Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u autorskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi naknade štete zbog povrede autorskih prava. Postupak, koji je trajao skoro dvanaest godina, ocenjen je kao neopravdano dug.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ . G . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. G . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P4. 281/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo Đ. G . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. G . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu , 7. oktobra 2020. godine, preko punomoćnika M . P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P4. 281/16.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, istakao da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, s obzirom na to da je tužba podneta Okružnom sudu u Beogradu i da je do donošenja drugostepene presude postupak trajao dvanaest godina. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P4. 281/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 16. septembra 2008. godine, tužbu Okružnom sudu u Beogradu protiv tuženih: „F.“ Beograd i „P.“ doo Beograd, radi naknade štete zbog povrede autorskih prava , sa predlogom za određivanje privremene mere.

Po dostavljanju odgovora tuženih na tužbu (27. oktobra i 30. oktobra 2008. godine) prvo ročište za glavnu raspravu za kazano je za 23. februar 2009. godine, ali isto nije održano iz razloga ostavljanja roka na izjašnjenje na podneske tužioca i prvotuženog koji su dostavljeni pred i neposredno na ročištu .

U daljem toku postupka održano je pet ročišta i sproveden je dokazni postupak saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i dva svedoka. Pet ročišta nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki u smislu neurednog pozivanja punomoćnika tuženih, a dva zbog neurednog pozivanja punomoćnika tužioca (ročišta od 19. maja i 22. septembra 2010. godine, nakon čega je punomoćnik tužioca podneskom od 19. oktobra 2010. godine obavestio sud o promeni adrese).

Viši sud u Beogradu je rešenjem P. 173/10 od 13. jula 2012. godine utvrdio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je rešenjem Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva br. 415-00-140/2011-08 od 26. decembra 2011. godine F. Beograd brisan iz registra.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8793/12 od 6. novembra 2013. godine ukinuo rešenje Višeg suda u Beogradu P. 173/10 od 13. jula 2012. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, iz razloga što je prekid postupak utvrđen u odnosu na oba tužena, a u konkretnom slučaju se ne radi o jedinstvenim i nužnim suparničarima.

U nastavku postupk a je na ročištu održanom 27. marta 2014. godine doneto rešenje kojim je postupak prekinut u odnosu na provtuženog F . Beograd. Nakon toga održana su još tri ročišta i izvedeni dokazi ponovnim saslušanjem tužioca u svojstvu parnične strane i jednog svedoka, dok četiri ročišta nisu održana (tri zbog štrajka advokata 1. jula, 12. novembra i 29. decembra 2014. godine i jedno zbog ostavljanja roka za izjašnjenje na podneska punomoćnika tužioca koji je primljen u sudu dan pre zakazanog ročišta).

Presudom Višeg suda u Beogradu P4. 173/10 od 11. decembra 2015. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi („P.“ doo Beograd) povredio autorska prava tužioca, tako što je bez dozvole tužioca ekonomski iskoristio autorsko delo tužioca, fotografiju „ M.“ koju je neovlašćeno izmenio, umnožio i stavio u promet u izmenjenoj formi u dvonedeljniku „Z.“ br. … od 18. decembra 2007. godine, preko dnevnog lista „P.“ br. … od 18. decembra 2007. godine; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade imovinske štete zbog neisplaćenog autorskog honorara isplati iznos od 382.404,00 dinara i na ime naknade neimovinske štete zbog povrede moralnog prava tužioca u iznosu od 95.601,00 dinara za neovlašćeno iskorišćavanja autorskog dela tužioca opisanog u stavu prvom izreke, što ukupno iznosi 478.005,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se naloži tuženom da prestane sa svim daljim radnjama kojima se vređaju autorska prava tužioca, uključujući radnje neovlašćene izmene, umnožavanja i stavljanja u promet u izmenjenoj formi autorskog dela tužioca „M.“ i da se zabrani tuženom da ubuduće vređa autorska prava tužioca, uključujući radnje neovlašćene izmene, umnožavanja i stavljanja u promet u izmenjenoj formi autorskog dela tužioca „ M.“; stavom četvrtim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da uvod i izreku ove presude objavi u dnevnom listu „P.“; stavom petim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se odredi privremena mera protiv tuženog i da mu se zabrani da bez dozvole tužioca kao autora, stavlja u promet autorsko delo fotografiju tužioca „M.“ preko dnevnog lista „P .“ čiji je izdavač tuženi, u roku od 24 sata od časa prijema ovog rešenja; stavom šestim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 135.000,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž4. 64/16 od 10. novembra 2016. godine, ukinuta je presuda Višeg suda u Beogradu P4. 173/10 od 11. decembra 2015. godine i spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je nakon tri održana ročišta i izvedenog dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke zaključena glavna rasprava.

Viši sudu u Beogradu je presudom P4. 281/16 od 18. maja 2017. godine, u stavu prvom izreke , usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je tuženi povredio autorska prava tužioca, tako što je bez dozvole tužioca stavio u promet autorsko delo tužioca, fotografiju „ M.“ u izmenjenoj formi i bez naznačenja tužioca kao autora u dvonedeljniku „Z.“ br. … od 18. decembra 2007. godine, preko dnevnog lista „P.“ br. ...od 18. decembra 2007. godine, čiji je tuženi izdavač; s tavom drugim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade imovinske štete zbog neovlašćenog stavljanja u promet autorskog dela tužioca, fotografije „M.“ u dvonedeljniku „Z .“ br. … od 18. decembra 2007. godine, preko dnevnog lista „P.“ br. … od 18. decembra 2007. godine, čiji je tuženi izdavač isplati iznos od 9.852,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja presude do isplate , dok je stavom trećim delimično odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa pa do iznosa od 382.404,00 dinara, s a zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe do isplate, kao i u delu za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 9.852,00 dinara počev od 16. septembra 2008. godine do 18. maja 2017. godine; stavom četvrtim izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade neimovinske štete zbog povrede moralnog prava tužioca zbog javnog saopštavanja autorskog dela tužioca, fotografiju „M.“ u izmenjenoj formi i bez naznačenja tužioca kao autora u dvonedeljniku „Z .“ br. … od 18. decembra 2007. godine, preko dnevnog lista „P.“ br. … od 18. decembra 2007. godine, čiji je tuženi izdavač isplati iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja presude do isplate, dok je stavom petim izreke delimično odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa pa do iznosa od 95.601,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. septembra 2008. godine do isplate, kao i u delu za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 50.000,00 dinara počev od 16. septembra 2008. godine do 18. maja 2017. godine ; stavom šestim izreke je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud naloži tuženom da prestane sa svim daljim radnjama koje vređaju autorska prava tužioca, uključujući radnje stavljanja u promet u izmenjenoj formi i bez naznačenja tužioca kao autora, autorskog dela tužioca „ M.“; stavom sedmim izreke je obavezan tuženi da uvod i izreku ove presude objavi u dnevnom listu „P.“ u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja; stavom osmim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 181.795,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž4. 156/17 od 2. jula 2020. godine su, u stavu prvom izreke, odbijene kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P4. 281/16 od 18. maja 2017. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom i delu stava osmog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 181.795,00 dinara ; stavom drugim izreke je preinačeno rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu osmom izreke prvostepene presude u delu za zakonsku zateznu kamatu, tako što je obavezan tuženi da plati zakonsku zateznu kamatu od dana izvršnosti presude, a stavom trećim izreke je odbijen zahtev parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 203/21 od 30. juna 2021. godine u stavu prvom izreke nije prihvaćeno odlučivanje o reviziji tuženog izjavlj enoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4. 156/17 od 2. jula 2020. godine kao izuzetno dozvoljenoj, a stavom drugim izreke je odbačena revizija tuženog izjavljena protiv napred navedene drugostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 16. septembra 2008. godine, podnošenjem tužbe Okružnom sudu u Beogradu, i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu G ž4. 156/17 od 2. jula 2020. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je sporni parnični postupak trajao jednaest godina i deset meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, Ustavni sud nalazi, da se u konkretnom slučaju, nije radilo o naročito složenom postupku, iako su izvedeni dokazi saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i tri svedoka i uvidom u pismenu dokumentaciju priloženu u toku postupka . Na duže trajanje postupka uticala su i tri neo držana ročišta, zbog obustave rada advokata, što je obuhvatilo period od pet meseci, a što se ne može staviti na teret sudu.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u kratkom roku. Međutim i pored legitimnog interesa za okončanje postupka u kratkom roku, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja parničnog postupka. Naime, Ustavni sud primećuje da u toku trajanja postupka dva ročišta nisu mogla biti održana zbog neuredne dostave poziva punomoćniku tužioca (ročišta zakazana za 19. maj i 22. septembra 2010. godine), jer nije obavestio sud o promeni adrese. Punomoćnik tužioca je o promeni adrese obavestio sud tek podneskom od 19. oktobra 2010. godine, te je svojim pasivnim ponašanjem produžio trajanje parničnog postupka za pet meseci. Pored navedenog, punomoćnik tužioca je izostao sa ročišta zakazanog za 6. februar 2012. godine , što je takođe produžilo trajanje osporenog postupka za tri meseca. Takođe je punomoćnik tužioca doprineo dužini trajanja postupka , jer je neposredno pred ili na ročištima 23. februara 2009. godine i 24. septembra 2015. godine dostavio sudu podneske, što je iziskivalo odlaganje navedenih ročišta u ukupnom trajanju od pet meseci radi ostavljanja roka za izjašnjenje suprotne strane.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi nisu preduzeli sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da je odgovornost za trajanje postupka preko jedanaest godina prevashodno na njihovoj strani. S tim, u vezi Ustavni sud ukazuje na to da je i pored prekida postupka zbog brisanja prvotuženog iz registra, koji je trajao godinu i četiri meseca, prvostepena presuda doneta nakon sedam godina i tri meseca od podnošenja tužbe koja je bila ukinuta u celosti. Iako je u ponovnom postupku prvostepena presuda doneta nakon manje od šest meseci, posmatrajući od njenog ukidanja i vraćanja na ponovno suđenje, to je ipak drugostepeni sud o žalbama parničnih stranaka odlučio nakon gotovo tri godine, te je Ustavni sud ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da je osporeni parnični postupka trajao preko jed anaest godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P4. 281/16, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ) i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, ali i značajan doprinos podnosioca, relativnu složenost postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u autorskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti