Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je u radnom sporu koji traje više od pet godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Povreda je posledica neefikasnosti suda, koji je značajno kasnio sa dostavljanjem tužbe i pisanom izradom delimične presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milene Matić iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milene Matić i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 426/07 (sada predmet P1. 238/10 Osnovnog suda u Valjevu) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Valjevu, odnosno drugom nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. što pre okončao.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milena Matić iz Valjeva je 9. juna 2009. godine, preko punomoćnika advokata Radomira Spasojevića iz Valjeva, podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 426/07.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnositeljka ustavne žalbe 2004. godine podnela Opštinskom sudu u Valjevu tužbu protiv AD "Minsa" iz Valjeva, zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu; da je u tom postupku delimičnom presudom utvrđeno da je otkaz ugovora o radu podnositeljke nezakonit i poslodavac obavezan da podnositeljku vrati na rad, ali još uvek nije okončan postupak u pogledu zahteva za naknadu štete usled tog nezakontog otkaza; da je neprihvatljivo da radni spor za koji Zakon o radu propisuje da se mora okončati u roku od šest meseci od podnošenja tužbe još uvek traje; da je usled dugog trajanja postupka, došlo do situacije da se tuženi sada nalazi u ekonomskim teškoćama, jer su njegovi poslovni računi u blokadi zbog neizmirenih obaveza prema drugim poveriocima; da je usled neažurnog i nezakonitog postupanja suda ostvarivanje potraživanja podnositeljke koja joj po osnovu rada i zakona pripadaju dovedeno u pitanje, te da se na ovakav način podnositeljki ustavne žalbe krši pravo na pravično suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, čime joj se nanosi nematerijalna i materijalna šteta. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno navedeno ustavno pravo. Zahtev za naknadu štete nije postavljen.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i spisa predmeta Osnovnog suda u Valjevu P1. 238/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Valjevu P1. 426/07), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe i još 14 tužilaca su 9. juna 2004. godine podneli Opštinskom sudu u Valjevu (u daljem tekstu: Opštinski sud) zajedničku tužbu protiv AD "Uzor" (tuženi kasnije označen kao AD "Minsa", iz Valjeva), kojom su tražili: da sud poništi odluke tuženog AD "Uzor" iz Valjeva od 21. maja 2004. godine o otkazu ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti tužilaca od 1. marta 2003. godine, zbog toga što su stupili u štrajk koji nije organizovan u skladu sa Zakonom o štrajku, zbog nepoštovanja radne discipline i nedoličnog ponašanja, kao i zbog toga što su odbili da zaključe ugovor o radu pod izmenjenim uslovima, odnosno aneks ugovora; da tužioce vrati u radni odnos; da naknadi sve zaostale zarade koje bi tužioci primili da su bili na radu od dana donošenja osporenih odluka sa zakonskom zateznom kamatom i da naknadi troškove parničnog postupka.

Opštinski sud je 30. decembra 2005. godine dostavio tužbu na odgovor tuženom. U odgovoru na tužbu od 4. januara 2006. godine, tuženi je predložio prekid postupka zbog toga što je istom opštinskom sudu podneo tužbu za utvrđivanje zakonitosti štrajka povodom koga je tuženi otkazao ugovore o radu tužilaca. Opštinski sud je 11. maja 2006. godine održao ročište na kome je doneo rešenje P1. 509/04, kojim je prekinuo postupak do pravosnažnog okončanja parnice o zakonitosti štrajka.

Nakon pravosnažnosti presude kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev ovde tuženog za utvrđivanje nezakonitosti štrajka, tužioci, među kojima i podnositeljka ustavne žalbe, su 30. marta 2007. godine podneli predlog za nastavak postupka, po kome je Opštinski sud zakazao ročište za 13. jun 2007. godine i prihvatio predlog za izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka. Nakon toga, zakazana su četiri ročišta za glavnu raspravu: za 18. septembar 2007. godine, 6. novembar 2007. godine, te 16. januar i 18. februar 2008. godine. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 6. novembar 2007. godine nije održano zbog generalne obustave rada zaposlenih u pravosuđu, a na ročištu održanom 18. februara 2008. godine Opštinski sud je doneo delimičnu presudu P1. 426/07, kojim je usvojen tužbeni zahtev i poništene odluke tuženog o otkazu ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti tužilaca, uz obavezu da tužioce vrati na rad u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude. Pismeni otpravak presude je dostavljen strankama u septembru 2008. godine.

Rešavajući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedene presude, Okružni sud u Valjevu je presudom Gž1. 720/08 od 31. oktobra 2008. godine, potvrdio prvostepenu delimičnu presudu.

Tuženi je 24. decembra 2008. godine protiv drugostepene presude izjavio reviziju, koju je Opštinski sud dostavio na odgovor tužiocima 6. marta 2009. godine, a spise predmeta dostavio Okružnom sudu za Vrhovni sud Srbije 28. aprila 2009. godine.

Tužioci su 6. marta 2009. godine dostavili Opštinskom sudu podnesak u kome predlažu da sud, s obzirom da je delimična presuda postala pravnosnažna, nastavi postupak i u pogledu naknade štete koju su tužioci pretrpeli i što pre zakaže ročište.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. II 605/09 od 7. maja 2009. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog, koja je punomoćniku tužilaca dostavljena 9. juna 2009. godine. Nakon toga podnositeljka je u junu mesecu 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu.

U toku parničnog postupka nakon podnošenja ustavne žalbe, tuženi je na ročištu za glavnu raspravu održanom 6. avgusta 2009. godine podneo predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u ovom predmetu, koji je Vrhovni sud Srbije odbio rešenjem R. 653/09 od 8. oktobra 2009. godine. Tužioci su 2. februara 2010. godine sada Osnovnom sudu u Valjevu (u daljem tekstu: Osnovni sud) podneli predlog za određivanje privremene mere zabrane tuženom da otuđi ili optereti poslovnu zgradu u Valjevu, ul. Karađorđeva br. 120, do pravnosnažnog okončanja spora ili dok je sud ne opozove, koji je Osnovni sud usvojio na ročištu održanom 25. marta 2010. godine. Tuženi je 9. aprila 2010. godine zatražio prekid postupka, zbog toga što je rešenjem Agencije za privredne registre BD 27239/10 od 26. marta 2010. otvoren postupak likvidacije nad njim, a Osnovni sud je rešenjem P1. 238/10 (2004.) od 15. aprila 2010. godine prekinuo parnični postupak. Tužioci su, zatim, 8. decembra 2010. godine predložili da se donese rešenje o nastavku postupka, kao i da se, saglasno članu 25. stav 1. tačka 4) Zakona o uređenju sudova, Osnovni sud oglasi stvarno nenadležnim i da se spisi predmeta dostave Privrednom sudu u Valjevu na dalji postupak. Osnovni sud je rešenjem P1. 238/10 (2004.) od 22. decembra 2010. godine usvojio predlog tužilaca, a ovo rešenje je dostavljeno strankama 22. decembra 2010. godine, odnosno 10. januara 2011. godine.

4. Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u ovom postupku od 22. februara 2005. godine je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će sud tužbu sa prilozima dostaviti tuženom na odgovor u roku od 30 dana od dana prijema tužbe u sudu (član 281.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana, da izvornik presude potpisuje predsednik veća, da se strankama dostavlja overen prepis presude sa uputstvom o pravu na izjavljivanje pravnog leka protiv presude (član 341. st. 1. do 3.); da ako su od više tužbenih zahteva, usled priznanja, odricanja ili na osnovu raspravljanja, samo neki sazreli za konačnu odluku ili ako je samo deo jednog zahteva sazreo za konačnu odluku, sud može u pogledu sazrelih zahteva, odnosno dela zahteva, zaključiti raspravu i doneti presudu (delimična presuda); da će sud prilikom odlučivanja da li će doneti delimičnu presudu, naročito uzeti u obzir veličinu zahteva ili dela zahteva koji je sazreo za odluku; da je delimična presuda samostalna presuda u pogledu pravnih lekova i izvršenja (član 334. st. 1, 2. i 4.); da će primerak blagovremene, potpune i dozvoljene revizije predsednik veća prvostepenog suda dostaviti protivnoj stranci i javnom tužiocu nadležnom za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti (član 416) u roku od osam dana (član 402. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe 9. juna 2004. godine, da je do podnošenja ustavne žalbe doneta pravnosnažna delimična presuda, a da je nakon podnošenja ustavne žalbe nastavljen postupak o preostalim tužbenim zahtevima, koji još uvek nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je do momenta podnošenja ustavne žalbe punih pet godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku sud trebalo da odluči o više relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da ona ipak nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdane razloge za tako dugo trajanje ovog postupka.

Ustavni sud je, takođe, imajući u vidu značaj koji imaju radni sporovi koji se vode o prestanku radnog odnosa, ocenio da je podnositeljka nesumnjivo imale opravdani interes za efikasno odvijanje parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka svojim ponašanjem nije doprinela trajanju parničnog postupka.

Ocenjujući ponašanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da, iako je u određenim periodima Opštinski sud zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, kao u periodu od 13. juna 2007. godine - kada je održano ročište po predlogu za nastavak postupka, do 18. februara 2008. godine - kada je doneta delimična presuda u korist podnositeljke ustavne žalbe, u toku ovog parničnog postupka sud je više puta ispoljio neefikasnost u postupanju. Tako je od podnošenja tužbe 9. juna 2004. godine, pa do dostavljanja tužbe na odgovor tuženom prošlo čak godinu dana i sedam meseci. Osim toga, od donošenja prvostepene delimične presude P1. 426/07 od 18. februara 2008. godine do dostavljanja prepisa presude punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe je prošlo skoro sedam meseci, a revizija tuženog protiv presude Okružnog suda u Valjevu od 24. decembra 2008. godine je dostavljena na odgovor punomoćniku podnositeljke posle skoro dva i po meseca nakon podnošenja prvostepenom sudu. Na ovaj način, po oceni Ustavnog suda, Opštinski sud je odlučujuće doprineo da trajanje parničnog postupka u ovom radnom sporu bude neprihvatljivo dugo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba osnovana i da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u predmetu P1. 426/07 (sada predmet Osnovnog suda P1. 238/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak što pre okončao. S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila da joj se zbog neprimereno dugog trajanja parničnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je odlučio da se štetne posledice povrede prava podnositeljke otklone objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donetu Odluku (videti Odluku Ustavnog suda Už-902/2009 od 3. marta 2011. godine).

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti