Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 19 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, uz konstataciju o nedelotvornom postupanju sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P. iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 20/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P. iz Ivanjice podneo je Ustavnom sudu, 8. februara 2013. godine, preko punomoćnika N. B, advokata iz Ivanjice, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 20/10, kao i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da spor radi naknade štete pred Opštinskim sudom u Ivanjici, a zatim pred Osnovnim sudom u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 20/10, traje od 1995. godine i da se u momentu podnošenja ustavne žalbe nalazio u fazi žalbenog postupka pred Apelacionim sudom u Kragujevcu, a po žalbi izjavljenoj još 5. decembra 2011. godine. Podnosilac smatra da mu je ovim skoro osamnaestogodišnjim trajanjem postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da se usvoji njegova ustavna žalba. Istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 20/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac, u svojstvu tužioca, podneo je 15. marta 199 5. godine Opštinskom sudu u Ivanjici (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih B. K. iz Globodera i D.D. za osiguranje „D.“ – Filijala K, radi naknade materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpeo u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila na dan 23. jula 1994. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 129/95 i rešenjem Opštinskog suda od 18. aprila 1995. godine, na predlog tužioca, ovaj postupak je prekinut do okončanja postupka u predmetu Opštinskog suda u Kruševcu Ki. 239/94. Podnosilac je nastavak postupka tražio 2. marta 1999. godine, kada je obavestio sud o pravnosnažnom okončanju krivičnog postupka. Tada je i precizirao tužbeni zahtev, imajuću u vidu podjednaku krivicu za štetni događaj, i tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i tuženog B.K. Predmet je dobio novi broj P. 628/99. Pritom, punomoćnik tužioca je na ročištu održanom 6. decembra 1999. godine, nakon jednog neodržanog ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, istakao da tužba nije bila uredna u pogledu označavanja vozila prvotuženog, a da ne poseduje ni dokaze kod koga je vozilo bilo osigurano, te je nakon predloga da se pribave spisi krivičnog predmeta predložio i da se ovaj predmet spoji sa predmetom koji se vodi po tužbi tužilaca M. D. i G. D. (u daljem tekstu: M.D. i G.D.), protiv ovde tužioca, kao jednog od tuženih, radi naknade štete proistekle iz istog događaja.

Opštinskom sudu u Ivanjici su, 23. aprila 1999. godine, u svojstvu tužilaca, M.D. i G.D. podneli tužbu protiv tuženih – B. K. iz G lobodera, kao prvotuženog, podnosioca ustavne žalbe S. P, kao drugotuženog, te trećetužene Kompanije za osiguranje „D.“ – Filijala K, radi naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti bliskog lica i naknade materijalne štete na ime troškova sahrane, izgradnje grobnice i spomenika. Po tužbi je formiran predmet P. 228/99.

Nakon jednog neodržanog ročišta, zakazanog za 8. oktobar 1999. godine, zbog sprečenosti postupajućeg sudije, na koje je pristupio podnosilac ustavne žalbe, prvo ročište je održano 6. decembra 1999. godine, kada je postupku u predmetu P. 288/99 spojen postupak u predmetu tog suda P. 628/99, po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno zakazanih 11 ročišta za glavnu raspravu nisu održana tri ročišta , zbog neurednog pozivanja tuženog B.K, svedoka i nepristupanja sudskog veštaka.

U ovom delu postupka na ročištu za glavnu raspravu održanom 6. aprila 2000. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost dužine trajanja bolova i umanjenja opšte životne aktivnosti kod tužioca-drugotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i veštačenje na okolnost visine troškova sahrane i podizanja spomenika koje su imali tužioci M.D. i G.D. Tužiocima, među kojima je i drugotuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe je 25. septembra 2000. godine naloženo da izvrše uplatu predujma za određena veštačenja. Prvo sledeće ročište (koje nije održano) bilo je zakazano za 30. januar 2001. godine, a zatim je ročište zakazano za 12. jun 2001. godine. Na ovom ročištu prisutnom sudskom veštaku je naloženo da u roku od 15 dana dostavi nalaz na okolnost visine troškova sahrane i podizanja spomenika, a tužiocu - drugotuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe je ponovljen nalog da izvrši uplatu predujma za medicinsko veštačenje. Nalaz i mišljenje na okolnost visine troškova sahrane dostavljeni su sudu 21. juna 2006. godine, a na prvom narednom ročištu od 22. januara 2002. godine saslušan je veštak medicinske struke. U ovom delu postupka tužioci M.D. i G.D . su proširili tužbu i na četvrtotuženog DD za osiguranje „S.“ iz B. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 2. aprila 2002. godine saslušan je veštak koji je dostavio sudu dopunski nalaz sa mišljenjem na okolnost visine troškova sahrane. U ovom delu postupka obavljeno je i veštačenje na okolnost visine izgubljene zarade tužioca-drugotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Presudom Opštinskog suda u Ivanjici P. 228/99 od 14. maja 2003. godine, stavom prvim izreke, odlučeno je o tužbenim zahtevima tužioca S. P, ovde podnosioca ustavne žalbe, a stavom drugim izreke odlučeno je o zahtevima tužilaca M.D. i G.D. Ova presuda otpravljena je iz suda 28. januara 2004. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 437/04 od 23. aprila 2004. godine ukinuta je prvostepena presuda u delu izreke pod I u stavovima prvom, drugom i trećem, kojim a je usvojen tužbeni zahtev tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe, i u delu izreke pod II, kojim je odlučeno o zahtevima tužilaca G.D. i M.D. U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja je između ostalog, navedeno: da je prvostepena presuda zahvaćena bitnim povredama postupka; da je sud postupao i doneo odluku u nepropisnom sastavu jer je odluku doneo sudija pojedinac a u konkretnom slučaju nadležno je veće; da presuda nema dovoljno razloga o odlučnim činjenicama, a da su dati razlozi nejasni i ne proizilaze iz izvedenih dokaza; da odluka kojom je odbijen zahtev tužilaca G.D. i M.D. prema tuženoj Kompaniji „D. o .“ u obrazloženju uopšte nema razloga. Ovo rešenje ekspedovano je iz suda strankama 20. maja 2004. godine.

U ponovnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 4. oktobra 2005. godine. Pored ovoga, do donošenja druge po redu prvostepene presude, od ukupno zakazanih 17 ročišta za glavnu raspravu, osam ročišta je održano, a devet ročišta nije održano. Četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženog B.K, a jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U periodu od 14. februara 2006. do 3. jula 2006. godine, od ukupno zakazana četiri ročišta za glavnu raspravu , tri nisu održana zbog toga što određeni veštak nije izradio nalaz i mišljenje, odnosno zbog nepristupanja ovog veštaka na zakazana ročišta, da bi na ročištu održanom 30. avgusta 2006. godine veštačenje bilo povereno drugom veštaku, koji je dopisom od 27. septembra obavestio sud da nije u mogućnosti da izradi nalaz i mišljenje, pa je tek treći po redu imenovani veštak obavio veštačenje . Takođe, jedno ročište nije održano iz razloga što veštak ekonomsko-finansijske struke nije dostavio nalaz i mišljenje u ostavljenom roku. U ovom delu postupka sud je doneo rešenje P. 323/04 od 13. januara 2006. godine kojim je određen prekid postupka po tužbi tužilaca G.D. i M.D. prema DD za osiguranje „S.“ zbog otvaranja postupka likvidacije i stečaja nad ovim osiguravačem. Pored toga, pomenuti tužioci su podneskom od 5. maja 2006. godine povukli tužbu prema tuženoj Kompaniji „D . o .“. Ponovo je obavljeno veštačenje na okolnost visine troškova sahrane.

Glavna rasprava je zaključena 20. novembra 2007. godine, a zatim je ponovo otvorena. Na ročištu održanom 18. februara 2008. godine sud je objavio rešenje o povlačenju tužbe tužilaca M. D. i G.D. prema tuženom B.K.

Presudom Opštinskog suda u Ivanjici P. 323/04 od 18. februara 2008. godine je: odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca M.D. i G .D, kojim su tražili da se obaveže tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe (koji istovremeno ima i položaj tužioca) da im na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti bliskog lica plati po 150.000,00 dinara i na ime troškova sahrane iznos od 100.270,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. oktobra 2005. godine (stav 1. izreke); obavezani tuženi B.K. i Kompanija „D . o .“ da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, solidarno na ime naknade materijalne i nematerijalne štete plate određene novčane iznose (stav 2a izreke), obavezan tuženi B.K. da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime materijalne i nematerijalne štete plati novčane iznose bliže navedene u izreci (stav 2b izreke); odlučeno o troškovima postupka (st. 3a, 3b i 3c izreke).

Rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 1971/08 od 3. decembra 2008. godine spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka, sa obrazloženjem da je presuda tuženom B.K. dostavljena preko oglasne table suda, a da za to nije bilo zakonskih razloga.

Rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 402/09 od 11. marta 2009. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen na ponovni postupak.

U toku ponovnog postupka pred prvostepenim sudom preminuo je tuženi B.K, pa je podneskom od 5. oktobra 2009. godine tužilac , ovde podnosilac ustavne žalbe, kao tužene označio njegove pravne sledbenike, koji su podneskom od 14. oktobra 2009. godine obavestili sud da iza B.K. nije vođena ostavinska rasprava i da neće da stupe u parnicu. U periodu od 30. novembra 2009. do 2. decembra 2010. godine nije zakazano ni jedno ročište, a prvostepeni sud je dopisima od 16. decembra 2009, 21. januara 2010 , 5. marta 2010. i 23. aprila 2010. godine od nadležnog suda u Kruševcu tražio podatak o tome da li je iza pokojnog B.K. raspravljena zaostavština. Osnovni sud u Kruševcu je obavestio Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici da iza B.K. nije pokrenut ostavinski postupak. U ovom delu postupka , od ukupno devet zakazanih ročišta osam ročišta nije održano. Za jedno ročište nisu navedeni razlozi neodržavanja, dok ostala ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja jednog od pravnih sledbenika B.K. Glavna rasprava je zaključena 8. jula 2011. godine, kada je doneta treća po redu prvostepena presuda P. 20/10. Uručenje žalbi izjavljenih protiv navedene presude jednom od pravnih sledbenika B.K. pokušano je preko Ministarstva unutrašnjih poslova 19. januara i 23. marta 2012. godine. Ministarstvo unutrašnjih poslova dopisom od 28. marta 2012. godine obavestilo je sud da je to lice odbilo prijem i da je dostava izvršena prema članu 147. stav 1. ZPP. Spisi predmeta su 5. aprila 2012. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Kragujevcu na odlučivanje o žalbama.

Apelacioni sud je, nakon održane rasprave, presudom Gž. 3478/12 od 30. januara 2014. godine ukinuo prvostepenu presudu P. 20/10 od 8. jula 2011. godine i obavezao tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, da tužiocima M.D. i G.D. na ime naknade štete isplati određene novčane iznose, a obavezana je i tužena Kompanija „D. o .“ da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade materijalne i nematerijalne štete plate određene novčane iznose, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obavežu tuženi Z. K, V. K. i J.K. da mu solidarno sa tuženom Kompanijom „D . o .“ isplate određene novčane iznose na ime naknade materijalne i nematerijalne štete.

Rešenjem Apelacionog suda u u Kragujevcu Gž. 3478/12 od 2. jula 2014. godine ispravljena je presuda tog suda Gž. 3478/12 od 30. januara 2014. godine. Ovo rešenje dostavljeno je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 24. jula 2014. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja, jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 15. marta 199 5. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Ivanjici, a pravnosnažno je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u u Kragujevcu Gž. 3478/12 od 30. januara 2014. godine, ispravljene rešenjem tog a suda Gž. 3478/12 od 2. jula 2014. godine, trajao 1 9 godina i tri i po meseca .

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, u ovom predmetu je bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji i složeniji dokazni postupak, budući da je u parnici na strani tužilaca i tuženih učestvovalo više lica i da se odlučivalo o različitim vidovima naknade štete proistekle iz istog štetnog događaja. Predmet je bio i procesno usložnjen time što je u toku postupka umro tuženi B.K. (koji je doprineo nastanku sabraćajne nezgode u podjednakoj meri kao i podnosilac ustavne žalbe), pa je kod izostanka ostavinske rasprave, te nepristajanja zakonskih naslednika da stupe u parnicu na mesto njihovog pravnog predhodnika, bilo otežano i pozivanje i uručivanje pismena njegovim pravnim sledbenicima.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od izuzetnog značaja za podnosi oca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenim zahtev ima kojim a je tražen a naknada nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova i na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, te naknada materijalne štete nastale na vozilu podnosioca, kao i na ime rentne štete.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio d a je on u izvesnoj meri doprineo devetnaestogodišnjem trajanju postupka , i to: najpre, jer je podneo neurednu tužbu, a zatim jer je na prvom održanom ročištu u toj parnici tražio prekid postupka do okončanja krivičnog postupka. Upravo po predlogu podnosioca ustavne žabe osporeni postupak je bio u prekidu četiri godine, a nakon spajanja predmeta po njegovoj tužbi i tužbi tužilaca M.D. i G.D, podnosilac je preko osam meseci kasnio sa uplatom predujma za troškove medicinskog veštačenja.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepena presuda tri puta ukidana odlukama drugostepenog suda, iz čega sledi zaključak da je glavni razlog dugo g vremensko g trajanj a parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Polazeći navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 20/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je , stoga , ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. st av 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, njegovu složenost, značaj predmeta spora za podnosioca, ali i doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju osporenog postupka.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući navode podnosioca da mu je trajanjem navedenog parničnog postupka povređeno pravo "na zaštitu imovine" iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju označenog ustavnog prava, već se podnosilac ustavne žalbe, ne navodeći nijedan razlog, samo formalno pozivao na povredu označenog ustavnog prava, što ustavnu žalbu u tom delu ne čini dopuštenom.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti