Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog ništavosti odredbe o ugovornoj kazni

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu preduzeća „P.“ d.o.o. protiv presuda nižih sudova. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje ni pravo na imovinu. Potvrđena je ništavost odredbe o ugovornoj kazni jer je ugovorena bez saglasnosti odbora poverilaca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća „P.“ d.o.o, Beograd , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustav a Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Preduzeća „P.“ d.o.o. izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 4044/2014 od 27. marta 2015. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3130/15 od 18. novembra 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 42/2016 od 22. septembra 201 6. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „P.“ d.o.o, Beograd , izjavilo je Ustavnom sudu, 22. decembra 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe, pored detaljnog opisa činjenica i svog viđenja spornih pravnih pitanja, u suštini, ukazuje: da mu je povređeno pravo na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje, jer je sudija B.S, sada sudija Vrhovnog kasacionog suda, ranije kao sudija Privrednog apelacionog suda, učestvovao u ne samo u nadzoru nad stečajnim postupk om koji je vođen nad tuženim, i u kom postupku je zaključen sporni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti , već je učestvovao i kao sudija u parničnom postupku u kome je razmatrano pitanje ništavosti istog ugovora; da navedene procesne uloge koje je on imao kao sudija dovode u sumnju njegovu nepristrasnost; da su sudovi povodom istog pravnog pitanja - ništavosti odredbe predmetnog ugovora, donosili različite odluke, nalazeći da najpre da ugovor nije ništav, da bi u parničnom postupku u kome su donete osporene presude utvrdili ništavost sporne odredbe člana 6. ugovora , zbog čega smatra da je došlo do povrede prava na pravnu sigurnost; da je Vrhovni kasacioni sud „proizvoljno uzeo da nije postojala saglasnost“ odbora poverilaca za zaključenje odredbe člana 6. ugovora, koja je po njegovom mišljenju ključna za utvrđenje ništavosti; da povredu prava na imovinu, u suštini, zasniva na „pogrešnoj primeni materijalnog prava“ oličenoj u pogrešnom tumačenju odnosa odredaba zakona i ugovora, te zanemarivanju načela ugovornog prava iz Zakona o obligacionim odnosima; da je zbog toga ostao „oštećen u pogledu nerealizovanog imovinskopravnog zahteva, ali i u pogledu ugovora“. Predložio je da Sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporene akte i naloži ponovno suđenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene presude , dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 4044/2014 od 27. marta 2015. godine, ispravljenom rešenjem tog suda od 11. maja 2015 godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi B. konfekcija „B .“ a. d, u stečaju , iz Beograda , da mu isplati iznos od 61.101.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan plaćanja, sa zakonskom kamatom počev od 31. decembra 2010. godine, pa do isplate ; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 55.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan plaćanja, dnevno, i to za period počev od 31. decembra 2010. godine u tromesečnim ratama koje dospevaju prvog narednog dana po isteku perioda od tri meseca, s tim da prva rata dospeva na dan 31. marta 2011. godine i tako do konačne predaje i ulaska tužioca u posed katastarskih parcela br. …/1 i …/4, KO Stari grad i svih objekata na njima; stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom i umešaču naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3130/15 od 18. novembra 2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda P. 4044/14 od 27. marta 2015. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 42/2016 od 22. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3130/15 od 18. novembra 2015. godine. U obrazloženju revizijske presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac je kao kupac sa tuženim kao prodavcem 13. avgusta 2 007. godine zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem Ov. 14732/07, a predmet t og ugovora su nepokretnosti definisane u članu 2. na katastarskim par celama br. …/1, …/2 i …/4, KO Stari grad, bliže označene kao proizvodno poslovni prostor - kompleks B. V . B ojovića; da je tužilac ugovorenu obavezu u pogledu isplate kupoprodajne cene u celosti izvršio i na račun tuženog uplatio celokupan ugovoreni iznos od 55.800.000 evra; da je tuženi bio u obavezi da tužiocu navedene nepokretnosti ispražnjene od lica i stvari preda u državinu do 31. decembra 2007. godine, ali je tuženi ugovorenu obavezu ispunio samo delimično, i to tako što je 15. januara 2008. godine predao katastarsku par celu broj …/2, dok su ostal e nepredate katastarske par cele br. …/1 i …/4, KO Stari grad; da je odredbom člana 6. tačka 1. ugovora propisano da se prodavac obavezuje da do 31. decembra 2007. godine preda predmetnu nepokretnost kupcu u državinu, potpuno ispražnjenu od lica i stvari, kao i da svaki dan kašnjenja u izvršenju ove obaveze, isplaćuje kupcu iznos od jednog promila od ukupne kupoprodajne cene iz člana 3. ugovora, te ugovorne strane saglasno utvrđuju da ispunjenje ove obaveze prodavca na način i u navedenom roku, predstavlja bitan sastojak ugovora; da se tužilac po osnovu ovog ugovora, uknjižio u javnim knjigama kao vlasnik nepokretnosti 9. novembra 2007. godine; da tužilac na osnovu ugovorene odredbe 6. tačka 1. zbog kašnjenja tuženog u ispunjenju obaveze, traži da mu se isplati ugovorena kazna u dinarskoj protivvrednosti od 61.101.000 evra na dan plaćanja, kao i dinarsku protivvrednost od 55.800 evra dnevno za period od 31. decembra 2010. godine pa ubuduće, sve dok se obaveza iz ugovora ne izvrš i. Dalje je navedeno: da je p rvostepeni sud u obrazloženju svoje presude nav eo da je 9. novembra 2007. godine tužilac postao zemljišnoknjižni vlasnik predmetnih nepokretnosti, da je nakon uknjižbe, isključivo on bio ovlašćen da traži zaštitu svojih vlasničkih i državinskih prava u odnosu na lica koja ga u tome ometaju; da tužilac nije predložio ni priložio dokaze da je preduzeo radnje u cilju vraćanja u posed nepokretnosti koje su bile predmet ugovora, pa iz tih razloga, prema mišljenju prvostepenog suda, sporazum o ugovornoj kazni iz člana 6. ugovora, nema pravno dejstvo, jer tuženi u opisan oj situaciji ne može da odgovara zbog kašnjenja u predaji nepokretnosti; da drugostepeni sud zaključuje da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je odbio zahtev tužioca kao neosnovan, ali da se obrazloženje prvostepenog suda ne može u potpunosti prihvatiti; da drugostepeni sud zaključuje da se u m omentu zaključenja ugovora o kupoprodaji, između tužioca i tuženog vodila sv ojinska parnica vezana za spornu katastarsku parcelu broj …/1, te da se ugovorena odredba kojo m je određen krajnji rok za predaju nepokretnosti koje su bile predmet ugovora, prema stanovištu drugostepenog suda mora tumačiti tako da se ista odnosi na ono što je moguće da tuženi preda, a to znači, na ono što se u njegov oj posrednoj ili neposrednoj državini nalazi; da pošto ce u vezi katastarske par cele broj …/1, u momentu zaključenja ugovora, v odila svojinska parnica i kako se ova katastarska parcela nije nalazila ni u posredn oj ni u neposrednoj državini tuženog o čemu je tužilac bio obavešten, to se navedeni krajnji rok na ovu parcelu nije mogao odnositi, već je određen za ostale dve parcele; da drugostepeni sud dalje zaključuje da je tužilac vlasnik svih objekata i katastarskih par cela br . …/2 i …/4 postao 9. novembra 2007. godine i da s e u pogledu prve dve parcele može prihvatiti obrazloženje prvostepenog suda da je od tog dana on kao vlasnik, bio legitimisan da od eventualnih držalaca traži da mu se ova katastarska parcela i objekti na njoj p redaju u svojinu i državinu; da tužilac nije tvrdio, a ni dokazivao da je preduzimao radnje usmerene na predaju ove parcele, niti je dokazao da je na bilo koji način od tuženog zahtevao predaju iste; da je naprotiv, tužilac uputio izjavu o raskidu ugovora o kupoprodaji u delu koji se odnosi na katastarsku par celu broj …/4 i objekata koji se na ovoj parceli nalaze; da kod činjenica, da je tužiocu katastarska parcela broj …/1 predata u državinu aprila 2014. godine, drugostepeni sud zaključuje da je neosnovan zahtev tužioca u celini. Dalje je navedeno: da su p rema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno nižestepeni sudovi postupili kada su odbili zahtev tužioca kao neosnovan; da su tužilac i tuženi zaključili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, kojim se u članu 2. utvrđuju nepokretnosti koje se prodaju, a u članu 3. utvrđuj e ukupna kupoprodajn a cen a; da se u članu 6. ugovora ugovara ugovorna kazna koj om se predviđa da će tuženi tužiocu isplatiti određeni novčani iznos, ako zadoc ni sa ispunjenjem obaveze; da se tuženi kao prodavac tim ugovorom obavezao da do 31. decembra 2007. godine preda nepokretnosti koje su bile predmet ugovora tužiocu kao kupcu u državinu, potpuno ispražnjene od lica i stvari, a ukoliko to ne učini isplatiće kupcu iznos od jednog promila od ukupne kupoprodajne cene iz člana 3. ugovora na ime ugovorne kazne, te ugovorne strane saglasno utvrđuju da ispunjenje ove obaveze prodavca na način i u navedenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora; da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen u toku stečajnog postupka koji se sprovodio nad tuženim; da je postupak stečaja vođen prema Zakonu o stečajnom postupku; da je prodaja imovine stečajnog dužnika jedna od najbitnijih faza stečajnog postupka i ima za cilj da obezbedi najpovoljnije namirenje stečajnih poverilaca; da su Zakon o stečajnom postupku, kao i Pravilnik o utvrđivanju nacionalnih standarda za upravljanje stečajnom masom, jasno regulisali sve načine prodaje imovine, radi zaštite prava poverilaca i zainteresovanih kupaca; da odstupanje od pravila prodaje predstavlja kršenje zakona i podzakonskog akta kojim se celokupni postupak stečaja dovodi u pitanje u pogledu primene svojih najvažnijih načela; da u ko nkretnom slučaju, prema stanju u spisima predmeta, predmetni ugovor sadrži odredbu o ugovorenoj kazni, koja nije bila predviđena nacrtom ugovora koji je bio sastavni deo prodajne dokumentacije; da je odredba o ugovornoj kazni naknadno uneta u ugovor zaključen sa tužiocem uz jasno označenje da se radi o bitnom sastojku ugovora; da su na taj način uslovi prodaje bitno izmenjeni, a sa takvim izmenama nisu bili upoznati ni učesnici u javnom nadmetanju, niti su bili upoznati organi stečajnog postupka, pre svega Odbor poverilaca tuženog kao stečajnog dužnika; da iz stanja u spisima predmeta proizlazi da je stečajni upravnik bez saglasnosti Odbora poverilaca i obaveštavanja drugih organa stečajnog postupka prihvatio odredbu ugovora o ugovornoj kazni; da takva radnja ima karakter radnje od izuzetnog značaja, s obzirom na visinu ugovorne kazne, jer nastanak i dospelost takve novčane obaveze može bitno uticati na stečajnu masu, tako što će je znatno smanjiti i oštetiti poverioce čija su potraživanja utvrđena tokom stečajnog postupka; da Zakon o stečajnom postupku iz 2004. godine u odredbi člana 18. propisuje odnos stečajnog upravnika sa drugim organima stečajnog postupka; da je u stavu 3. tog člana propisano da se radnje koje p reduzima stečajni upravnik, a koje utiču na stečajnu masu kao što su podizanje kredita ili kupovina i prodaja značajnijeg dela imovine (radnje od izuzetnog značaja), mogu preduzeti uz obaveštavanje stečajnog sudije i dobijanje saglasnosti Odbora poverioca i pojedinih poverilaca na čija potraživanja ove radnje utiču u skladu sa tim zakonom; da u konkretnom slučaju, spornu odredbu člana 6. predmetnog ugovora, prema sadržini kako ona glasi, nije bio ovlašćen da ugovori stečajni upravnik bez saglasnosti Odbora poverilaca, jer se radi o radnji od izuzetnog značaja; da kako je sporna odredba člana 6. ugovora o kupoprodaji nepokretnosti u suprotnosti sa Zakonom o stečajnom postupku, ona je ništava saglasno odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima , te stoga ne proizvodi pravno dejstvo; da se samim tim zahtev tužioca, koji se temelji na ovako ugovorenoj odredbi, ne može usvojiti; da su sledom izloženog, neosnovani navodi revidenta da odredba člana 6. u govora nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, te da je ista u potpunosti u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima, koje regulišu ovu oblast (čl. 270. do 276.) ; da prema navedenim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, stranke mogu ugovoriti da dužnik plati poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist, ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa ispunjenjem obaveze (ugovorna kazna), ali imajući u vidu da ce u konkretnom slučaju radi o ugovoru koji je zaključen sa strankom koja je u posebnom statusu, nad kojom se sprovodi stečajni postupak, kod primene odredbi Zakona o obligacionim odnosima ili drugih zakona, nužno je pre svega imati u vidu zakon po kome se sprovodi stečajni postupak i ograničenja koja su tim zakonom predviđena; da u konkretnom slučaju, kao što je prethodno navedeno, Zakon o stečajnom postupku kod zaključenja ugovora kojim se raspolaže stečajnom masom velike vrednosti, predviđa i dodatne uslove za zaključenje ugovora, a to je saglasnost nadležnog stečajnog organa, koja je izostala; da je tužilac znao da je druga ugovorna strana - prodavac u stečajnom postupku i bio je dužan da zna i koja ovlašćenja ima stečajni upravnik, odnosno dužan da zna da su ovlašćenja stečajnog upravnika u pogledu raspolaganja stečajnom masom ograničena, pogotovo kada se menjaju usl ovi pod kojim se ugovor zaključuje, jer je to zakonom propisano, pa se kod ništavosti sporne odredbe člana 6. ugovora ne može pozivati na sv oju savesnost odnosno nesavesnost samo druge strane - prodavca; da su tačni navodi revizije, da se Vrhovni kasacioni sud u postupcima po reviziji Prev. 74/2013 i Prev. 100/2014 izjasnio da predmetni ugovor o prodaji nije ništav, ali u tim postupcima predmet preispitivanja nije bila odredba člana 6. ugovora; da ništavost samo te odredbe, ne povlači ništavost ugovora u celini, tako da ova odluka nije u suprotnosti sa prethodno navedenim odlukama revizijskog suda; da su stoga navodi revidenta da je pobijana odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava neosnovani.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega , dok je odredbama člana 58. st. 1. i 2. utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Kako je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, te kako su označene odredbe ove konvencije i Protokola sadržinski gotovo identične odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud postojanje povrede tih odredaba Evropske konvencije i Protokola ceni u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka US) bilo je propisano: da je sudija dužan uzdržati se od suđenja kad postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 65.); da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje) - 1) ako je sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, ako je sa strankom u odnosu saovlašćenika, saobveznika ili regresnog obveznika, ili ako je u istom predmetu saslušan kao svedok ili veštak, 2) ako je akcionar, član privrednog društva ili član zadruge kad je jedna od stranaka njegov poverilac ili dužnik, 3) ako mu je stranka ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke srodnik po krvi u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, ili mu je supružnik odnosno vanbračni partner (sadašnji ili bivši), srodnik po tazbini do drugog stepena, bez obzira da li je brak prestao ili nije, 4) ako je staralac, usvojilac ili usvojenik stranke, zakonski zastupnik ili punomoćnik, ili ako između sudije i stranke, zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke postoji zajedničko domaćinstvo, 5) ako između sudija i lica iz ovog stava teče neka druga parnica ili između njih postoji sukob interesa, 6) ako je u istom predmetu učestvovao u postupku posredovanja (medijacije), u donošenju odluke koja se pobija, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici, 7) ako je u stečajnom postupku povodom koga je došlo do spora učestvovao kao stečajni sudija ili član stečajnog veća; da sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće) (član 66.).

Odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano da je ništav ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo, dok je odredbom člana 105. stav 1. istog zakona propisano da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen.

Zakonom o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 84/04 i 85/05) bilo je propisano: da stečajni upravnik obavlja svoje poslove samostalno i s pažnjom dobrog stručnjaka, u skladu sa odredbama ovog zakona, da se radnje koje preduzima stečajni upravnik, a koje utiču na stečajnu masu, kao što su podizanje kredita ili kupovina i prodaja značajnijeg dela imovine i dr. (u daljem tekstu: radnje od izuzetnog značaja), mogu preduzeti uz obaveštavanje stečajnog sudije i dobijanje saglasnosti odbora poverilaca ili pojedinih poverilaca na čija potraživanja ove radnje utiču, u skladu sa ovim zakonom (član 18. st. 1. i 3.); da kod odgovornosti za štetu stečajni upravnik ima status preduzetnika i odgovara neposredno svojom ličnom imovinom za sve štete nanete svim učesnicima u postupku, ako je do štete došlo namerno ili krajnjom nepažnjom (član 19. stav 1.).

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 i 78/11) je propisano: da Privredni apelacioni sud odlučuje o sukobu nadležnosti i o prenošenju nadležnosti privrednih sudova, utvrđuje pravne stavove radi jedinstvene primene zakona iz nadležnosti privrednih sudova i vrši druge poslove određene zakonom (član 26. stav 2.); da predsednik neposredno višeg suda može naložiti neposredan uvid u rad nižeg suda, o čemu se sačinjava pismeni izveštaj (član 54. stav 3.).

5. Analizirajući najpre navode o postojanj u povrede prava na nepristrasan sud nastale , po mišljenju podnosioca ustavne žalbe zbog toga što je sudija B.S, sada sudija Vrhovnog kasacionog suda, ranije kao sudija Privrednog apelacionog suda, učestvovao u nadzoru stečajnog postupka koji je vođen nad tuženim (u kome je i zaključen sporni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti), ali i kao sudija u drugom parničnom postupku u kome je takođe razmatrano pitanje ništavosti tog ugovora.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je pravo na nepristrasan sud, jedan od osnovnih elemenata prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Označeno pravo se sastoji od subjektivne i objektivne nepristrasnosti. Subjektivna nepristrasnost se ogleda u ne postojanju stvarne predrasude od strane sudije , dok objektivna nepristrasnost postoji onda kada sudija nudi garantije koje su dovoljne da isključe bilo kakvu razumnu sumnju po ovom pitanju (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Piersack protiv Belgije, od 1. oktobra 1985, broj aplikacije 8692/79, stav 30.). Pristrasnost suda postoji kada postupajući sudija ima različite procesne funkcije tokom postupka, kada se sastav sudijskog veća poklapa sa sastavom drugog veća koji je u učestvovao u istom postupku, ili kada sud nije sastavljen od lica koja ispunjavaju zakonske uslove da budu sudije.

U pogledu subjektivne nepristrasnosti, Ustavni sud konstatuje da se lična nepristrasnost sudije pretpostavlja sve dok ne postoji dokaz o suprotnom (videti presudu Evropskog suda Le Compte, Van Leuven i De Meyere protiv Belgije, od 23. juna 1981, broj aplikacije 6878/75; 7238/75 , stav 58.). Dakle, potrebno je ispitati lično uverenje sudije i njegovo ponašanje, tj. da li je postupajući sudija imao neke lične predrasude ili pristrasnost u konkretnom predmetu. Za dokazivanje subjektivne pristrasnosti potrebno je sa izvesnošću utvrditi da je sudija pokazao neprijateljstvo ili zlu nameru, odnosno da je izvršio pritisak da mu se iz ličnih razloga dodeli u rad predmet. Međutim, u konkretnom slučaju, nema dokaza da je postupajući sudija B.S. imao bilo kakve predrasude ili čvrsto zauzeto uverenje koje bi dovelo u sumnju njegovu nepristrasnost.

Što se tiče objektivne nepristrasnosti, Ustavni sud ima obavezu da ispita da li je postupajući sudija (ili veće) ponudio dovoljno garantija kako bi se isključila svaka legitimna sumnja u pogledu njegove nepristrasnosti. Evropski sud je u takvim situacijama utvrđivao, nezavisno od ponašanja sudije, da li postoji legitiman razlog za sumnju da je sudija pristrasan i da li se može takva sumnja podnosioca ustavne žalbe smatrati objektivno opravdan om (videti presudu Evropskog suda Wettstein protiv Švajcarske, od 21. decembra 2000. godine, broj aplikacije 33958/96, stav 44.). Dakle, radi se o poverenju koje sudovi moraju da uživaju u javnosti u demokratskom društvu, što u krajnjem predstavlja presudno merilo objektivne nepristrasnosti.

Primenjujući navedeno na okolnosti konkretnog slučaj a, Ustavni sud je utvrdio da je sudija B.S, kao sudija Privredno g apelacionog suda, sa još dvoje sudija, 13. juna 2012. godine bio određen, na osnovu odredbe člana 54. stav 3. Zakona o uređenju sudova, da izvrši neposredan uvid u rad nižeg suda - Privrednog suda u predmetu St. 12/10, u postupku stečaja B. konfekcije „B.“ a. d, u stečaju , o čemu je sačinjen pismeni izveštaj. U navedenom izveštaju je, pored detaljno opisanog toka stečajnog postupka, analizirano zbog čega je došlo do „zastoja“, odnosno odugovlačenja postupka prilikom prodaje imovine stečajnog dužnika. Navedena tročlana „komisija“ je za prevazilaženje nastale situacije, tj. radi ubrzanja postupka dala određene zaključke po izvršenom nadzoru - da je postupak ispitivanja potraživanja i planiranje prodaje imovine stečajnog dužnika sproveden u razumnom roku, da je do ozbiljnijih problema došlo prilikom prodaje imovine koja se nalazi u Beogradu u B . V . Bojovića 6-8, zbog spornog vlasništva na predmetnim nepokretnostima, o kome se komisija n ije posebno izjašnjava la, uz obrazloženje da se radi rešavanja tog pravnog pitanja vode tri parnice , da je komisija samo konstatovala da je zbog vrste i prirode tih sporova, rešavanje medijacij om najcelishodniji za dalji tok stečajnog postupka a radi bržeg okončanja, da je drugi problem zbog čega je nastao zastoj u postupku nemogućnost prodaje preostale imovine (više puta neuspela prodaja). Komisija je predložila određene mere koje su se, pored ostalog, sastojale u razmatranju - a) potrebe za ponovnim vršenj em procene vrednosti imovine, b) potrebe izbora novih članova odbora poverilaca, v) mogućnosti okončanja parničnih postupaka putem medijacije, radi što bržeg okonča nja, te da ukoliko stečajni organi ne daju saglasnost da se putem medijacije reši sporni odnos vezan za nepokretnosti koje se nalaze u B . V . Bojovića 6-8, da se te parnice rešavaju prioritetno i kao hitni predmeti označe u planu i programu rešavanja predmeta prvostepen og sud a.

Iz sadržine navedenog izveštaja proizlazi da se ni „komisija“, ni sudija B.S. nisu bavi li pitanjem ništavosti navedene odredbe člana 6. ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, već samo procesnim mogućnostima za brže okončanje predmetnog stečajnog postupka , zbog čega je i određeno da se izvrši neposredan uvid u rad nižeg suda. Dakle, tročlana „komisija“ nije imala nikakva zakonska procesna ovlašćenja na osnovu kojih je mogla uticati na tok postupka koji je predmet ove ustavne žalbe, niti je to bio njen zadatak. Takođe, iz navedenog izveštaja ne proizlazi da je „komisija“ izra zila bilo kakvo mišljenje koje se odnosi na sadržinu spornog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti. Ta činjenica je izričito i navedena u izveštaju. Po oceni Ustavnog suda, p rethodno izneto ne dovodi u sumnju postojanje pristrasnosti sudije B.S.

U vezi sa navodima da je sudija B.S. bio član veća Privrednog apelacionog suda koji je doneo presudu Pž. 9793/13 od 16. januara 2014. godine, Ustavni sud ukazuje da iz navedene presude proizlazi da je taj sud, kao drugostepeni, presudio u korist tužilaca -protivtuženih, među kojima je bio i ovde podnosilac ustavne žalbe, tako što je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih- protivtužilaca „S .“ a. d. iz Beograda i Republike Srbije - Ministarstva odbrane, kojim su tražili da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 13. avgusta 2007. godine između B . konfekcije „B .“ a. d, u stečaju , i ovde podnosioca ustavne žalbe. Iz obrazloženja navedene drugostepene presude proizlazi da je B. konfekcija „B .“ a. d, u stečaju , bila upisana kao korisnik - vlasnik nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o kupoprodaji nepokretnosti koji je zaključen nakon održane javne prodaje u stečajnom postupku - 13. avgusta 2007. godine. Po mišljenju drugostepenog suda, u takvoj pravnoj situaciji se primenjuje odredba člana 37. stav 4. Zakona o stečajnom postupku kojom je bilo propisano da ako je stečajni dužnik neovlašćeno otuđio stvar iz stava 1. tog člana, izlučni poverilac ima pravo da, kao stečajni poverilac, traži srazmerno namirenje iznosa koji odgovara tržišnoj vrednosti stvari. Po mišljenju Privrednog apelacionog suda, posledica toga je da tuženi-protivtužioci nemaju zakonski osnov da traže utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora, već svoja prava mogu samo ostvarivati kao stečajni poverioci u tom stečajnom postupku.

Na temelju izloženog, Ustavni sud zaključuje da nema osnova za tvrdnje da je u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe na bilo koji način uskraćeno pravo na nepristrasan sud. Sudija B.S. nije imao dvostruku ulogu u postupku u kome su donete osporene presude , iako jeste učestvovao kao član sudijskog veća u drugoj parnici, zbog čega mu je svakako bila poznata priroda spora, ali se u tom postupku sudovi nisu bavili pitanjem ništavosti navedene odredbe člana 6. ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, već pitanjem ništavosti samog ugovora iz potpuno drugih zakonskih razloga, što po oceni Ustavnog suda ne dovodi u sumnju da postoji njegova pristrasnost. Dakle, presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 9793/13 od 16. januara 2014. godine, presuđeno je u korist ovde podnosioca ustavne žalbe . Štaviše, navedena presuda je bila preispitana od strane Vrhovnog kasacionog suda, koji je odbio kao neosnovane revizije tuženih-protivtužilaca „S .“ a. d. iz Beograda i Republike Srbije - Ministarstva odbrane.

5.1. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na proizvoljnu primenu materijalnog prava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je revizijski sud „proizvoljno uzeo da nije postojala saglasnost“ odbora poverilaca za zaključenje sporne odredbe člana 6. ugovora o kupoprodaji nepokretnosti. Navedena činjenica je po mišljenju podnosioca ustavne žalbe ključna za utvrđenje ništavosti ugovora .

Ustavni sud ukazuje da saglasno sopstvenoj praksi, nije generalno nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da se stanovište revizijskog suda da je ništava sporna odredba predmetnog ugovora, jer je zaključen a suprotno odredbama Zakona o stečajnom postupku , iskazuje kao ustavnopravno prihvatljivo . Naime, Vrhovni kasacioni sud je posebno istakao da predmetni ugovor sadrži odredbu o ugovorenoj kazni (naknadno unetoj), koja nije bila predviđena nacrtom ugovora koji je bio sastavni deo prodajne dokumentacije. Po mišljenju revizijskog suda, na taj način su uslovi prodaje bitno izmenjeni, a sa takvim izmenama nisu bili upoznati ni učesnici u javnom nadmetanju, niti su bili upoznati organi stečajnog postupka, pre svega odbor poverilaca tuženog kao stečajnog dužnika. Dakle, navedenu činjenicu o nedostatku saglasnosti odbora poverilaca za prihvatanje sporne odredbe ugovora o kazni, revizijski sud je utvrdio iz spisa parničnog predmeta, a podnosilac ustavne žalbe osim navoda „da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno uzeo da takva saglasnost nije postojala“, nijedan drugi dokaz u tom pravcu nije dostavio, niti je naveo da takav dokaz postoji. Pored toga, Vrhovni kasacioni sud je dalje potkrepljujući svoje stanovište, istakao da stečajni upravnik bez saglasnosti odbora poverilaca, u skladu sa odredb om člana 18. stav 3. Zakona o stečajnom postupku, nije bio ovlašćen da ugovori spornu odredbu člana 6. ugovora sa takvom sadržinom, jer to predstavlja radnj u od izuzetnog značaja, s obzirom na visinu ugovorne kazne . Nastanak i dospelost takve novčane obaveze može bitno uticati na stečajnu masu, znatno je smanj ujući, te oštetiti poverioce čija su potraživanja utvrđena u toku stečajnog postupka. Kako je navedena odredba ugovorena suprotno Zakonu o stečajnom postupku, to je revizijski sud izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je ista ništava saglasno odredbi člana 103. ZOO, posebno ističući činjenicu da je tuženi kao pravno lice u stečaju u posebnom statusu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je revizijski sud, za svoje stavove dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na prihvatljivoj primeni i tumačenju materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Suprotna tvrdnja podnosioca je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

5.2. Što se tiče navoda o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da su i ovi navodi neosnovani. Naime, Ustavni sud ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud u presudama Prev. 74/2013 od 28. novembra 2013. godine i Prev. 100/2014 od 23. jula 2014. godine , izrazio stanovište da sporni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 13. avgusta 2007. godine nije ništav . Međutim, u tim postupcima predmet preispitivanja nije bila sadržina odredbe člana 6. ugovora . Štaviše, o tome se revizijski sud i u presudi osporenoj u ovom predmetu izjasnio na ustavnopravno prihvatljiv način, ističući da ništavost samo te odredbe, saglasno odredbi člana 105. stav 1. ZOO, ne povlači ništavost ugovora u celini, tako da ta presuda nije u suprotnosti sa prethodno navedenim presudama revizijskog suda.

5.3. Sledom svega rečenog, Ustavni sud nalazi da iz navedenog proizlazi da zaključivanje redovnih sudova, te posebno revizijskog suda, u konkretnom slučaju, nije bilo ni proizvoljno, niti arbitrerno. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da podnosilac povredu ovog prava , u suštini, izvodi iz navodne povrede prava na pravično suđenje, odnosno „pogrešne primene materijalnog prava“ oličene u pogrešnom tumač enju odnosa odredaba zakona i ugovora, te zanemarivanju načela ugovornog prava iz ZOO.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovoj odluci konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, to se kao osnovani ne iskazuju ni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu.

7. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog ništavosti odredbe o ugovornoj kazni

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti