Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog neostvarivanja statusa razlučnog poverioca

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosioca kome je osporen status razlučnog poverioca u stečajnom postupku. Sudovi su utvrdili da je upis zabeležbe rešenja o izvršenju u katastar izvršen nakon otvaranja stečaja, te da time nije mogao steći razlučno pravo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milovana Dunjića iz Zemuna, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milovana Dunjića izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 14264/10 od 29. septembra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 262/12 od 17. oktobra 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milovan Dunjić iz Zemuna je podneo, 21. decembra 2012. godine , preko punomoćnika Rajke Jasik a, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 14264/10 od 29. septembra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 262/12 od 17. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , zajemčenih članom 36. Ustava i prava na imovinu , zajemčenog članom 58. Ustava, kao i prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog , istakao: da su sudovi odbili njegov tužbeni zahtev za utvrđenje razlučnog potraživanja sa pravom na odvojeno namirenje iz nepokretnosti stečajnog dužnika, jer je njegovo založno pravo, odnosno pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige, upisano u vreme kada je nad pravnim prethodnikom tuženog „Dragačevo“ AD, Beograd, već doneto rešenje o otvaranju stečajnog postupka; da svoje razlučno pravo temelji na rešenju o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 1566/08, kojim je određeno izvršenje radi naplate njegovog potraživanja u iznosu od 334.184,40 dinara, sa pripadajućom kamatom, i to prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika, koje je dostavljeno Službi za katastar nepokretnosti Beograd - Stari Grad, 17. marta 2008. godine; da je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 215/10 od 23. marta 2010. godine nad tuženim otvoren stečajni postupak, a da je Služba za katastar nepokretnosti Beograd - Stari Grad, tek rešenjem br. 952-02-12-579/08 od 6. jula 2010. godine dozvo lila upis zabeležbe rešenja o izvršenju I. 1566/08 od 10. marta 2008. godine, te smatra da je upisom zabeležbe rešenja o izvršenju stekao pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti stečajnog dužnika ; da stav sudova izražen u osporenim presudama - da podnosilac nije mogao da stekne status razlučnog poverioca jer je upis zabeležbe rešenja izvršen tek nakon otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, nije u skladu sa Zakonom o stečaju i Zakonom o izvršnom postupku, pošto su uslovi za upis zabeležbe postojali u vreme kada je rešenje o izvršenju dostavlj eno Službi za katastar nepokretnosti ; da to što je zabeležba navedenog rešenja izvršena po proteku više od dve godine, ne može da utiče na status podnosioca kao razlučnog poverioca; takođe, ističe da je p ogrešan stav sudova da ne bi stekao razlučno pravo i da je Služba za katastar nepokretnosti postupila odmah po dobijanju rešenja o izvršenju i zabeležbu sačinila u periodu od 60 dana pre otvaranja stečaja; da mu je usled neažurnog postupanja RGZ - Službe za katastar nepokretnosti, u stečajnom postupku u celosti osporeno razlučno pravo , dok mu je priznato samo neobezbeđeno potraživanje kao stečajnom poverioc u i da su mu ovakvim postupanjem RGZ - Službe za katastar nepokretnosti i privrednih sudova povređena prava iz čl. 32 , 36. i 58. Ustava. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priložnu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 14264/10 od 29. septembra 2011. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , kojim je tražio da se utvrdi postojanje njegovog potraživanja prema tuženom Stečajna masa „Dragačevo“ AD, Beograd u iznosu od 1.566.059,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. marta 2010. godine do isplate , i to kao razlučno potraživanje sa pravom na odvojeno namirenje iz nepokretne imovine tuženog - dvosobnog stana broj 2, na prvom spratu u ulici Venizelosova broj 42 u Beogradu , na katastarskoj parceli broj 1296 upisanoj u list nepokretnosti broj 1420, KO Stari Grad. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 72.500,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva utvrđenje razlučnog potraživanja sa pravom odvojenog namirenja iz nepokre tne imovine tuženog u iznosu od 1.566.059.00 dinara ; da je zaključkom Privrednog suda u Beogradu St. 215/10 od 6. jula 2010. godine tužiocu kao stečajnom poveriocu u celosti utvrđeno neobezbeđeno potraživanje u iznosu od 1.061.129.00 dinara, kao i zakonska zatezna kamata na iznos od 498.930.00 dinara počev od 23. marta 2010. godine do isplate, dok mu je kao razlučnom poveriocu osporeno potraživanje u iznosu od 498.930,00 dinara, kao i zakonska zatezna kamata za taj iznos i da je upućen da pokrene parnični postupak radi utvrđenja osporenog razlučnog prava; da je tužilac, kao izvršni poverilac , na osnovu izvršne isprave podneo predlog za izvršenje 5. marta 2008. godine, Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika „Dragačevo“ AD, Beograd, a da je rešenjem o izvršenju I. 1566/08 od 10. marta 2008. godine, određeno izvršenje radi naplate potraživanja izvršnog poverioca u iznosu od 334.184,80 dinara sa pripadajućom kamatom, i to prodajom nepokretnosti (dvosobnog stana) izvršnog dužnika ; da je rešenjem o izvršenju određeno da će RGZ - Služba za katastar nepokretnosti Beograd izvršiti zabeležbu ovog rešenja, odmah , u listu nepokretnosti br oj 1420 , KO Stari Grad i da će ostati na snazi sve do okončanja ovog izvršnog postupka; da je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 215/10 od 23. marta 2010. godine otvoren stečajni postupak nad tuženim, a da je izvršni postupak rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 19647/10 od 25. maja 2010. godine prekinut zbog otvaranja postupka stečaja nad izvršnim dužnikom; da iz uverenja Republičkog geodetskog zavoda - Služba za katastar nepokretnosti Beograd broj 952-3-2118/10 od 27. maja 2010. godine, proizlazi da je u listu nepokretnosti broj 1420, KO Stari Grad, konstatovano da za nepokretnost koja je predmet izvršenja postoje upisani nerešeni zahtevi, i to između ostalih i zahtev tužioca br. 952-02-12-579/08 od 17. marta 2008. godine koji se odnosi na upis hipoteke, i da je tuženi zahtevom od 3. juna 2010. godine upućenom R GZ - Služb i za katastar nepokretnosti, predložio obustavu postupaka upisa prava trećih na imovini stečajnog dužnika - na predmetnom stanu. Prvostepeni sud je našao da za sticanje prava na odvojeno namirenje moraju biti ispunjeni uslovi propisani Zakonom o stečaju , i to da razlučna prava stečena izvršenjem budu upisana u javnu knjigu prodaje najmanje 60 dana pre pokretanja stečajnog postupka. Dalje je istakao da je , po predlogu tužioca , rešenje o izvršenju doneto 10. marta 2008. godine i isto dostavljeno RGZ - Službi za katastar nepokretnosti Beograd, KO Stari Grad , 17. marta 2008. godine, ali da je tek rešenjem RGZ - Službe za katastar nepokretnosti Beograd 1 broj 952-02-12-579/08 od 6. jula 2010. godine dozvoljen upis zabeležbe rešenja o izvršenju I. 1566/08 od 10. marta 2008. godine, dok je nad tuženim pokrenut stečaj ni postupak rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 21 5/10 od 23. marta 2010. godine. I z obrazloženja presude takođe sledi da je tužilac tek upisom zabeležbe rešenja o izvršenju stekao pravo da, u skladu sa odredbom člana 102. Zakona o izvršnom postupku, svoje potraživanje namiri iz predmetne nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine, odnosno pravo da se iz nepokretnosti namiri pre lica koje je kasnije steklo na toj nepokretnosti založno pravo ili pravo na namirenje . Međutim, prvostepeni sud nalazi da kako je upis zabeležbe izvršen nakon otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, tužilac tim upisom, u skladu sa odredbama člana 49. stav 3. Zakona o stečaju, nije mogao da stekne status razlučnog poverioca. P ored navedenog, pr vostepeni sud je posebno istakao da zabeležba rešenja o izvršenju u javnoj knjizi nije sredstvo obezbeđenja potraživanja, već jedna od izvršnih radnji u postupku izvršenja na nepokretnosti, pa iako ovom izvršnom radnjom izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti svojinu, ta izvršna radnja ne obezbeđuje tužiocu status razlučnog poverioca. Upis stvarnih prava (kao i zabrana da se konstituiše bilo kakvo pravo) ne vrši se zabeležbom, već upisom po osnovu molbe hipotekarnog poverioca u teretni list javne knjige.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 262/12 od 17. oktobra 2012. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 14264/10 od 29. septembra 2011. godine. Iz obrazloženjaosporene drugostepene presude proizlazi : da je primenom odre daba čl ana 49. st . 1 . i 3. Zakona o stečaju i člana 102. Zakona o izvršnom postupku, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da izvršni poverilac koji je predložio izvršenje, a nije ranije stekao založno pravo, stiče upisom rešenja o izvršenju pravo da se iz nepokretnosti namiri, pre lica koje je docnije steklo na toj nepokretnosti založno pravo ili pravo na namirenje, a da bi tužilac stekao pravo na odvojeno namirenje moraju biti ispunjeni uslovi propisani Zakonom o stečaju, i to da razlučna prava stečena izvršenjem budu upisana u javnu knjigu prodaje najmanje 60 dana ppe pokretanja stečajnog postupka. Iz toga dalje sledi da se zabeležbom rešenja o izvršenju na nepokretnosti ne stiče založno pravo na nepokretnosti, niti neko drugo pravo predviđeno članom 49. Zakona o stečaju (zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima), na osnovu koga bi tužilac stekao svojstvo razlučnog poverioca u stečajnom postupku koji se vodi nad tuženim. Naprotiv, shodno članu 102. Zakona izvršnom postupku, tužilac bi ovom zabeležbom stekao pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti, u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine, a što ne predstavlja osnov za sticanje svojstva razlučnog poverioca. Zbog toga, drugostepeni sud nalazi da nije od značaja činjenica što je zabeležba u katastru nepokretnosti sačinjena nakon otvaranja stečaja, jer i da je Služba za katastar postupila odmah po dobijanju rešenja o izvršenju i zabe ležbu sačinila u periodu 60 dana pre otvaranja stečaja, tužilac ne bi ni tada stekao razlučno pravo na predmetnoj nepokretnosti, jer se zabeležbom ne stiče založno pravo, niti zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima. Iz obrazloženja ove presude sledi i da su neosnovani navodi tužioca da je stekao hipoteku na nepokretnosti podnošenjem zahteva z a upis rešenja o izvršenju, jer hipoteka n astaje upisom u nadležni registar nepokretnosti, i to na osnovu: ugovora ili sudskog poravnanja (ugovorna hipoteka), založne izjave (jednostrana hipoteka), zakona (zakonska hipoteka) i na osnovu sudske odluke (sudska hipoteka), prema članu 8. Zakona o hipoteci.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakome jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o stečaju ("Službeni glasnik RS", br. 104/09, 99/11, 71/12-Odluka US i 83/14 ) je propisano da su razlučni poverioci, poverioci koji imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri i imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih prodajom imovine, odnosno naplate potraživanja na kojoj su stekli to pravo i da razlučna prava stečena izvršenjem ili obezbeđenjem za poslednjih 60 dana pre dana otvaranja stečajnog postupka radi prinudnog namirenja ili obezbeđenja prestaju da važe i takvi poverioci nisu razlučni poverioci, a na osnovu rešenja stečajnog sudije, nadležni organ koji vodi odgovarajuće javne knjige, dužan je da izvrši brisanje ovako stečenih razlučnih prava (član 49. st. 1. i 3.) .

Zakonom o izvršnom postupku (" Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se izvršenje na nepokretnosti sprovodi zabeležbom rešenja o izvršenju u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem izvršnih poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom ( član 99.); da će se u javnoj knjizi izvršiti zabeležba rešenja o izvršenju, odnosno drugi odgovarajući upis predviđen propisima o upisu prava na nepokretnostima u javne knjige, te da tim upisom izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine, a da izvršni poverilac koji je predložio izvršenje, a nije ranije stekao založno pravo, stiče upisom rešenja o izvršenju pravo da se iz nepokretnosti namiri pre lica koje je docnije steklo na toj nepokretnosti založno pravo ili pravo na namirenje ( član 102. st. 1, 2. i 3.).

Zakon o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima ("Službeni glasnik RS", br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/2001, 25/02 i 101/05 ), koji je važio sve do 2009. godine, odnosno u vreme kada je izvršni sud dostavio rešenje RGZ – Službi za katastar nepokretnosti , bilo je propisano : da se p rava na nepokretnosti stiču, prenose, ograničavaju i prestaju upisom u katastar nepokretnosti, da je u slučaju više upisa prava na nepokretnostima, jače ono pravo koje je ranije upisano, da pravo na nepokretnosti nastalo upisom u katastar nepokretnosti iz stava 1. ovog člana ima pravno dejstvo prema trećim licima od dana upisa i da se upis podataka o nepokretnostima i pravima na njima vrši za sve nepokretnosti po službenoj dužnosti ili po zahtevu nosioca prava na nepokretnosti (član 5.); da su upisi u katastar nepokretnosti – uknjižba, predbeležba i z abeležba i da je z abeležba upis određenih pravnih činjenica koje mogu da budu od uticaja na postojanje prava na nepokretnostima (član 58g st. 1 . i 4.); da se zabeležbom vrši upis pravnih činjenica koje se odnose na vlasnika nepokretnosti (maloletstvo, starateljstvo, lišenje poslovne sposobnosti) ili na samu nepokretnost (pokretanje spora za utvrđenje prava na nepokretnosti, odnosno za brisanje izvršenog upisa, pokretanje postupka eksproprijacije, postojanje zabrane otuđenja ili opterećenja nepokretnosti i pokretanje postupka izvršenja na nepokretnosti u slučajevima propisanim zakonom kojim se uređuje izvršni postupak) (član 58đ).

Zakonom o državnom premeru i katastru ("Službeni glasnik RS", br. 72/09, 18/10, 65/13 i 15/15- Odluka US) je propisano da su vrste upisa u katastar nepokretnosti: upis nepokretnosti; upis stvarnih prava; predbeležba; zabeležba (član 73.); da je zabeležba upis kojim se u katastar nepokretnosti upisuju činjenice koje su od značaja za zasnivanje, izmenu, prestanak ili prenos stvarnih prava na nepokretnostima, koje se odnose na ličnost imaoca prava, na samu nepokretnost ili na pravne odnose povodom nepokretnosti i da od upisa zabeležbe koja je od značaja za zasnivanje, izmenu, prestanak ili prenos stvarnih prava na nepokretnostima, sva raspolaganja imaoca prava i upisi u katastru nepokretnosti koji su protivni svrsi upisane zabeležbe, uslovni su i zavise od ishoda rešavanja stvarnih prava na nepokretnosti zbog kojih je zabeležba upisana (član 81.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih s loboda, Ustavni sud je, s obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuje od navedene odredbe Evropske k onvencije, postojanje povrede prava cenio u odnosu na označenu odredbu Ustava.

Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede njegovog Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, osnovano je ceniti povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Naime, Sud po pravilu neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane, kao i pod uslovom da je procedura gledana u celini bila pravična.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je podneo predlog za izvršenje protiv pravnog prethodnika izvršnog dužnika, odnosno tuženog, tražeći da se isto sprovede na njegovoj nepokretnosti - stanu, po kome je postupao Četvrti opštinski sud u Beogradu koji je tokom 200 8. godine doneo rešenje o izvršenju i dostavio ga RGZ - Službi za katastar nepokretnosti 17. marta 2008. godine, dok je stečajni postupak nad pravnim prethodnikom tuženog (ranije izvršnog dužnika) pokrenut rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 215/10 od 23. marta 2010. godine . Pri tome je tek rešenjem RGZ – Službe za katastar nepokretnosti Beograd broj 95-02-12-579/08 od 6. jula 2010. godine dozvoljen upis zabeležbe rešenja o izvršenju I. 1566/08 od 10. marta 2008. godine.

Razlučni poverioci su lica koja imaju založno pravo ili drugo pravo odvojenog namirenja na stvarima ili pravima o kojima se vode javne knjige ili registri, dok je založno pravo stvarno pravo na tuđoj stvari na osnovu koga poverilac može naplatiti svoje potraživanje iz vrednosti založene stvari pre ostalih poverilaca ukoliko dužnik ne ispuni svoju dospelu obavezu. Ustavni sud konstatuje da odvojeno namirenje podrazumeva da se od namirenja svog potraživanja na određenoj stvari isključe ostali poverioci čije potraživanje nije obezbeđeno, i to do potpunog namirenja dospele obaveze prema založnom poveriocu. Pravo prvenstvenog namirenja pripada onom razlučnom poveriocu koji je svoje založno pravo stekao pre drugih razlučnih poverilaca u odnosu na konkretnu nepokretnu imovinu dužnika. Stoga u situaciji u kojoj je, kao u konkretnom slučaju, upis prava kojim se obezbeđuje potraživanje podnosioca izvršen od strane RGZ - Služba za kastastar nepokretnosti, ali tek nakon pokretanja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom, Ustavni sud nalazi da se zaključak privrednih sudova da zabeležba u katastru koja je izvršena nakon otvaranja stečajnog postupka ne može predstavljati osnov za sticanje svojstva razlučnog poverioca, ima smatrati ustavnopravno prihvatljivim i nearbitrernim. Ovo iz razloga što se prava na nepokretnosti stiču, prenose, ograničavaju i prestaju upisom u katastar, iz čega jasno proizlazi da takav upis ima konstitutivno dejstvo za nastanak prava. Ustavni sud je imao u vidu i to da je zahtev za upis zabeležbe rešenja bio prosleđen katastru od strane suda pred kojim se vodio izvršni postupak više od dve godine pre pokretanja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom , ali ta okolnost ne utiče na drugačiji zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva, već jedino može biti eventualni osnov za naknadu štete, ukoliko su za to ispunjeni zakonom propisani uslovi.

Međutim, Ustavni sud primećuje da, prema stanovištu zauzetom u osporenoj presudi , proizlazi da za žalbeni sud, po pitanju sticanja svojstva razlučnog poverioca , nije od značaja to kada je u katastru upisana zabeležba rešenja o izvršenju na nepokretnosti - da li u periodu 60 dana pre otvaranja stečaja ili nakon otvaranja stečaja, jer Privredni apelacioni sud smatra da i u situaciji da je ovakav upis izvršen 60 dana pre otvaranja stečaja , poverilac svejedno ne bi stekao razlučno pravo na nepokretnosti, jer se zabeležbom ne stiče založno pravo, niti zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima.

Ustavni sud primećuje da je ovakvo stanovište sporno sa aspekta njegove materijalnopravne utemeljenosti, jer je odredbom člana 102. stav 3. Zakona o izvršnom postupku bilo predviđeno da poverilac koji je predložio izvršenje, a nije ranije stekao založno pravo, stiče upisom rešenja o izvršenju pravo da se iz nepokretnosti namiri pre lica koje je docnije steklo na toj nepokretnosti založno pravo ili pravo na namirenje, te da iz navedenog sledi da se pravo prvenstvenog poveriočevog namirenja iz sredstava ostvarenih prodajom nepokretnosti stiče upisom zabeležbe rešenja o izvršenju u katastar nepokretnosti.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je odredbom člana 49. stav 1. Zakona o stečaju, predviđeno da su razlučni poverioci oni poverioci koji imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri i imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih prodajom imovine, odnosno naplate potraživanja iz imovine na kojoj su stekli to pravo. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je u svakom slučaju od značaja z a sticanje svojstva razlučnog poverioca kada je u katastru izvršen upis zabeležbe, odnosno to da li je isti izvršen u periodu 60 dana pre otvaranja stečaja ili nakon toga, te da se u slučaju sticanja založnog prava upisom zabeležbe rešenja o izvršenju stiče i pravo odvojenog namirenja iz sredstava ostvarenih prodajom nepokretnosti.

Imajući u vidu izrečeno, Ustavni sud ipak nalazi da , u konkretnom slučaju, materijalno pravo u osporenim presudama, u konačnom ishodu, nije primenjen o proizvoljno i na štetu podnosioca ustavne žalbe, te da podnosiocu time nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova ni za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, koji garantuje jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance ispita zakonitost prvostepene odluke, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine zajemčenog prava iz člana 36. stav 1. Ustava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima su privredni sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložio odgovarajuće dokaze, što predstavlja neophodnu pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavio redovan pravni lek protiv prvostepene presude, a kako je o žalbi odlučivao nadležan drugostepeni sud, to je očigledno podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenih prava iz člana 36. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavn om sud u, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluk u kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog neostvarivanja statusa razlučnog poverioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti