šest godina i pet meseci .

Ocenjujući kriterijum složenosti predmeta, Ustavni sud je utvrdio da osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnositeljke ustavne žalbe za razvod braka, vršenje roditeljskog prava i izdržavanje i po protivtužbi tuženog–protivtužioca Mihajla Stefanovića za razvod braka, vršenja roditeljskog prava, izdržavanje i utvrđenja prava stanovanja. Ustavni sud je dalje utvrdio da je prvostepeni sud odlučivao o privremenoj meri, te da su u dokaznom postupku saslušane stranke i veštak neuropsihijatar, pribavljeno više nalaza i stručn ih mišljenj a od organa starateljstva i ustanov a specijalizovan ih za posredovanje u porodičnim odnosima , izveštaj o zdravstvenom stanju mal. U, kao i dokazi koji se odnose na doprinos za izdržavanje i utvrđenje prava stanovanja . Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da u konkretnom slučaju bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koje je sud morao raspraviti i o kojima je morao odlučiti, a što može opravdati duže trajanje postupka .

Ustavni sud ocenjuje da je na strani podnositeljke ustavne ž albe nesumnjivo postojao izuzetno značaj an interes da se sporna pitanja, a posebno pitanje odluke o vršenju roditeljskog prava , raspravi u što kraćem roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku konstatuje da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud posebno naglašava da je prema praksi ovoga suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, u predmetima koji se tiču odluke o vršenju roditeljskog prava nekog lica potrebno da sudovi i drugi državni organi pokažu posebnu odgovornost u postupanju, s obzirom na moguće posledice koje dužina postupka može imati, pre svega u pogledu uživanja prava na porodični život (videti presud e Evropskog suda za ljudska prava u predmet ima VAM protiv Srbije, broj predstavke 39177/05, od 20. februara 2007. godine, stav 99. i Hokkanen protiv Finske, broj predstavke 19823/92, od 23. septembra 1994. godine, stav 72.). S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud redovno, u kraćim vremenskim intervalima, zakazivao i održavao ročišta, te da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja drugostepeni sud otvorio raspravu. Takođe, Sud je utvrdio da je prvostepeni sud rešenje o privremenoj meri doneo nakon manje od mesec i po dana od trenutka podnošenja zahteva za određivanje privremene mere. Ustavni sud dalje konstatuje da je sporni postupak po svojoj prirodi izuzetno osetljiv, te da je za odlučivanje suda od izuzetnog značaja bilo pribavljanje novog nalaza i stručnog mišljenj a od organa starateljstva i ustanov e specijalizovan e za posredovanje u porodičnim odnosima . Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nema značajnih neažurnosti niti propusta u radu suda, a koji su doprineli dužem trajanju osporenog postupka.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka redovno prisustvovala ročištima. Ustavni sud je dalje utvrdio da je podnositeljka više puta podnosila predlog za veštačenje od strane Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „dr Laza Lazarević“, koji predlog je sud prihvatio na ročištu održanom 20. septembra 2010. godine, te da je nakon dostavljanja nalaza i mišljenja od strane ove ustanove 25. maja 2011. godine, podnositeljka podneskom od 6. jula 2011. godine prigovorila ovom nalazu i mišljenju, iz kog razloga je usledilo 28. jula 2011. godine izjašnjenje od strane veštaka na navedene primedbe . U vezi sa iznetim, Ustavni sud ocenjuje da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u kontekstu korišćenja raspoloživih procesnih sredstva, a u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Sokolov protiv Rusije, br. 3734/02 od 22. septembra 2005. godine, stav 38, i Surmeli protiv Nemačke, br. 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131.), ali se duže trajanje postupka iz ovog razloga ne može pripisati ni sudu (presuda Evropskog suda za ljudska prava Surmeli protiv Nemačke br. 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131.).

Polazeći od svega navedenog, a posebno ocenjen e složenost i i posebn e osetljivost i pitanja koja su se raspravljala u osporenom postupku, kao i činjenic e da su u ovom postupku donete čak četiri sudske presude, Ustavni sud je utvrdio da u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2679/06, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1391/10 , nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Sl užbeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tačk i 1. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 920/12 od 1. novembra 2012. godine, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ove navode obrazlaže sledećim tvrdnjama: da su sudovi selektivno izvodili i cenili dokaze na njenu štetu; da je tokom postupka podnositeljka tražila donošenje privremene mere , o kojoj sud nikad nije odlučio; da se u osporenoj presudi Vrhovni kasacioni sud nije rukovodio najboljim interesom deteta kada je cenio sve bitne okolnosti za presuđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi cenili dokaze i utvrđivali činjenično stanje, niti da kao instancioni sud ocenjuje zakonitost osporene presude. Ustavni sud je dalje utvrdio da je podnositeljka tokom trajanja postupka pred prvostepenim sudom predlagala donošenje privremene mere, ali da u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude nije ukazivala na „propust“ prvostepen og sud a da reši o navedenom predlogu, iz kog razloga je Ustavni sud ocenio da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za odlučivanje Ustavnog suda o ovoj tvrdnji podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje.

U vezi navoda koji se odnose na to da Vrhovni kasacioni sud prilikom donošenja osporene presude nije rukovodio najboljim interesom deteta kada je cenio sve bitne okolnosti za presuđenje, Ustavni sud konstatuje da je ove navode podnositeljke cenio zajedno sa navodima o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava roditelja i z člana 65. Ustava.

7. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava roditelja iz člana 65. Ustava, Ustavni sud naglašava da je pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Ustavni sud dalje konstatuje da Ustav i zakon predviđaju da u svim aktivnostima koje se tiču deteta, pa tako i u sudskom postupku, odnosno sporu za vršenje roditeljskog prava, postoji obaveza zaštite najboljeg interesa deteta. Drugim rečima, roditeljsko pravo i način vršenja roditeljskog prava su uvek uslovljen i zaštitom najboljeg interesa deteta, pa je tako prilikom odlučivanja o načinu vršenja roditeljskog prava i dužnosti, sud dužan da se rukovodi upravo najboljim interesom deteta, poštujući prirodu i specifičnosti ovog postupka, kao i njegova posebna pravila.

Ustavni sud dalje ističe da poštovanje načela zaštite najboljeg interesa deteta zavisi od različitih okolnosti svakog konkretnog slučaja , a ponajviše od godina deteta, nivoa razvoja deteta , prisustva ili odsustva roditelja u životu deteta, iskustava koje je dete imalo, formiranog i iskazanog mišljenja deteta, kao i ocene i mišljenja nadležnih organa o tome kako se u svakom konkretnom slučaju postiže i ostvaruje, odnosno štiti najbolji interes deteta. Uvažavajući osetljivost spornog postupka i naročiti značaj koji on ima za podnositeljku kao roditelja, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 65. stav 2. Ustava izričito utvrđeno da je poštovanje načela zaštite najboljeg interesa deteta pretežnije u odnosu na roditeljsko pravo i način vršenja roditeljskog prava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom revizijskom presudom usvojena revizija tuženog–protivtužioca i preinačena drugostepena tako što je odbijena kao neosnovana žalba tužilje–protivtužene (podnositeljke) i potvrđena prvostepena presuda u delu koji se odnosi na odluku o vršenju roditeljskog prava, izdržavanju i utvrđenju prava stanovanja. Navedenom prvostepenom presudom je odlučeno da se mal. U. poverava na samostalno vršenje roditeljskog ocu, da je podnositeljka dužna da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. U. plaća mesečno iznos od 15% od svojih redovnih mesečnih primanja, da mal. U. i tuženi–protivtužilac imaju pravo stanovanja na predmetnom stanu, kao i da mal. U. sa majkom (podnositeljkom) održava lične odnose po modelu bliže opisanom u navedenoj prvostepenoj presudi.

Ustavni sud je dalje utvrdio da je odluka Vrhovnog kasacionog suda o osnovanosti navoda revizije zasnovana na oceni tog a suda da je u datoj činjeničnoj situaciji, prvostepeni sud o vršenju roditeljskog prava , doprinosu za izdržavanje i utvrđenju prava stanovanja, odluči o pravilnom primenom materijalnog prava, u proceduri sprovedenoj u skladu sa zakonom, na osnovu mišljenja deteta, pribavljenog nalaza i stručnog mišljenja organa starateljstva i ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima, uz prevashodno vođenje računa o najboljem interesu deteta i u skladu sa odredbama čl. 6, 65, 160, 194, 266. i 270. Porodičnog zakona.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud još jednom posebno naglašava da su sudovi prilikom odlučivanja o vršenju roditeljskog prava (ali i dužnosti) u obavezi da se rukovode najboljim interesom deteta. Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju Vrhovni kasacioni sud svoju odluku zasnova o upravo radi zaštite najboljeg interes a mal. U, uvažavajući prevashodno mišljenje nadležnih specijalizovanih ustanova , kao i očuvanja kontinuiteta u životnom razvoju i uspostavljenim životnim navikama mal. U. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da su s uprotstavljeni zahtevi i interesi stranaka u pogledu vršenja roditeljskog prava i konflikti u njegovom faktičkom funkcionisanju sprečili postizanje sporazuma o pitanju vršenja roditeljskog prava u najboljem interesu mal. U, te da je u datoj činjeničnoj situaciji, uz ocenu svih dokaza, doneta odluk a o vršenju roditeljskog prava usklađen a sa potrebama i interesima mal. U.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da su navodi o povredi prava roditelja iz člana 65. Ustava neosnovani.

U vezi navoda o povredi prava deteta iz člana 64. Ustava, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba nije izjavljena od strane zakonskog zastupnika mal. U, na koga bi se mogla odnositi navedena ustavna odredba, već da podnositeljka tvrdi da je njoj povređeno pravo iz člana 64. Ustava. Imajući u vidu izneto, a posebno sadržinu navedenog ustavnog prava, kao i prethodno ocenjene navode o povredi prava iz člana 65. Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje , kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se pravo na m irno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, prvenstveno odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica, te da za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između pojedinaca, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud dalje konstatuje da podnositeljka navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava obrazlaže tvrdnjama da je osporenom presudom nezakonito utvrđeno pravo stanovanja mal. deteta i roditelja na stanu koji nije njeno vlasništvo, te da osporena presuda predstavlja „očiglednu nepravdu“ za podnositeljku .

Ustavni sud konstatuje da je osporenom revizijskom presudom potvrđena prvostepena presuda u delu u kome je utvrđeno pravo stanovanja mal. U. i tuženog–protivtužioca, kao roditelja koji vrši roditeljsko pravo. Ovakva odluka revizijskog suda je obrazložena time da p ravo stanovanja predstavlja pravo deteta predviđeno članom 194. Porodičnim zakonom , a koje prvenstveno služi u cilju obezbeđivanja zaštite i brige neophodne za dobrobit deteta, te da je u porodičnopravnom smislu, u suštini , pravo deteta na porodični dom . Po oceni revizijskog suda, uslovi iz člana 194 . Porodičnog zakona moraju biti kumulativno ispunjeni da bi se konstituisalo pravo stanovanja , pri čemu p ravo vlasništva iz ove zakonske odredbe ne treba tumačiti isključivo u smislu svojinskopravnog odnosa, već odgovor treba tražiti u postizanju najoptimalnijeg rešenja za dete, rukovodeći se njegovim najboljim interesom . Stoga Vrhovni kasacioni sud zaključuje da u situaciji kada podnositeljka ustavne žalbe ima pravo zakupa predmetnog stana na određeno vreme, koje može obnavljati i kada je pravo zakupa stečeno i bodovima dobijenim po osnovu članova porodičnog domaćinstva, odnosno i mal. deteta i oca deteta , sve dok postoji pravo zakupa stana podnositeljke koje omogućuje da u njemu stanuje i dete sa drugim roditeljem , to se pravo stanovanja može konstituisati u korist deteta i roditelja koji vrši roditeljsko pravo.

Imajući u vidu navode podnositeljke, kao i obrazloženje osporene revizijske presude, Ustavni sud zaključuje da se kao sporno postavlja pitanje da li su sudovi mogli utvrditi pravo stanovanja mal. U. i njegovog oca, kao roditelja koji vrši roditeljsko pravo, na stanu na kome podnositeljka ima pravo zakupa na određeno vreme.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da pravo stanovanja, predviđeno pomenutim članom 194. Porodičnog zakona, predstavlja ličnu službenost koja se uspostavlja u korist mal. deteta i roditelja koji vrši roditeljsko pravo, a u cilju zaštite interesa mal. deteta da do punoletstva ima obezbeđen smeštaj, pa time i neophodne uslove za potpun i pravilan razvoj. Po oceni Ustavnog suda, konstituisanje prava stanovanja u korist mal. deteta , i posledično roditelja koji vrši roditeljsko pravo , ne mora nužno i isključivo biti vezano za pravo svojine roditelja koji je vlasnik stana, već se može zasnovati jednako i na stanu koji se koristi po osnovu zakupa . Ovo iz razloga što se pravo stanovanja ustanovljava upravo radi zaštite najboljeg interesa deteta, tako da se ratio legis zakonske odredbe koju sadrži član 194. Porodičnog zakona odnosi podjednako na sve one situacije u kojima je moguće obezbediti detetu pravo na stanovanje u porodičnom domu na delotvoran način. Stoga, legitimni interes koji može imati roditelj koji je vlasnik ili zakupac stana dolazi na drugo mesto , i to posebno u situaciji kada, sa jedne strane , mal. dete ima dovoljne i stalne veze sa stanom na kome se pravo stanovanja konstituiše i u kome se suštinski ostvaruje pravo mal. deteta na porodični dom i kada , sa druge strane , ograničenje prava zakupa roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo ne predstavlja za njega prekomeran teret niti očiglednu nepravdu.

Imajući u vidu izneto, kao i stavove Vrhovnog kasacionog suda date u osporenoj revizijskoj presudi, Ustavni sud ocenjuje da su neosnovani navodi podnositeljke o povredi prava imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

9. Imajući u vidu razloge i ocene iznete u tač. 6, 7. i 8. ovog obrazloženja, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba neosnovana u delu izjavljenom protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 920/12 od 1. novembra 2012. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu u ovom delu odbio i odlučio, kao u prvom delu tačke 2. izreke.

Kako je Ustavni sud doneo konačnu odluku, zahtev podnositeljke za odlaganje izvršenja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 920/12 od 1. novembra 2012. godine je bespredmetan.

10. Na osnovu izloženog i odredaba čl ana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izre ci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u porodičnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti