Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u predmetu naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda u predmetu novčane naknade za telesno oštećenje. Navodi žalbe o pogrešnoj primeni prava ne predstavljaju ustavnopravne razloge, jer podnositeljka ne ispunjava uslove po važećem zakonu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-979/2011
13.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Daić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vesne Daić izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu II-3 Uvp. II 310/10 (2009) od 19. januara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vesna Daić iz Beograda je 2. marta 2011. godine, preko punomoćnika, Žarka S. Borovčanina, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu II-3 Uvp. II 310/10 (2009) od 19. januara 2011. godine, zbog povrede prava iz čl. 21, 32, 58. i 69. Ustava Republike Srbije i načela iz člana 107. i 198. Ustava.
Navode o povredi označenih ustavnih prava i načela podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže iznošenjem detaljnih razloga zbog kojih je, po njenom shvatanju, materijalno pravo pogrešno primenjeno.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za dopuštenost ustavne žalbe da se ona zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu II-3 Uvp. II 310/10 (2009) od 19. januara 2011. godine, odbijen kao neosnovan zahtev podnositeljke zahteva, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Beogradu U. 377/09 od 18. juna 2009. godine, u predmetu novčane naknade za telesno oštećenje.

U obrazloženju osporene presude navedeno je: da je presudom Okružnog suda u Beogradu U. 377/09 od 18. juna 2009. godine odbijena tužba tužilje, ovde podnositeljke, podneta protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcije Beograd 02/1 298406 od 2. februara 2009. godine, kojim je odbijena njena žalba izjavljena na rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Beograd D 168175 od 25. avgusta 2008. godine, kojim joj je utvrđen prvi stepen telesnog oštećenja počev od 7. septembra 2007. godine, a odbijen zahtev za priznavanje prava na nov iznos novčane naknade za telesno oštećenje zbog neispunjavanja zakonskih uslova, dok se novčana naknada za telesno oštećenje II stepena i dalje isplaćuje po rešenju D 168175 od 23. januara 1990. godine; da je presuda Okružnog suda doneta bez povreda pravila postupka i da je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo; da iz spisa predmeta proizlazi da je rešenjem prvostepenog organa tužilji priznato pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje II stepena, te da je to pravo priznato iako je telesno oštećenje posledica bolesti i da je to pravo ostvareno primenom tada važećeg Zakona o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SFRJ“, broj 23/82); da je tužilja 2. novembra 2007. godine podnela zahtev da joj se utvrdi novi procenat telesnog oštećenja, nakon čega je pribavljeno mišljenje prvostepenog organa veštačenja broj 412 od 13. decembra 2007. godine, kojim je utvrđeno da kod tužilje postoji telesno oštećenje u visini od 100% zbog pogoršanja ranije utvrđenog telesnog oštećenja, a uzrok telesnog oštećenja je bolest; da je prvostepeni organ svojim rešenjem odredio tužilji I stepen telesnog oštećenja, ali je odbio njen zahtev za priznavanje prava na nov iznos novčane naknade za telesno oštećenje; da je drugostepeni organ pribavio mišljenje drugostepenog organa veštačenja broj 526 od 6. januara 2009. godine, koji se u potpunosti saglasio sa mišljenjem prvostepenog organa; da je prema odredbi člana 37. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03...63/06), propisano da novčana naknada za telesno oštećenje pripada samo osiguraniku kod koga je telesno oštećenje prouzrokovano povredom na radu ili profesionalnom bolešću i iznosi najmanje 30%; da je pravilan zaključak Okružnog suda da je tužilji utvrđeno pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje po ranijem Zakonu o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SFRJ“, br. 23/82), koji je predviđao pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje koje je posledica bolesti, a to pravo nije predviđeno po sada važećem Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju; da shodno tome tužilja ima samo pravo da ostvarenu naknadu za telesno oštećenje kao posledica bolesti, ostvarenu po ranijim propisima, zadrži u nepromenjenom obliku, budući da to pravo nije predviđeno po sadašnjem zakonu, a sve u skladu sa odredbom člana 218. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03...63/06).

4. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ističe da pogrešna i proizvoljna primena materijalnog prava mogu dovesti do povrede prava na pravično suđenje. Ocenjujući da li je u konkretnom slučaju sud u osporenoj presudi pogrešno i proizvoljno primenio odredbe zakona kojima se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Podnositeljki ustavne žalbe je 1990. godine priznato pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje nastalo usled bolesti, a što je bio jedan od zakonskih osnova za priznavanje ovog prava prema tada važećem Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju. Novčana naknada je utvrđena u odnosu na tada konstatovani stepen telesnog oštećenja. Nakon toga, a do 25. avgusta 2008. godine kada je u upravnom postupku reršeno o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za priznavanje prava na novi novčani iznos za telesno oštećenje, došlo je do dve bitne promene u faktičkoj i pravnoj situaciji. Faktička situacija je izmenjena tako što je nesporno utvrđeno da se kod podnositeljke ustavne žalbe povećao stepen telesnog oštećenja koje je posledica bolesti. Međutim, pravna situacija je izmenjena na taj način što u to vreme važeći Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, kao i sada važeći Zakon, propisuju da pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje pripada samo licu (osiguraniku) kod koga je telesno oštećenje prouzrokovano povredom na radu ili profesionalnom bolešću i to procenjeno propisanim Zakonom (član 37. stav 2. Zakona). U tom smislu, podnositeljka ustavne žalbe, prema važećim propisima ne spada u krug osiguranika kojima pripada ovo pravo, jer je kod nje telesno oštećenje, bez obzira na procenat oštećenja, prouzrokovanog bolešću, a ne profesionalnom bolešću ili povredom na radu. Međutim, u cilju zaštite stečenih prava članom 218. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju je propšisano da korisnici prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koji su određena prava stekli prema važećim propisima, imaju ta prava i posle stupanja na snagu ovog zakona, ali ih ostvaruju u skladu sa ranije važećim propisima. Iz navedenog sledi da podnositeljka ustavne žalbe izmenom propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju ne gubi stečena prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje usled bolesti, iako ga po važećem Zakonu po tom osnovu ne bi mogla ostvariti, ali se na nju ne primenjuju odredbe važećeg Zakona u pogledu izmene visine naknade.

Polazeći od toga da je na prethodno iznetim razlozima zasnovana i osporena presuda Upravnog suda, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju da je pogrešnom ili proizvoljnom primenom primenom materijalnog prava podnositeljki ustavne žalbe poveđeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. U odnosu na ostale istaknute povrede, Ustavni sud je ocenio sledeće:

Kako je Ustavom utvrđeno da se pravo na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava ostvaruje u skladu sa zakonom, a Ustavni sud je prethodno utvrdio da nema osnova za tvrdnju da su odredbe zakona kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje pogrešno primenjene, to nema osnova ni za tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 69. Ustava.

S obzirom na to da se osporenom presudom nije odlučivalo o pravu svojine, niti o nekom drugom imovinskom pravu podnositeljke ustavne žalbe, već o njenim pravima iz socijalnog osiguranja, to se osporeni akt ne može dovesti u pravnu vezu sa istaknutom povredom prava iz člana 58. Ustava.

Navod ustavne žalbe o povredi principa zabrane povratnog dejstva zakona iz člana 197. Ustava odnosi se na sam Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, a ne na osporenu presudu.

Pozivanje na povredu načela zakonitosti uprave iz člana 198. Ustava koji utvrđuje pravo na preispitivanje zakonitosti konačnih pojedinačnih akata donetih u upravnom postupku pred nadležnim sudom u upravnom sporu, ne može se dovesti u logičku vezu sa osporenim aktom koji je nadležni sud doneo u upravnom sporu po vanrednom pravnom leku, a kome je prethodila još jedna sudska odluka doneta po tužbi u upravnom sporu.

Konačno, u odnosu na pozivanje na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te da njegova povreda može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog konkretnog prava ili slobode.

6. Na osnovu svega izrečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u predmetu naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti