Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i četiri meseca. Sud utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. S. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi u predmetu P2. 629/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja odluke MInistarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. S. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 10. februara 2015. godine, preko punomoćnika V. B , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P2. 629/10 od 19. avgusta 2013. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 169/14 od 7. aprila 2014. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1000/14 od 10. oktobra 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, s tim što se podnositeljka, ističući povredu prava na pravično suđenje, poziva i na član 36. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je okončan osporenim presudama, a podnositeljka se takođe poziva i na odredbe čl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).

Podnositeljka navodi da joj je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak trajao devet godina, dok povredu prava na pravično suđenje vidi u narušavanju „jednakosti pravnih sredstava stranaka“ u postupku. Ovu tvrdnju potkrepljuje time da je sud postupao po tužbi u kojoj nije bilo označeno prebivalište stranaka, a koju je kao neurednu morao da odbaci s obzirom na to da ju je podneo advokat. Takođe smatra da joj je navedeno pravo povređeno samom činjenicom da je predmetni postupak vođen jer za to, po njenom mišljenju, nisu bili ispunjeni uslovi budući da je tužbom tražena izmena strane sudske odluke, čime je, kako tvrdi, tužilac doveden u povoljniju procesnopravnu i materijalnopravnu situaciju. Dodaje i da su osporene odluke zasnovane isključivo na razlozima na koje se pozvao tužilac tj. samo na onim okolnostima koje su se promenile na njegovoj strani, a takođe ističe da joj je povređeno i pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje, zbog toga što revizijski sud nije odlučio o zahtevu za naknadu troškova postupka. Tvrdnju o povredi načela zabrane diskriminacije obrazlaže time da je nakon preseljenja u Beograd morala da putuje na suđenja, a takođe smatra da je do povrede ovog načela došlo i zbog toga što ju je sud tretirao kao svako drugo lice iako je ona invalid i što je navodno morala da snosi troškove izvođenja određenih procesnih radnji. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete, koju opredeljuje u visini troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi P2. 629/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac J. M. podneo je 13. maja 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Petrovcu na Mlavi protiv tužene G. M. (kasnije S), ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi izmene poravnanja zaključenog 22. novembra 2005. godine pred nadležnim sudom u Austriji u pogledu odluke o vršenju roditeljskog prava i izdržavanju tužene i zajedničkog maloletnog deteta. U tužbi, koju je u njegovo ime podneo advokat, označio je da ima prebivalište u Austriji, dok je za tuženu naveo punu adresu prebivališta.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude u oktobru 2007. godine, od ukupno devet zakazanih ročišta, četiri nisu održana. Jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika tužene, jedno zbog njenog nedolaska, a jedno na saglasan predlog punomoćnika obe stranke. Takođe, jedno ročište nije održano zbog toga što banka nije dostavila određene podatke. Osim saslušanja parničnih stranaka, u ovom delu postupka, a povodom zahteva za izmenu odluke o vršenju roditeljskog prava, u oktobru 2006. godine pribavljeno je i mišljenje nadležnog organa starateljstva, a tužilac je u ovom delu povukao tužbu u martu 2007. godine. Istovremeno je istakao zahtev za uređenje ličnih odnosa sa detetom.

Presudom P. 264/06 od 22. oktobra 2007. godine uređen je način održavanja ličnih odnosa tužioca sa detetom, dok su zahtevi kojima je tražena izmena odluke o izdržavanju tužene i zajedničkog deteta odbijeni.

Rešenjem Okružnog suda u Požarevcu Gž2. 2/08 od 15. januara 2008. godine ukinuta je prvostepena presuda u odbijajućem delu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U ponovnom postupku, sud je, postupajući po nalogu iz drugostepenog rešenja, u februaru 2008. godine od nadležnog organa u Austriji zamolnim putem tražio određene dokaze. U aprilu iste godine Ministarstvo pravde je prvostepenom sudu vratilo upućena pismena ukazujući na to da zamolnica mora da bude sačinjena u skladu sa Ugovorom o uzajamnom pravnom saobraćaju zaključenom između FNRJ i Austrije, te su traženi podaci pribavljeni u novembru te godine.

Predmetni postupak je po predlogu punomoćnika stranaka bio u prekidu od decembra 2008. do juna 2009. godine, radi priznanja poravnanja zaključenog pred sudom u Austriji u pogledu odluke o izdržavanju (prethodno doneto rešenje o priznanju strane sudske odluke se odnosilo na razvod braka).

Od ukupno sedam zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog nepotpunog sastava sudskog veća, a jedno na molbu punomoćnika tužene.

Druga po redu prvostepena presuda P. 329/09 od 22. septembra 2009. godine ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Požarevcu Gž2. 130/09 od 16. decembra 2009. godine u delu kojim je odlučeno o izmeni odluke o izdržavanju tužene, dok je u pogledu odluke o izdržavanju deteta bila neožalbena.

U drugom ponovnom postupku, nakon dva održana ročišta, sud je u septembru 2010. godine, na predlog punomoćnika tužene od Ministarstva pravde tražio da pribavi određene podatke o tužiočevom imovnom stanju iz Austrije. Nadležno ministarstvo je u decembru iste godine ponovo uputilo sud da zamolnicu sačini u skladu sa Ugovorom o uzajamnom pravnom saobraćaju zaključenom između FNRJ i Austrije, pa je nakon dva održana ročišta i prevođenja dokumentacije, krajem marta 2011. godine nova zamolnica dostavljena ministarstvu.

U periodu od aprila 2011. do juna 2012. godine, nijedno od 12 zakazanih ročišta nije održano zbog toga što podaci koji su traženi zamolnim putem nisu dostavljeni, a sud se šest puta urgencijom obraćao ministarstvu.

Sud je po zahtevu nadležnog austrijskog organa iz jula 2012. godine, u septembru iste godine dopunio zamolnicu. Nakon dva ročišta koja nisu održana zbog toga što po zamolnici nije udovoljeno, traženi podaci od austrijskih organa su dostavljeni sudu u decembru 2012. godine.

U daljem toku postupka, od ukupno pet zakazanih ročišta, dva nisu održana – jedno zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog odlučivanja drugostepenog suda o žalbi tužene izjavljenoj protiv rešenja kojim je odbijen njen prigovor stvarne nenadležnosti suda istaknut u aprilu 2013. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P2. 629/10 od 19. avgusta 2013. godine, ispravljenje rešenjem od 30. decembra iste godine, izmenjeno je poravnanje zaključeno pred sudom u Austriji, tako što je tužilac obavezan da tuženoj umesto iznosa od 180 evra utvrđenog pomenutim poravnanjem, na ime izdržavanja plaća iznos od 70 evra mesečno i to počev od 15. maja 2006. godine pa za ubuduće. Istom presudom odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi prestanak tužiočeve obaveze izdržavanja tužene i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Nakon što su spisi predmeta rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu od 10. aprila 2014. godine dostavljeni na nadležnost Apelacionom sudu u Beogradu, taj sud je 7. aprila 2014. godine doneo osporenu presudu Gž2. 169/14 kojom je preinačio ožalbenu nižestepenu odluku tako što je tužioca obavezao da doprinosi izdržavanju tužene mesečnim iznosom od 120 evra. Potvrđena je prvostepena odluka da svaka stranka snosi svoje troškove postupka i odbijeni su zahtevi obe stranke za naknadu troškova žalbenog postupka.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1000/14 od 10. oktobra 2014. godine delimično je usvojena revizija tužene, pa je preinačena drugostepena odluka tako što je odbijen tužbeni zahtev za smanjenje obaveze izdržavanja za period od 15. maja 2006. do 18. avgusta 2013. godine, dok su u preostalom delu revizije obe stranke odbijene kao neosnovane. Takođe je preinačena odluka o troškovima postupka, tako što je tužilac obavezan da tuženoj plati 282.650 dinara. Revizijski sud je ponovio da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, u vreme donošenja ranije odluke (22. novembar 2005. godine) tužena živela u kući sa sinom, majkom i bakom, a da je tokom postupka 2009. godine kupila stan od sredstava dobijenih po osnovu osiguranja, u kome živi sa sinom. Utvrđena je visina invalidske penzije koju prima i naknade koju ostvaruje po osnovu tuđe nege i pomoći, kao i to da ima značajne izdatke na ime pregleda i terapija, a na osnovu računa iz perioda od 2010. do 2013. godine. Na tužiočevoj strani su se okolnosti u odnosu na period donošenja odluke austrijskog suda promenile utoliko što je on sklopio novi brak u kome je u toku 2009. i 2012. godine rođeno dvoje dece. Utvrđena je visina zarade koju je ostvario u 2012. godine i socijalne pomoći, kao i prihodi koje ostvaruje njegova sadašnja supruga po osnovu zarade, bolovanja i dečjeg dodatka. Polazeći od ovako utvrđenih činjenica, revizijski sud je ocenio da je drugostepeni sud, imajući u vidu promenjene okolnosti na strani tužioca kao dužnika izdržavanja i tužene kao poverioca izdržavanja, pravilno smanjio visinu tužiočeve obaveze, s tim što je posebno ukazano na to da je tužilac u međuvremenu postao otac još dvoje maloletne dece. Ocenu o neosnovanosti revizijskih navoda tužene kojima je ukazivala na nemogućnost da se domaćom sudskom odlukom menja strana sudska odluka sud je zasnovao na odredbama čl. 86. i 92. Zakona o rešavanju sudoba zakona sa propisima drugih zemalja, istakavši da je priznanjem pred domaćim sudom strana sudska odluka izjednačena sa domaćom, a da se, saglasno članu 164. Porodičnog zakona, ne menja sudska presuda, već visina izdržavanja utvrđena njome. U obrazloženju je konstatovano da je tužena tražila naknadu troškova postupka po reviziji u visini od 600 evra u dinarskoj protivrednosti i da su joj, pored ostalih taksativno navedenih radnji za koje je ocenjeno da su bili nužni radi vođenja parnice i za koje su priznati troškovi, dosuđeni i troškovi na ime sastava revizije u visini od 12.000 dinara.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.).

Kako je sadržina načela i prava garantovanih čl. 6. i 14. Konvencije suštinski istovetna načelima i pravima iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava, to se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene odredbe Ustava .

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni su d je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao osam godina i četiri meseca, što bi moglo da ukaže da nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja same podnos iteljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosi teljku ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se predmetni parnični postupak može smatrati složenim s obzirom na to da se odlučivalo o osnovanosti više tužbenih zahteva – uređenju ličnih odnosa između tužioca i deteta i izmeni visine tužiočeve obaveze izdržavanja deteta i podnositeljke ustavne žalbe, povodom čega je trebalo raspraviti i utvrditi više činjeničnih i pravnih pitanja. U prilog oceni o složenosti postupka govori i to da su određeni dokazi pribavljani iz Austrije (na identičnom stanovištu u pogledu složenosti postupka zbog pribavljanja dela spisa iz inostranstva stoji i Evropski sud za ljudska prava u presudi Manzoni protiv Italije , od 19. februara 1991. godine, stav 18, broj predstavke 11804/85).

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka je imala legitiman interes da se postupak okonča u kratkom roku kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu njenih prava prema tužiocu, imajući u vidu da je tražena izmena odluke o visini doprinosa za njeno izdržavanje. Međutim i pored legitimnog interesa za okončanje postupka u kratkom roku, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka u određenoj meri doprinela dužini trajanja postupka jer dva ročišta nisu održana na predlog njenog punomoćnika, jedno zbog njenog nedolaska, a jedno na saglasan predlog oba punomoćnika što je dovelo do toga da postupak duže traje oko pola godine. Osim toga, dužem trajanju postupka doprinela je i okolnost da je podnositeljka u aprilu 2013. godine, dakle skoro sedam godina posle podnošenja tužbe, izjavila prigovor stvarne nenadležnosti o kome je pravnosnažno odlučeno nakon tri meseca.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prva prvostepena presuda doneta za manje od godinu i po dana od pokretanja postupka, da je prvi žalbeni postupak trajao oko dva i po meseca i da je odluka o načinu održavanja ličnih odnosa oca sa detetom postala pravnosnažna jer se nijedna stranka na nju nije žalila. Takođe, sudovima je nakon ovoga trebalo manje od dve godine da postupak po zahtevu za izmenu visine doprinosa za izdržavanje deteta bude pravnosnažno okončan, ali i ovaj put zbog toga što se stranke na presudu u ovom delu nisu žalile. Međutim, drugostepeni sud je zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja po drugi put ukinuo nižestepenu odluku u odnosu na zahtev koji se ticao izdržavanja podnositeljke, pa je u drugom ponovnom postupku sud u periodu od nešto više od godinu dana zakazao 12 ročišta od kojih nijedno nije održano jer je zamolnim putem tražena dokumentacija iz inostranstva, a sud druge radnje u ovom periodu nije preduzimao. Po nalaženju Ustavnog suda, opisano postupanje prvostepenog suda može se oceniti kao nedelotvorno, jer zakazivanje velikog broja ročišta u situaciji kada se zamolnim putem pribavlja i čeka dokumentacija iz druge države samo po sebi ne čini postupak efikasnim jer su u pitanju „prazna“ ročišta. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je nadležno ministarstvo prvostepenom sudu dva puta vratilo zamolnice radi njihovog sastavljanja u skladu sa bilateralnim ugovorom zaključenim sa Austrijom, što takođe ukazuje na nedelotvorno postupanje suda. Takođe, dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije. Iz svega iznetog proizlazi da je prvostepenom sudu trebalo preko sedam godina da utvrdi da li su se promenile okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka o podnositeljkinom izdržavanju.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da prethodno pomenute okolnosti - da se na dokaze iz druge države čekalo nešto više od godinu dana, da se radilo o složenom postupku čijem trajanju je u određenoj meri doprinela i sama podnositeljka i da se prekid u trajanju od šest meseci, koji je određen kako bi se okončao postupak priznanja strane sudske odluke, ne može staviti na teret sudu, nisu dovoljne da se utvrdi da nije došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, posebno imajući u vidu da je reč o postupku koji se po zakonu smatra naročito hitnim. S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem je "potrebna naročita marljivost nadležnih vlasti u svim predmetima koji se tiču ličnog statusa i svojstva, a naročito u državama u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter" (vidi presude Borgese protiv Italije, od 26. februara 1992. godine, stav 28. i Dimitrijević i Jakovljević protiv Srbije, od 19. januara 2010. godine, broj predstavke 34922/07, st. 15. i 16.).

Polazeći od izloženog, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja, složenost, ali i određeni doprinos podnositeljke dužem trajanju postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvorn og postupanja sudova.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava „jednakosti pravnih sredstava stranaka“ tj. povreda „prava na jednakost oružja“ i prava na pristup sudu, kao elemenata prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da se razlozi na koje se podnositeljka poziva - da je sud postupao po neurednoj tužbi u kojoj nije bilo označeno prebivalište stranaka, da je samim vođenjem predmetnog postupka tužilac doveden u povoljniju procesnopravnu i materijalnopravnu situaciju, da su osporeni akti utemeljeni isključivo na okolnostima koje su se promenile na tužiočevoj strani i da Vrhovni sud nije odlučio o njenom zahtevu za naknadu troškova revizijskog postupka, ne samo što se ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenih prava, već i ne odgovaraju činjenicama. Naime, Ustavni sud ukazuje da pravo na „jednakost oružja“ podrazumeva da obema stranama mora da bude data razumna mogućnost da izlože svoj predmet, uključujući i iznošenje dokazne građe, pod uslovima koji ih ne stavljaju u podređen položaj u odnosu na suprotnu stranu (vid eti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Dombo Beheer B.V. protiv Holandije, od 27. oktobra 1993. godine), dok s druge strane primećuje da je Vrhovni sud odlučio o zahtevu za naknadu troškova revizijskog postupka kao i to da su sudovi osporene akte doneli jer su utvrdili da su se promenile okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka, i to kako na strani tužioca, tako i na strani podnositeljke, pri čemu za izmenu visine izdržavanja nije neophodno da se promene okolnosti i na strani poverioca i na strani dužnika izdržavanja. Dovoljno je da se promene okolnosti na strani bilo koga od njih.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud ističe da pomenuto načelo nema samostalnu prirodu, već štiti pojedince koji se nalaze u sličnim situacijama i okolnostima od bilo kakvog oblika diskriminacije u uživanju drugih prava koja su im priznata Ustavom. Stoga je povreda ovog načela akcesorne prirode jer mora biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode , a ukazivanje na to da je podnositeljka navodno morala da putuje u drugo mesto radi suđenja, da je navodno bila prinuđena na plaćanje posebnih naknada radi sprovođenja procesnih radnji koje s obzirom na njeno stanje, nisu mogle da budu održane u zgradi suda i da je tretirana kao svaka druga stranka, samo po sebi ne može predstavljati osnov za tvrdnju o povredi načela zabrane diskriminacije.

Konačno, Ustavni sud nalazi da se navodi podnositeljke ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava iz člana 36. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povrede pomenutih načela i prava u odnosu na osporene sudske presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahtev a podnosi teljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe koji opredeljuje kao zahtev za naknadu materijalne štete , Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti