Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina. Višestruko ukidanje prvostepenih odluka doprinelo je dužini postupka. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsedni k Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Lj. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. Lj. i utvrđuje da je u parničn om postupku koji je vođen pred Prvim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 224/08, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1021/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Lj. iz B. je 2. marta 2011. godine, preko punomoćnika G. N. Ć, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 224/08 od 11. decembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2351/09 od 4. juna 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev II 987/10 od 1. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno obrazložila činjenično stanje i tok predmetnog postupka, navodeći: da je tužbu radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu 10. septembra 2003. godine, a da je prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev u celosti doneta 2005. godine; da je navedena presuda ukinuta od strane drugostepenog suda, nakon čega su donete još dve prvostepene presude, koje su takođe ukinute; da je 2008. godine doneta nova prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev, utvrđeno je da je otkaz nezakonit, poništena su rešenja tužene, dosuđena joj je samo naknada ličnog dohotka, a odbijen je njen zahtev za vraćanje na rad iz razloga što je bila u radnom odnosu na određeno vreme, koje je isteklo 2005. godine; da su osporene odluke nezakonite jer njen zahtev za vraćanje na rad osnovan s obzirom na to da joj je radni odnos prestao ništavim rešenjima tužene. Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, ukine osporene presude i predmet vrati na ponovni postupak. Naknadu štete nije tražila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pr avna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1021/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 224/08), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. septembra 2003. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa podnositeljke kod tuženog.

Predmet je dobio broj P1. 1155/03. Tužbeni zahtev je preciziran 18. marta 2005. godine, tako što je tužba proširena i na drugostepeno rešenje kojim je odbijen prigovor podnositeljke protiv prvostepenog rešenja o prestanku radnog odnosa, traženo je vraćanje na rad i raspoređivanje na upravne poslove u Odeljenju unutrašnjih poslova Voždovac, kao i isplata zarade.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održano je šest ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršen je uvid u normativna akta tuženog i dokumentaciju koja se odnosi na podnositeljku, traženi su određeni izveštaji od Nacionalne službe za zapošljavanje, dok jedno ročište nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1155/03 od 5. aprila 2005. godine, stavom prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, poništena su kao nezakonita rešenja tužene broj 118-74 od 21. jula 2003. godine i 01/1 broj 6840/03 od 19. septembra 2003. godine kojima je tužilji prestao radni odnos zasnovan na određeno vreme kod tužene; stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužilju vrati na rad; stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime neisplaćene zarade za period od 3. avgusta 2003. godine do 31. decembra 2004. godine isplati određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2995/05 od 19. oktobra 2005. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1155/03 od 5. aprila 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Predmet je zatim dobio broj P1. 973/05 i pred prvostepenim sudom su održana tri ročišta, na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta, saslušane su parnične stranke dok jedno ročište nije bilo održano jer obe stranke nisu pristupile. Tužbeni zahtev je preciziran 17. marta 2006. godine u odnosu na izgubljenu zaradu.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 973/05 od 26. juna 2006. godine određeno je da se tužba smatra povučenom jer na ročište od 26. juna 2006. godine stranke nisu pristupile. Podnositeljka je tražila povraćaj u pređašnje stanje i rešenjem P1. 973/05 od 10. jula 2006. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje te je stavljeno van snage rešenje P1. 973/05 od 26. juna 2006. godine kojim se tužba smatra povučenom.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 772/06 od 18. septembra 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je kao neuredna tužba u delu kojim je traženo da se poništi kao nezakonito rešenje tužene kojim je tužilji prestao radni odnos zasnovan na određeno vreme kod tužene; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje da sud obaveže tuženu da je vrati na radno mesto i da joj naknadi izgubljenu zaradu u iznosu od 400.786,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom kao i da joj isplati troškove postupka u iznosu od 129.600,00 dinara.

Odlučujući o žalbi podnositeljke, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1. 1689/07 od 30. maja 2007. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 772/06 od 18. septembra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 401/07 i održano je dva ročišta, na kojima su pročitani spisi predmeta i iskazi svedoka. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 401/07 od 17. oktobra 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je kao neblagovremena tužba u delu u kojim je traženo da sud poništi kao nezakonito rešenje tužene 01/1 broj 6840/03 od 19. septembra 2003. godine kojim je odbijen kao neosnovan prigovor tužilje na prvostepeno rešenje tužene broj 118-74 od 21. jula 2003. godine o prestanku radnog odnosa; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud poništi kao nezakonito rešenje tužene broj 118-74 od 21. jula 2003. godine kojim je tužilji prestao radni odnos kod tužene, da sud obaveže tuženu da tužilju vrati na radno mesto i rasporedi na upravne poslove u Odeljenju unutrašnjih poslova Voždovac, da joj naknadi štetu na ime izgubljene zarade za period od avgusta 2003. godine do novembra 2005. godine u iznosu od 400.786,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 119.700,00 dinara.

U odlučivanju o žalbi tužilje, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1151/08 od 12. marta 2008. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 401/07 od 17. oktobra 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 224/08 i održana su tri ročišta na kojima su pročitani spisi predmeta, saslušane su parnične stranke, dok jedno ročište nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 224/08 od 11. decembra 2008. godine je u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev pa su poništena rešenja tužene br. 118-74 od 21. jula 2003. godine – kojim je tužilji prestao radni odnos i 01/1 broj 6840/2003 od 19. septembra 2003. godine – kojim je odbijen kao neosnovan prigovor tužilje na prvostepeno rešenje broj 118-74 od 21. jula 2003. godine; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad i rasporedi na upravne poslove u Odeljenju unutrašnjih poslova Voždovac; u stavu trećem izreke usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužilji naknadi štetu, na ime neisplaćene zarade za period od avgusta 2003. godine do 25. oktobra 2005. godine sa zakonskom zateznom kamatom i to u taksativno nabrojanim mesečnim iznosima; u stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2351/09 od 4. juna 2009. godine potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 224/08 od 11. decembra 2008. godine, a žalbe parničnih stranaka su odbijene kao neosnovane. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno: da je ceneći osnovanost tužbenog zahteva kojim je traženo obavezivanje tužene da tužilju vrati na rad i rasporedi na upravne poslove u Odeljenju unutrašnjih poslova Voždovac, prvostepeni sud odbio taj zahtev kao neosnovan, obrazlažući svoje stanovište činjenicom da tužilja kod tužene nije primljena u radni odnos kao pripravnik, već je rešenjem 04. broj 112-5117- 8 /02 od 17. oktobra 2002. godine zasnovala radni odnos na određeno vreme od 1. novembra 2002. godine dok za to traje potreba, a najduže do 26. oktobra 2005. godine, sa kog razloga nije bilo mesta primeni člana 11. stav 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, prema kome pripravnik koji položi pripravnički ispit može nastaviti da radi na neodređeno vreme i može biti raspoređen na odgovarajuće radno mesto ako u državnom organu za to postoje uslovi; da kako navedeni zakonski propis mogućnost zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme predviđa samo u slučaju kada zaposleni u radni odnos na određeno vreme biva primljen u svojstvu pripravnika, što ovde nije slučaj, to ne postoji osnov za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 987/10 od 1. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2351/09 od 4. juna 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, kada su odbili tužbeni zahtev tužilje da se vrati na rad i rasporedi na upravne poslove u Odeljenju unutrašnjih poslova – Voždova, da je, naime, odredbom člana 11. stav 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima propisano da pripravnik koji položi pripravnički ispit može nastaviti rad na neodređeno vreme i biti raspoređen na odgovarajuće radno mesto ako u državnom organu za to postoje uslovi, da je odredbom člana 108. stav 1. Zakona o radu propisano da, ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva, te prema tome, bez obzira što je u ovoj parnici utvrđeno da je tužilji nezakonito prestao radni odnos i ona zahteva da se vrati na rad na osnovu odredbe člana 108. stav 1. Zakona o radu, za to nisu ispunjeni uslovi, s obzirom na to da je tužilja radni odnos zasnovala na određeno vreme, ali ne kao pripravnik, da bi mogla da zahteva preobražaj radnog odnosa u državnom organu, na osnovu odredbe člana 11. stav 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporava (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči prav o na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 10. septembra 2003. godine, do okončanja psotupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak, koji ima za predmet radni spor, okončao u razumnom roku.

Naime, parnični postupak koji ima za predmet radni spor koji zahteva hitnost u postupanju je ukupno trajao sedam godina i tri meseca što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda dužini trajanja postupka je u velikoj doprinelo višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje da se ovakvo postupanje sudova, saglasno praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava ocenjuje kao "neopravdana aktivnost sudova", s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog premeta pred sudom niže instance, sama po sebi može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presuda „Pavlylynets protiv Ukrajine “, od 6. septembra 2005. godine).

Ustavni sud nalazi da iako su postupajući sudovi efikasno i u kratkim vremenskim razmacima odlučivali, a prvostepeni sud redovno zakazivao ročišta koja su uglavnom i održavana, ukupno trajanje postupka od sedam godina i tri meseca, a koji za predmet ima radni spor, koji je hitnog karaktera, ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. U prilog redovnog postupanja sudova ukazuju činjenice da je nakon podnošenja tužbe prva prvostepena odluka doneta posle godinu dana i sedam meseci, i u tom periodu je bilo održano šest ročišta dok jedno ročište nije bilo održano. Drugostepeni sud je posle šest meseci ukinuo prvostepenu odluku i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, dalje, u ponovnom postupku nova prvostepena odluka je doneta posle godinu dana i u tom periodu je bilo održano tri ročišta, dok jedno ročište nije bilo održano, a drugostepeni sud je posle osam meseci ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Zatim je nova prvostepena presuda doneta posle pet meseci i u tom periodu su bila održana dva ročišta. Dalje, drugostepeni sud je posle pet meseci ponovo ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak, a zatim je nova prvostepena presuda doneta posle devet meseci, drugostepena posle sedam meseci dok je revizijski sud odlučio posle godinu i po dana.

Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka jer je prisustvovala uglavnom svim ročištima za glavnu raspravu, dok njeno neprisustvovanje jednom ročištu nema uticaja na odlučivanje ovog suda, a takođe, predmet spora je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku. Po oceni Suda, predmetni postupak nije bio posebno složen da bi trajao preko sedam godina, jer u postupku nije bilo potrebno izvesti veći broj dokaza posebno putem veštačenja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1153/03, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1021/10, te je, krećući se u granicama ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu.

6. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 224/08 od 11. decembra 2008. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2351/09 od 4. juna 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 987/10 od 1. decembra 2010. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon postupajućih sudova, oceni osnovanost njenog tužbenog zahteva.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud više instance još jednom oceni zakonitost osporenih presuda za koje Sud ne nalazi da su zasnovane na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe koji su u suštini ponovljeni navodi iz žalbe na prvostepenu presudu i izjavljene revizije protiv drugostepene presude, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije navela razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su nadležni prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnositeljke ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno obrazložili svoje odluke, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. U konkretnom slučaju Ustavni sud je ocenio da su Prvi opštinski sud u Beogradu, kao prvostepeni sud, Okružni sud u Beogradu kao drugostepeni sud i Vrhovni kasacioni sud kao revizijski sud u svojim odlukama dali jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su odbili deo tužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe koji se odnosi na zahtev za vraćanje na rad. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskim utvrđeno da je podnositeljka zasnovala radni odnos na određeno vreme, sa rokom koji je istekao 26. oktobra 2005. godine, te nisu postojali uslovi za pretvaranje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, iako su poništena rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa. Naime, članom 10a stav 2. Zakona o radnim odnosima i državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05, 79/05 i 23/13) propisano je da radni odnos zasnovan na određeno vreme ne može da postane radni odnos na neodređeno vreme, izuzev predviđene mogućnosti za pripravnike u smislu člana 11. stav 6. Zakona. Imajući u vidu da podnositeljka radni odnos na određeno vreme nije zasnovala u svojstvu pripravnika, nije bilo mesta primeni člana 11. stav 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, odnosno prerastanju radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. U skladu sa navedenim, postupajući sudovi su na ustavnopravno prihvatljiv način odbili tužbeni zahtev podnositeljke za vraćanje na rad kod tužene, bez obzira na činjenicu što je sud poništio rešenje tužene o prestanku radnog odnosa tužilje.

Polazeći od svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti