Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina, dosuđujući naknadu nematerijalne štete. Odbacuje se deo žalbe koji se odnosi na meritum odluke o raspoređivanju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . B. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2337/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba D. B . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku po reviziji koji je vođen pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Rev2. 1828/16.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B . iz Beograda je , 8. februara 2016. godine , preko punomoćnika B . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu pr otiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1168/13 od 11. decembra 2015. godine, zbog povrede načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda i prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na rad, utvrđenih odredbama člana 22. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vođen u predmetu P1. 2337/10 .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, koji je hitne prirode, traj ao devet godina i četiri meseca; da je u njemu prvi put presuđeno nakon četiri godin e od podnošenja tužbe ; da je prethodno postupak po žalbi na rešenje o prekidu trajao više od dve godine; da je predmet u tom periodu dobio nekoliko zavodnih brojeva; da je u postupku po žalbi na prvostepenu presudu predmet najpre vrać en prvostepenom sudu na dopunu postupka, da bi nakon toga žalbeni postupak trajao još tri godine ; da iz navedenog nesumnjivo proizlazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu je naneta nematerijalna šteta zbog dugogodišnje neizvesnosti i čekanja na sudsk u odluk u; da je Apelacioni sud u Beogradu proizvoljno odbacio tužbu u delu kojim je traženo raspoređivanje podnosioca ustavne žalbe na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima; da je poništavanjem otkaznog rešenja i „pukim“ nalaganjem vraćanj a na rad, tuženom ostavljena mogućnost da podnosioca ustavne žalbe rasporedi na bilo koji posao, uključujući i onaj koji ne odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima i uopšte posao na kome su uslovi rada nepovoljniji od posla koji je obavljao do nezakonitog otkaza.

Podneskom od 10. avgusta 2018. godine, podnosilac ustavne žalbe je osporio i dužinu trajanja postupka po reviziji, koju je prvostepenom sudu predao 17. februara 2016. godine, a Vrhovni kasacioni sud je odbacio kao nedozvoljenu rešenjem Rev2. 1828/16 od 13. septembra 2017. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosi ocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate , kao i da mu dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovn og sud a u Beogradu P1. 2337/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. avgusta 200 6. godine, u svojstvu tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene S. g . sa sedištem u Beogradu , radi poništaja rešenja direktora tužene od 1 2. juna 2006. godine, kojim je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radn og odnos a, zbog utvrđene teže povrede radne obaveze, kao i rešenja Školskog odbora tužene od 1 4. jula 2006. godine, kojim je prigovor tužioca izjavljen protiv rešenja o prestanku radnog odnosa odbijen kao neosnovan, te radi vraćanja na rad i raspoređiva nja tužioca na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima. Predmet je zaveden pod brojem P1. 296/06.

Tužena je 6. oktobra 2006. godine dostavila odgovor na tužbu. Na prvom ročištu za glavnu raspravu, koje je održano 10. novembra 200 6. godine, sud je u dokaznom postupku odredio da se od central ne pošte u Beogradu zatraži podatak o tome kada je tužiocu uručeno osporeno rešenje Školskog odbora tužene. Dopisom od 21. novembra 2006. godine sud je upućen da navedeni podatak zatraži od poštanske jedinice koja je vršila dostavu, što je sud učinio na narednom ročištu, koje je održano 24. aprila 2007. godine. Tužilac je podneskom od 19. juna 2007. godine obavestio sud da je traženi podatak pribavio lično od nadležne poštanske jedinice.

Sledeće ročište je održano 26. juna 2007. godine. Tada je određen prekid postupka do pravnosnažnog okončanja parnice u sporu iz radnog odnosa koji se pred istim sudom vodio u predmetu P1. 55/05. Radilo se o sporu radi poništaja rešenja direktora tužene od 17. decembra 2004. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos jer mu se kao neraspoređenom nije moglo obezbediti radno mesto u istoj ili drugoj ustanovi obrazovanja, i rešenja Školskog odbora tužene od 10. januara 2005. godine, kojim je prigovor tužioca izjavljen protiv rešenja o prestanku radnog odnosa odbijen kao neosnovan, te vraćanja na rad i raspoređivanja na radno mesto koje odgovara stručnoj spremi tužioca i njegovim radnim sposobnostima.

Tužilac je 9. jula 2007. godine izjavio žalbu, na koju je tužena odgovorila podneskom od 1. oktobra 2007. godine. Spisi parničnog predmeta su Okružnom sudu u Beogradu prosleđeni 26. novembra 2007. godine. Rešenjem Gž1. 5854/07 od 12. decembra 2007. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu kako bi se izvršila ispravka ožalbenog rešenja. Prvostepeni sud je rešenje o ispravci doneo 18. februara 2008. godine, nakon čega su spisi predmeta ponovo prosleđeni na žalbeni postupak. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1221/08 od 11. marta 2009. godine ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio na ponovni postupak prvostepenom sudu , nalazeći da razlozi za prekid postupka nisu postojali.

Predmetu je u ponovnom postupku dodeljen broj P1. 380/09. Podneskom od 15. oktobra 2009. godine tužilac je zatražio da sud zakaže ročište za glavnu raspravu. Nadležnost Drugog opštinskog suda u Beogradu je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je zaveden pod brojem P1. 2337/10. Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu (10. maja i 2. septembra 2010. godine), na kojima nije bilo izvođenja dokaza, sud je zaključio glavnu raspravu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2337/10 od 2. septembra 2010. godine poništena su kao nezakonita rešenja organa tužene o prestanku radnog odnosa , pa je tužena obavezana da tužioca vrati na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima. Obrazloženje usvajajuće presude se suštinski ogleda u konstatacijama prvostepenog suda da direktor škole nije bio ovlašćen da imenuje posebnu komisiju za pokretanje i vođenje disciplinskog postupka, te da je zbog činjenice da je u disciplinskom postupku saslušan kao svedok, direktor morao da se izuzme od odlučivanja , što važi i za jednog od članova Školskog odbora.

Tužena je 7. oktobra 2010. godine izjavila žalbu, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 24. novembra 2010. godine. Rešenjem predsednice Prvog osnovnog suda u Beogradu od 6. decembra 2010. godine predmet je ustupljen u rad drugom postupajućem sudiji.

Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni početkom januara 20 11. godine. Rešenjem Gž1. 111/11 od 6. novembra 2012. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu kako bi se izvršila provera da li je odgovor tužioca na žalbu uručen tuženoj. Punomoćnik tužene se podnescima od 19. i 24. decembra 2012. godine izjasnio da mu primerak odgovora na žalbu nije dostavljen. Po dostavnoj naredbi od 9. januara 2013. godine, punomoćniku tužene je 15. januara 2013. godine uručen odgovor na žalbu, nakon čega su spisi predmeta ponovo prosleđeni na žalbeni postupak.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 1168/13 od 11. decembra 2015. godine, kojom je ožalbenu prvostepenu presudu potvrdio u delu kojim su poništena rešenja organa tužene kao nezakonita i tužena obavezana da tužioca vrati na rad, dok je u delu kojim je tužena obavezana da tužioca rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima ožalbena presud a ukinu ta i tužb a tužioca odba čena (koji deo se osporava ustavnom žalbom) , sa obrazloženjem da nije u sudskoj nadležnosti obavezivanje poslodavca da zaposlenog rasporedi na poslove koj i odgovara ju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima , budući da se to vrši ugovorom o radu ili njegovim aneksom, na osnovu saglasnih izjava volja ugovornih strana. Osporena drugostepena presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena 15. januara 2016. godine.

Revizija tužioca od 17. februara 2016. godine, podneta protiv (ukidajućeg dela) osporene drugostepene presude , odbačena je kao nedozvoljena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1828/16 od 13. septembra 2017. godine, koje se tužiocu smatra dostavljenim (isticanjem na oglasnoj tabli prvostepenog suda), 15. decembra 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 , 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenj ivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 7. avgusta 2006. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1168/13 od 11. decembra 2015. godine, koja je punomoćniku podnosi oca ustavne žalbe uručena 15. januara 201 6. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao devet godina i četiri meseci. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, devetogodišnje trajanje postupka u sporu iz radnog odnosa ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti postupajućih sud ova. Činjenice da je o tužbenom zahtevu odlučeno nakon četiri godin e od podnošenja tužbe, a da pravog dokaznog postupka zapravo nije ni bilo, da zakonski razlozi za prekid postupka nisu postojali, da je postupak po žalbi protiv rešenja o prekidu, zajedno sa postupkom isprav ljanja ožalbenog rešenja, kako je to naložio drugostepeni sud, ukupno trajao godinu i po dana, da nakon ukidanja rešenja o prekidu i vraćanja predmeta na ponovni postupak ročište za glavnu raspravu nije zakazano više od godinu dana, da je Apelacionom sudu u Beogradu bilo potrebn o godin u i 11 meseci da uoči propust prvostepenog suda da tuženom dostavi primerak odgovora na žalbu i da je nakon otklanjanja tog procesnog propusta postupak pred drugostepenim sudom trajao bezmalo još dve godine , po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da postupajući sudovi u ovom sporu nisu postupali u skladu sa načelima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ov u vrstu spora . To posebno ako se ima u vidu da podnosi lac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprine o produžavanju trajanja postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izre ke.

6. Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pre svega aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije,od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

7. Što se tiče dela ustavne žalbe kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1168/13 od 11. decembra 2015. godine, Ustavni sud je, polazeći od toga da je odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) bilo propisano da će sud, ako donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva, zaključio da nema proizvoljnosti u oceni Apelacionog suda u Beogradu da sud tuženom poslodavcu može naložiti samo vraćanje zaposlenog na rad, dok raspoređivanje zaposlenog na odgovarajuće poslove spada u domen autonomne regulative poslodavca i može biti predmet ugovora o radu ili njegovog aneksa. Uzimajući u obzir napred izneto i sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na rad iz člana 60. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporen i akt jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Kada je reč o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom, Ustavni sud podseća da postupak po reviziji, u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje tog vanrednog pravnog sredstva, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja u parničnom postupku, niti sa njim čini jedninstvenu celinu . Stoga je Sud osporeni postupak po reviziji posmatrao odvojeno u odnosu na postupak koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Polazeći od toga da je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1828/16 od 13. septembra 2017. godine, kojim je osporeni revizijski postupak okončan, podnosiocu ustavne žalbe dostavljeno 15. decembra 2017. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, pa je istu odbacio, primenom člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

Što se tiče istaknute povrede načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog načela , odnosno prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 3 2. stav 1. Ustava.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom ( videti, pored mnogih drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

9. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti