Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da su redovni sudovi naveli relevantne i dovoljne razloge za produženje pritvora zbog opasnosti od bekstva, te da postupak nije proizvoljan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz U, R . S .-BiH, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. S . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1788/13 od 25. oktobra 2013. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3355/13 od 12. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz U, R . S .-BiH, podneo je Ustavnom sudu 26. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Ž. N , advokata iz N. S , ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1788/13 od 25. oktobra 2013. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3355/13 od 12. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na ograničeno trajanje pritvora i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 31. stav 2. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je presudom Višeg suda u Novom Sadu oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i da je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od pet godina; da mu je nakon izricanja prvostepene presude produžen pritvor koji mu je određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu Ki. 243/12 od 15. avgusta 2012. godine, iz razloga predviđenog odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku; da su razlozi zbog kojih mu je pritvor produžen identični razlozima navedenim u prethodno donetim rešenjima; da je pre donošenja osporenih rešenja, Apelacini sud u Novom Sadu dva puta ukidao prvostepena rešenja o produženju pritvora, zbog bitnih povreda odredba krivičnog postupka, ali da je Viši sud u Novom Sadu produžavao pritvor prema njemu sa istim obrazloženjem; da su osporena rešenja nedostatna, jer u njima nisu navedene, a samim tim ni ocenjene sve činjenice i okolnosti koje mogu biti od značaja za njegovo dalje zadržavanje u pritvoru zbog opasnosti od bekstva, te da su dati razlozi stereotipni, paušalni i nejasni; da „sama činjenica da nema prebivalište i boravište na teritoriji Republike Srbije nije dovoljan razlog da bi boravkom na slobodi postao nedostupan državnim organima“, odnosno da osporena rešenja „ne sadrže jasne razloge kako će i na koji način boravkom na slobodi, u svom mestu prebivališta, u U, koji je centar njegovih životnih aktivnosti, ometati dalji redovan tok krivičnog postupka“; da je zanemarena činjenica da između Republike Srbije i Republike Bosne i Hercegovine postoji Ugovor o međusobnom izvršavanju sudskih odluka u krivičnim stvarima i da je na glavnom pretresu održanom 25. septembra 2013. godine predao sudu svoju važeću putnu ispravu; da je tokom trajanja postupka predlagao jemstvo; da je sud nakon podizanja optužnice njegov ponovljeni predlog za jemstvo odbio uz obrazloženje da ponuđeni iznos nije dovoljna garancija da se pritvor zameni blažom merom, ne navodeći koji novčani iznos bi bio dovoljan.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da je podnosiocu povređeno zajemčeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, poništi osporena rešenja i svoju odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

A) Činjenice koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 34/13 vodio se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe.

Krivični postupak je pokrenut 15. avgusta 2012. godine donošenjem rešenja istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga.

Nakon sprovedene istrage, koja je trajala nešto više od pet meseci, Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je 25. januara 2013. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i još četiri lica podiglo optužnicu Kt. 373/12.

Viši sud u Novom Sadu je nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 25. septembra 2013. godine doneo presudu K. 34/13 kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od pet godina, čime je krivični postupak nepravnosnažno okončan.

B) Činjenice koje se odnose na pritvor

Podnosilac se do dana podnošenja ustavne žalbe (26. novembar 2013. godine) nalazio u pritvoru jednu godinu i nešto više od tri meseca, računajući od 13. avgusta 2012. godine kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu Ki. 243/12 od 15. avgusta 2012. godine.

Tokom trajanja krivičnog postupka pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan.

Nakon donošenja prvostepene presude, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem pretresnog Višeg suda u Novom Sadu K. 34/13 od 25. septembra 2013. godine produžen do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, a najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene prvostepenom presudom, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku. Istim rešenjem pritvor je produžen i prema A.B. i P.M. iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. Odlučujući o izjavljenim žalbama, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Kž2. 2869/13 od 2. oktobra 2013. godine ukinuo rešenje Višeg suda u Novom Sadu i uputio predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Prvostepeno rešenje je ukinuto zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, odnosno iz razloga što je u konkretnom slučaju bilo neophodno primeniti novi Zakonik o krivičnom postupku, koji je počeo da se primenjuje od 1. oktobra 2013. godine (u obrazloženju navedenog rešenja, Apelacioni sud je ukazao na bitne razlike u vezi sa pritvorskim razlogom iz tačke 3) člana 211. stav 1. novog Zakonika u odnosu na tačku 3) člana 142. stav 1. ranijeg Zakonika, kao i na postojanje novog termina „opravdane sumnje“).

U ponovnom postupku, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Kv. 1694/13 od 7. oktobra 2013. godine prema podnosiocu ustavne žalbe produžio pritvor na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, a prema A.B. i P.M. iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tačka 3) istog zakonika. Obrazlažući razloge za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, Viši sud u Novom Sadu je naveo da je „S. S . strani državljanin – državljanin Bosne i Hercegovine, sa prebivalištem i boravištem u Bosni i Hercegovini, u U, bez mesta prebivališta i boravišta u Republici Srbiji, koje okolnosti ukazuju da bi ovaj okrivljeni u slučaju da se nađe na slobodi mogao da se krije ili da pobegne, da napusti teritoriju Republike Srbije, te na takav način postane nedostupan organima gonjenja i ometa dalji redovan tok ovog krivičnog postupka“.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Kž2. 3090/13 od 18. oktobra 2013. godine uvažio izjavljene žalbe, ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju navedenog rešenja je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe istaknuto da je „prvostepeni sud morao uzeti u obzir i niz drugih okolnosti koje stoje na njegovoj strani, a odnose se na adresu prebivališta koja jeste na teritoriji BiH, ali je sudu poznata, da tamo ima porodicu, račune u banci, da je njegov život vezan za mesto stanovanja U, ali da su to sve okolnosti koje su stalne, jasne i sudu poznate, pa je za sada neprihvatljivo obrazloženje da je činjenica da je okrivljeni strani državljanin takve prirode da je dovoljna da se prema njemu produži pritvor, kao najteža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog, posebno imajući u vidu da je prvostepeni postupak okončan nepravnosnažnom presudom“.

Viši sud u Novom Sadu je u ponovnom postupku odlučivanja o pritvoru osporenim rešenjem Kv. 1788/13 od 25. oktobra 2013. godine prema podnosiocu ustavne žalbe isti produžio.

Obrazlažući razloge za produženje pritvora iz člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku prema podnosiocu ustavne žalbe, Viši sud u Novom Sadu je u osporenom rešenju, pored ostalog, naveo: da je „okrivljeni S. S . strani državljanin – državljanin BiH, sa prebivalištem i boravištem u Bosni i Hercegovini, u U, da isti nema prijavljeno prebivalište i boravište u Republici Srbiji, već na teritoriji druge države, pa samim tim postoji opasnost da bi u slučaju boravka na slobodi mogao napustiti teritoriju Republike Srbije, pa bi postao nedostupan organima gonjenja ove države“; da je „u dosadašnjem toku predmetnog krivičnog postupka od strane drugostepenog suda već bila potvrđena odluka ovog suda kojom je odbijen predlog za ukidanje pritvora prema ovom okrivljenom i za primenu blaže mere – polaganje jemstva za istog“; da „upravo okolnosti da okrivljeni ima prebivalište na teritoriji BiH i da se tamo nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, ukazuju na osnovanu bojazan da bi boravkom na slobodi mogao napustiti teritoriju Republike Srbije, na čijoj teritoriji nema čak ni boravište, pa je nužno njegovo dalje zadržavanje u pritvoru“.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 12. novembra 2013. godine doneo osporeno rešenje Kž2. 3355/13, kojim je odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1788/13 od 25. oktobra 2013. godine, našavši da je „prvostepeni sud u svom rešenju dao jasne, iscrpne i na zakonu zasnovane razloge zbog kojih je utvrdio da je pritvaranje... nužno i opravdano, te Apelacioni sud date razloge prihvata u celosti“. Apelacioni sud u Novom Sadu je u obrazloženju osporenog rešenja posebno istakao da je „nužnost pritvaranja okrivljenih u konkretnom predmetu naročito izražena zbog elementa međunarodnog karaktera koji se javlja u ovom predmetu, odnosno zbog činjenice da je okrivljeni S. S . državljanin Bosne i Hercegovine, a da postoji opravdana sumnja da je upravo sa teritorije te države nabavljao opojnu drogu koju je preko okrivljenih A.B, P.M. i drugih lica koja su državljani Republike Srbije, stavljao u promet na teritoriji Republike Srbije...“ i da „upravo ove okolnosti nesumnjivo ukazuju na veliki stepen javnog interesa da okrivljeni i u daljem toku, odnosno do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, budu u pritvoru, a koji je takvog intenziteta da nadjačava lične interese okrivljenih da se brane sa slobode“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva. Prema stavu 3. istog člana ZKP, kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, sud može optuženom koji se brani sa slobode odrediti pritvor ako postoje razlozi iz stava 1. tač. 1) i 3) ovog člana, a optuženom koji se nalazi u pritvoru ukinuće pritvor, ako za pritvor više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen.

Pritvor nakon izricanja prvostepene presude propisan je odredbama člana 425a ZKP, prema kojima, pored ostalog: kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, veće će optuženom koji se brani sa slobode odrediti pritvor ako postoje razlozi iz člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakonika, a optuženom koji se nalazi u pritvoru ukinuće pritvor ako za pritvor više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen (stav 1.); ako se optuženi već nalazi u pritvoru, a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoji razlog iz člana 211. stav 1. tačka 4) ovog zakonika, doneće posebno rešenje o produženju pritvora, da posebno rešenje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor, kao i da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana, može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da protiv rešenja organa postupka donesenih u prvom stepenu, stranke, branilac i lica čija su prava povređena mogu izjaviti žalbu uvek kada u ovom zakoniku nije izričito određeno da žalba nije dozvoljena (član 465. stav 1.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i da se o sednici veća mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari, kao i da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu, nedozvoljenu ili neurednu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti i, po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 467. st. 2. i 4.).

5. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 27. stav 1, člana 31. stav 2. i člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporena rešenja, u suštini, zasniva na tvrdnjama da su razlozi zbog kojih mu je pritvor produžen identični razlozima navedenim u prethodno donetim rešenjima, da su osporena rešenja nedostatna, jer u njima nisu navedene, a samim tim ni ocenjene sve činjenice i okolnosti koje mogu biti od značaja za njegovo dalje zadržavanje u pritvoru zbog opasnosti od bekstva, te da su dati razlozi stereotipni, paušalni i nejasni.

Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka. Polazeći od navedenog, kao i od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. stav 2. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je nepravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu K. 34/13 od 25. septembra 2013. godine oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od pet godin a.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen nakon izricanja prvostepene presude na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

U odnosu na navedeni pritvorski razlog, u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1788/13 od 25. oktobra 2013. godine je, pored ostalog, navedeno da je podnosilac ustavne žalbe nepravnosnažnom presudom toga suda osuđen zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, da je strani državljanin, da nema prijavljeno prebivalište i boravište u Republici Srbiji, već na teritoriji druge države, da „upravo okolnosti da okrivljeni ima prebivalište na teritoriji BiH i da se tamo nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, ukazuju na osnovanu bojazan da bi boravkom na slobodi mogao napustiti teritoriju Republike Srbije, na čijoj teritoriji nema čak ni boravište, pa je nužno njegovo dalje zadržavanje u pritvoru“. Ovakav zaključak prvostepenog suda je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenom drugostepenom rešenju ocenio jasnim, iscrpnim i na zakonu zasnovan im, dodajući da je „nužnost pritvaranja okrivljenih u konkretnom predmetu naročito izražena zbog elementa međunarodnog karaktera koji se java u ovom predmetu, odnosno zbog činjenice da je okrivljeni S. S . državljanin Bosne i Hercegovine, a da postoji opravdana sumnja da je upravo sa teritorije te države nabavljao opojnu drogu koju je preko okrivljenih A.B, P.M. i drugih lica koja su državljani Republike Srbije, stavljao u promet na teritoriji Republike Srbije...“ i da „upravo ove okolnosti nesumnjivo ukazuju na veliki stepen javnog interesa da okrivljeni i u daljem toku, odnosno do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, budu u pritvoru, a koji je takvog intenziteta da nadjačava lične interese okrivljenih da se brane sa slobode“.

Po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi su osporen a rešenj a zasnova li na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava i postupi li su u skladu sa ZKP kada su utvrdi li da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu. Redovni sud ovi su u osporen im odlu kama argumentovano obrazloži li konkretne okolnosti koje u ovom slučaju ukazuju na opasnost od bekstva i oceni li da su te okolnosti takvog značaja da opravdavaju produženje mere pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe nakon izricanja prvostepene presude, te stoga Ustavni sud ne nalazi da su osporen a rešenj a posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Imajući u vidu sve izloženo, nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da u osporenim rešenjima nisu navedene ni ocenjene sve činjenice i okolnosti koje mogu biti od značaja za njegovo dalje zadržavanje u pritvoru zbog opasnosti od bekstva, odnosno da su dati razlozi stereotipni, paušalni i nejasni .

Ustavni sud je takođe ocenio da je krivični postupak koji se u konkretnom slučaju vodio protiv podnosioca ustavne žalbe i još četiri lica, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga pred Višim sudom u Novom Sadu , relativno složen, imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je nadležni prvostepeni sud raspravljao i ocenjivao, te na osnovu kojih je potom doneo presudu. Do trenutka podnošenja ustavne žalbe, krivični postupak je trajao jednu godinu i nešto više od tri meseca, za koje vreme je nepravnosnažno okončan (sprovedena je istraga, podignuta optužnica, održan je glavni pretres i doneta je prvostepena presuda).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra da je nadležni sud sa primerenom hitnošću vodio predmetni krivični postupak, kao i da je, u okolnostima konkretnog slučaja, osnovanost daljeg zadržavanja podnosioca ustavne žalbe u pritvoru pažljivo i svestrano razmatrana.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, koji je u dosadašnjem toku vođen sa potrebnom hitnošću.

Sledom navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nisu povređen a Ustavom zajemčen a prav a podnosioca na koj a se pozvao, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.