Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 11 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja, posebno drugostepenog suda koji je o žalbi odlučivao preko šest godina.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P . L . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. decembra 2021. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba P. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6800/10 (inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P1. 275/07) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
O b r a z l o ž e nj e
1. P. L . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu , 24. avgusta 201 8. godine, preko punomoćnika S. M , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 6800/10 (inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P 1.. 275/07).
U ustavnoj žalbi podnosilac je opisao tok predmetnog postupka i istakao da je on trajao 11 godina, od čega je sedam godina trajao postupak po žalbi, iako je u radnim sporovima propisano hitno postupanje. Od Ustavnog sud je traženo da utvrdi povredu označenog prava, kao i prava podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava, te pravo na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, u opredeljenim novčanim iznosima.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P 1. 6800/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 3. avgusta 2007. godine podneo tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog, kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog kojim mu je otkazan ugovor o radu, kao i da ga tuženi rasporedi na odgovarajuće radno mesto, isplati mu opredeljen novčani iznos i iznose izgubljene zarade, a da nadležnoj organizaciji uplati doprinose za obavezno osiguranje za period nakon prestanka radnog odnosa. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 275/07.
Peti opštinski sud u Beogradu je, nakon pet održanih ročišta, zaključio raspravu i doneo presudu P1. 275/07 od 21. aprila 2008. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Označena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4885/08 od 28. maja 2009. godine, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U ponovnom postupku, u kojem je predmet je dobio broj P1. 176/09, pred Petim opštinskim sudom u Beogradu održano je jedno ročište, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini postupak je, pod poslovnim brojem P1. 6800/10, vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, koji je zakazao četiri ročišta.
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6800/10 od 4. maja 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, osim u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže na uplatu doprinosa u kojem je tužba odbačena. Tužilac je protiv ove presude izjavio žalbu 28. septembra 2011. godi ne, te su spisi predmeta 24. novembra 2011 godine upućeni Apelacionom sudu u Beogradu radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi.
Apelacioni sud Beogradu je, rešenjem Gž1. 5262/11 od 23. oktobra 2013. godine, vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, jer je poslovno ime tuženog u presudi bilo napisano ćirilicom umesto latinicom. Prvi osnovni sud u Beogradu je 20. novembra 2013. godine doneo rešenje P1. 6800/10, kojim je ispravio presudu od 4. maja 2011. godine, te je spise predmeta 20. maja 2014. godine uputio Apelacionom sudu u Beogradu.
Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1516/14 od 18. novembra 2014. godine otvorena je rasprava pred tim sudom, dok je rešenjem istog suda od 10. decembra 2014. godine prekinut postupak zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim. Tužilac je, podneskom od 26. decembra 2014. godine predložio da se prekinuti postupak nastavi . Postupak je nastavljen rešenjem Gž1. 515/15 od 6. aprila 2017. godine, a je drugostepeni sud je prvo ročište zakazao za 2. jun 2017. godine. Do zaključenja rasprave pred drugostepenim sudom održano je još pet ročišta.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 515/15 od 18. maja 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je prvostepena presuda potvrđena, osim u delu kojim je rešeno o zahtevu za uplatu doprinosa u kom delu je prvostepena presuda ukinuta, bez daljih naloga.
Iz spisa predmeta ne proizlazi da je tužilac izjavio reviziju.
4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 3. avgusta 2007. godine Petom opštinskom sudu u Beograd, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu od 18. maja 2018. godine, trajao deset godina i devet i po meseci.
Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, što potvrđuje i činjenica da je postupak po žalbi izjavljenoj protiv druge po redu prvostepene presude trajao čak šest godina i sedam i po meseci. Ustavni sud je imao u vidu da je p ostupak pred drugostepenim sudom prekinut zbog otvaranja stečaja nad tuženim, ali s tim u vezi ukazuje da je drugostepeni sud o predlogu za nastavak postupka podnetom dva meseca od prekida, odlučio nakon dve godine i tri meseca od njegovog podnošenja. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Apelacionom sudu u Beogradu bilo potrebno skoro dve godine da donese procesno rešenje kojim spise predmeta vraća prvostepenom sudu radi pravilnog označavanja tuženog.
Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio od velikog značaja za podnosioca, budući da je postavljenim zahtevom, između ostalog, tražio poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, kao i da on svojim ponašanjem nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka .
Takođe, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.
Imajući u vidu sve navedeno, te zakonsku obavezu parničnog suda da sprovede postupak bez odugovlačenja, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem drugostepenog parničnog suda podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.
Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.
Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.
6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je, između ostalog, izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.
7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.