Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je neizvršenje posledica nedostatka imovine dužnika, a ne neažurnosti suda. Delovi žalbe koji se odnose na pravo na imovinu i osporene akte su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9792/2018
16.06.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . Ž . iz Velike Plane , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. Ž . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu I. 1918/11.

2. Odbacuje se ustavna žalba V. Ž . izjavljena zbog povrede prava na imovinu , iz člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vođen pred Osnovni sudom u Pančevu u predmetu I. 1918/11.

3. Odbacuje se ustavna žalba V. Ž . izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Pančevu I. 1918/11 od 19. avgusta 2016. godine i IPV(I). 48/18 od 11. jula 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. Ž . iz Velike Plane podnela je Ustavnom sudu, 23. avgusta 2018. godine, preko punomoćnika M . B , advokata iz Velike Plane , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih člana 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu I. 1918/11, kao i protiv rešenja Osnovnog suda u Pančevu I. 1918/11 od 19. avgusta 2016. godine i IPV(I). 48/18 od 11. jula 2018. godine, zbog povrede načela zabrane diskrminacije iz člana 21. Ustava, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, interpetirano činjenično stanje u izvršnom postupku i ukazano je na ukupno trajanje izvršnog postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene akte . Tražila je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu I. 1918/11 i drugu dokumentaciju , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac V. Ž, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 14. decembra 2011. godine podnela predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Pančevu protiv izvršnog dužnika M . M, na osnovu izvršne isprave – presude Osnovnog suda u Smederevu – Sudske jedinice u Velikoj Plani P. 3896/10 od 29. aprila 2011. godine, radi namirenja novčanog potraživanja.

Osnovni sud u Pančevu je rešenjem I. 1918/11 od 6. januara 2012. godine odredio predloženo izvršenje.

Osnovni sud u Pančevu je zaključkom I. 1918/11 od 28. avgusta 2013. godine naložio podnositeljki ustavne žalbe da se u roku od pet dana izjasni o daljem toku postupka imajući u vidu da je sud službenim putem od Službe za katastar nepokretnosti Opovo, Smederevo i Velika Plana pribavio izveštaje iz kojih proizlazi da izvršni dužnik nema upisane nepokretnosti u svom vlasništvu i da sud ne može sprovesti izvršenje na imovini koju izvršni dužnik ima u inostranstvu.

Osnovni sud u Pančevu je rešenjem I. 1918/11 od 19. avgusta 2016. godine obustavio izvršni postupak.

Podnositeljka je protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka Ustavnom sudu izjavila 23. septembra 2016. godine ustavnu žalbu. Po ovoj ustavnoj ž albi je formiran predmet Už-7215/2016.

Ustavni sud je, na sednici održanoj 16. januara 2018. godine, doneo R ešenje Už-7215/2016 kojim je odbacio ustavnu žalbu, ali kako podnositeljka ustavne žalbe nije poučena o mogućnosti da protiv osporenog rešenja izjavi pravni lek, Ustavni sud je konstatovao da ona ne može snositi štetne posledice pogrešne pouke o pravnom leku u osporenom aktu, zbog čega je upućena, da veću prvostepenog suda izjavi prigovor protiv rešenja Osnovnog suda u Pančevu I. 1918/11 od 19. avgusta 2016. godine.

Postupajući po Odluci Ustavnog suda, Osnovni sud u Pančevu je rešenjem IPV(I). 48/18 od 11. jula 2018. godine odbio kao neosnovan prigovor podnositeljke ustavne žalbe i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju rešenja izvršni sud se pozvao na odredbu člana 76. stav 1. tačka 6) Zakona o izvršenju i obezbeđenju – obustava izvršnog postupka ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja.

Postupak po prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu I. 1918/11.

Podnositeljka ustavne žalbe je 20. juna 2016. godine podnela prigovor Osnovnom sudu u Pančevu radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka.

Kako predsednik navedenog prvostepenog suda o prigovoru nije odlučio u roku od dva meseca od dana prijema prigovora, to je prigovor tretiran kao žalba, u smislu člana 14. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. O žalbi odlučuje predsednik neposrednog višeg suda, u smislu člana 16. stav 2. navedenog zakona.

Viši sud u Pančevu je rešenjem Ržg. 5/16 od 5. oktobra 2016. godine usvojio žalbu podnositeljke ustavne žalbe, te je odbio podnositeljkin prigovor radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka. U obrazloženju tog rešenja je utvrđeno da jedini razlog zbog kojeg nije sprovedena prinudna naplata jeste to što izvršni dužnik nema imovine na kojoj bi se sprovelo izvršenje (strana 5 .).

Podnositeljka je 14. novembra 2016. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Pančevu Ržg. 5/16 od 5. oktobra 2016. godine. Po ovoj ustavnoj žalbi je formiran predmet Už -8576/2016.

Ustavni sud je, na sednici održanoj 8. novembra 2017. godine , doneo Rešenje Už-8576/2016, kojim je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Pančevu Ržg. 5/16 od 5. oktobra 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Odredbom člana 545. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16-autentično tumačenje, 113/17 -autentično tumačenje i 54/19 ), koji je počeo da se primenjuje 1. jula 2016. godine, propisano je da izvršni postupci i postupci obezbeđenja koji su počeli pre stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju se prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11-dr. zakon, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11- dr. zakon, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjivao od 17. septembra 2011. godine i koji je bio merodavan u konkretnom slučaju, u članu 358. stav 1. je propisao da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Odredbama ovog zakona je bilo propisano da je postupak izvršenja i obe zbeđenja hitan (član 6. stav 1.) i da se izvršni postupak obustavlja ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja (član 76. stav 1. tačka 6)).

6. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da izvršni postupak, kao posebna vrsta sudskog postupka, predstavlja jedinstvenu celinu i pokreće se podnošenjem predloga za izvršenje, a završava se zaključenjem ili obustavom izvršnog postupka. U konkretnom slučaju, izvršni postupak je okončan obustavom. Stoga, za ocenu postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, uzima se ceo period trajanja izvršnog postupka, od kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela predlog za izvršenje pa do donošenja pravnosnažnog rešenja o obustavi izvršnog postupka. U vezi sa tim, za ocenu po stojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je podnositeljka podnela predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Pančevu, dana 14. decembra 2011. godine, do donošenja rešenja Osnovnog suda u Pančevu IPV(I). 48/18 od 11. jula 2018. godine, kojim je pravnosnažno obustavljen izvršni postupak. Dakle, predmetni izvršni postupak je trajo šest godina i šest meseci.

Navedeno trajanje postupak, samo po sebi, može ukazivati da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, te je Sud i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud, međutim, ukazuje da je Viši sud u Pančevu rešenjem Ržg. 5/16 od 5. oktobra 2016. godine odbio podnositeljkin prigovor radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka. Protiv navedenog rešenja Višeg suda u Pančevu, podnositeljka je 14. novembra 2016. godine Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu, koja je odbačena Rešenjem Už-8576/2016 od 8. novembra 2017. godine. Navedenim aktima, rešenjem Višeg suda u Pančevu i rešenjem Ustavnog suda, kojim je odbačena ustavna žalba protiv rešenja Višeg suda u Pančevu, o buhvaćeno je skoro ce lo trajanje izvršnog postup ka, osim trajanja faze postupka o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe protiv prvostepenog rešenja o obustavi izvršnog postupka, a koja faza postupka je inicira na Rešenjem Ustavnog suda Už-7215/2016 od 16. januara 2018. godine (rešenje o obustavi izvršnog postupka, kao akt okončanja postupka, je doneto 19. avgusta 2016. godine, podnositeljka je podnela ustavnu žalbu protiv tog rešenja dana 23. septembra 2016. godine, a Rešenjem Už-7215/2016 od 16. januara 2018. godine je odbačena predmetna ustavna žalba uz davanje pouke o pravnom leku – mo gućnosti podnošenja prigovora, o kojem pravnom sredstvu je odlučeno rešenjem izvršnog suda IPV(I). 48/18 od 11. jula 2018. godine).

Ustavni sud ocenjuje da, u konkretnom slučaju, suštinski, period koji se može uzetu u obzir prilikom utvrđenja povreda prava na suđenje u razumnom roku jeste period koji je obuhvaćen rešenjem Višeg sud u Pančevu rešenjem Ržg. 5/16 od 5. oktobra 2016. godine, odnosno period do obustave izvršnog postupka, a protiv kog rešenja Višeg suda je odbačena ustavna žalba rešenjem ovog s uda od 8. novembra 2017. godine . Naime, u toj fazi postupka izvršni sud je mogao efikasno i delotvorno da sprovede izvršne radnje. Nakon sprovedenih određenih izvršnih radnji, izvršni sud je utvrdio da izvršni dužnik nema imovine koja može biti predmet izvršenja i u postupku o prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka, Viši sud u Pančevu je rešenjem Ržg. 5/16 od 5. oktobra 2016. godine ocenio da je to bio jedini razlog zašto nije sprovedeno izvršenje. Nakon utvrđenja navedene činjenice , izvršni sud nije mogao više efikasno i delotvorno da sprovede izvršne radnje u cilju namirenja potraživanja izvršnog poverioca. Obustava izvršnog postupka, 19. avgusta 2016. godine, je predstavljala samo formalnu posledicu nemanja imovine izvršnog dužnika. Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da u izvršno m postupku, prilikom ocene utvrđenja povrede prava na suđenja u razumnom roku, mora da postoji uzročno-posledična veza između radnje nečinjenja suda/izvršitelja i nenamirenja potraživanja izvršnog poverioca. Osnovna pretpostavka za to jeste postojanje imovine izvršnog dužnika koja može biti predmet izvršenja . U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje i na pravni stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem se uloga suda kao državnog organa svodi na to da pomogne izvršenju presude u korist stranke koja je spor dobila, ali ne i da garantuje izvršenje u svim okolnostima (videti presudu u predmetu Fuklev protiv Ukrajine, broj 71186/01, od 7. juna 2005. godine, st. 84–86 .). Inače, odredbom člana 76. stav 1. tačka 6) Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine je bilo propisano da nepostojanja imovine koja može biti predmet izvršenja predstavlja razlog za obustavu izvršnog postupka.

Kako što je prethodno utvrđeno, rešenjem Višeg suda u Pančevu Ržg. 5/16 od 5. oktobra 2016. godine i Rešenjem Ustavnog suda Už -8576/2016 od 8. novembra 2017. godine, kojim je odbačena ustavna žalba protiv rešenja Višeg suda u Pančevu, obuhvaćeno je skoro celo trajanje izvršnog postupka, osim trajanja faze postupka o prigovoru podnositeljke ust avne žalbe protiv prvostepenog Rešenja o obustavi izvršnog postupka, a koja faza postupka je inicirana Rešenjem Ustavnog suda Už-7215/2016 od 16. januara 2018. godine. Ustavni sud konstatuje da, striktno, u skladu sa Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, izvršni postupak je bio okončan sa donošenjem prvostepenog rešenja o obustavi izvršnog postupka od 19. avgusta 2016. godine (navedeni zakon nije propisao pravo na prigovor protiv takvog akta) .

Imajući u vidu sve navede o, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe u izvršnom postupku koji se vodio u predmetu Osnovnog suda u Pančevu u predmetu I. 1918/11 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. U delu ustavne žalbe u kojem se ističe povreda prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu i shvatanje Evropskog suda za ljudska prava prema kome se država ne može smatrati odgovornom za obaveze privatnih subjekata, niti se Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda može tumačiti na način da prisiljava državu da zauzme mesto privatnih pojedinaca ili privrednih subjekata koji više ne mogu plaćati svoje dugove (vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava Bobrova protiv Rusije, od 17. novembra 2005. godine, broj predstavke 24654/03, stav 16.). Prema tome, iako je zadatak suda u izvršnom postupku da preduzme sve potrebne radnje usmerene na sprovođenje izvršenja, izvršni sud ne može biti odgovoran i za namirenje potraživanja prema fizičkom licu, odnosno privatnom licu kao izvršnom dužniku (ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojoj Odluci Už-1110/20 09 od 25. oktobra 2012. godine). Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u tački 2. izreke.

8. Podnositeljka ustavne žalbe je osporila i rešenja Osnovnog suda u Pančevu I. 1918/11 od 19. avgusta 2016. godine i IPV(I). 48/18 od 11. jula 2018. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na prvično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih rešenja .

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da su viši sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačija rešenja od rešenja koje se osporavaju ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bile potkrepljene tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnositeljke ustavne žalbe.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim ustavnim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Podnositeljka ustavne žalbe je, nakon donošenja R ešenja Ustavnog suda Už-7215/2016 od 16. januara 2018. godine, imala i iskoristila pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepenog rešenja o obustavi izvršnog postupka u postupku po prigovoru.

U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenim aktima povređeno načelo iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica utvrđene povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, što nije slučaj u konkretnom predmetu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti